Nema slobode u Srbiji – a u kojoj koloniji je ima?

Zar ne primećujete kako naše državne ustanove (Poverenica i policija), kao i naša „slobodna” štampa, deluju koordinisano po tipičnoj strategiji zastrašivanja

Vladimir Dimitrijević dobio je ovih dana pismo iz kancelarije Poverenice za zaštitu ravnopravnosti u kom se kaže da se na njega žali izvesna NVO. Kriv je što je na svom sajtu vladimirdimitrijevic.com objavio tekst (ovde) u kom, između ostalog, stoji da je „jedino prirodna zajednica između muškarca i žene”. Time se, eto, „vrši diskriminacija na osnovu bračnog i porodičnog statusa, rodnog identiteta i seksualne orijentacije”.

U Povereničinom pismu se dr Dimitrijević poziva da, kao prvi korak u procesu koji se vodi protiv njega, odgovori na ovu optužbu, s tim što mu je na kraju pisma izričito napomenuto da, prema odgovarajućem Zakonu (čl. 45, st. 2), kada je neko optužen da je izvršio akt diskriminacije, tada „teret dokazivanja – da usled tog akta nije došlo do povrede načela jednakosti, odnosno načela jednakih prava i obaveza – snosi onaj za koga se tvrdi da je izvršio diskriminaciju”.

Dakle, činjenice su sledeće:

1. dr Dimitrijević nema nikakvu državnu funkciju da bi mogao bilo koga da diskriminiše u stvarnom značenju te reči: uskratiti nekome pravo koje mu pripada;
2. dr Dimitrijević objavio je tekst na svom ličnom sajtu koji se tako i zove „Vladimir Dimitrijević”;
3. dr Dimitrijević izneo je čisto vrednosne sudove i to opšteg karaktera („jedino je prirodno”, u datom kontekstu – pošto nije reč o biologiji – nije deskriptivni već vrednosni iskaz i ne odnosi se direktno, u smislu klevete kao neistinitog iskaza, ni na kog pojedinca, niti na grupu);
4. dr Dimitrijević nije ni iz jednog svog vrednosnog suda izveo zahtev za bilo kakvim nasiljem ili protivustavnom radnjom;
5. dr Dimitrijević je, međutim, optužen da je njegov tekst, objavljen na njegovom ličnom sajtu, doveo do diskriminacije LGBT osoba;
6. dr Dimitrijević ne može da se brani tako da, recimo, zahteva konkretan dokaz da je njegov tekst proizveo diskriminaciju – na primer: Petar Petrović je pročitao tekst dr Dimitrijevića i onda je uskratio to-i-to pravo Nikoli Nikoliću;
7. za dr Dimitrijevića, zapravo, ne važi prezumpcija nevinosti; naprotiv, upravo on kao optuženi dužan je da dokaže svoju nevinost;
8. dr Dimitrijević, stoga, mora da dokaže, kako bi se odbranio, da iz njegovog teksta nije proizašla nikakva konkretna diskriminacija.

Kako dr Dimitrijević to može da uradi? Kako se uopšte može dokazati da se nešto nije desilo?

Elementarno pravilo logike i epistemologije je da onaj koji tvrdi da nešto jeste to treba i da dokaže. Na primer, moj komšija može da kaže da ga uznemiravaju patuljci koji stanuju u mom dvorištu, jer noću ulaze kod njega i glasno pevaju. Zar nije na njemu da dokaže postojanje mojih patuljaka, a ne na meni da dokazujem da takva stvorenja ne postoje?

Zapravo, kada bolje razmislimo, shvatićemo da dr Dimitrijević uopšte ne može da se odbrani, ili bar ne može na logičan način.

Dr Dimitrijević bi, verovatno, trebalo da izvrši popis svih slučajeva diskriminacije LGBT osoba koji su se u Srbiji desili između 12. januara 2018. godine, kada je postavio svoj tekst na sajt, i 4. maja 2018. godine, kada je kancelarija Poverenice povela postupak protiv njega. Onda bi morao da, kao svedoke odbrane, pozove sve optužene u tim procesima, te da od njih traži da posvedoče da spornu radnju nisu izvršili pod uticajem njegovog teksta.

Ali, dr Dimitrijević ne može ni na koji način da ima uvid u sve tužilačke ili sudske spise 58 tužilaštava i 66 sudova u Srbiji. Pa čak i da postoji jedinstvena i dostupna baza podataka iz koje bi se on mogao obavestiti, dr Dimitrijević bi zapravo morao da ubedi sve optužene da dođu i posvedoče u njegovu korist. Ukoliko samo jednog od njih ne bi uspeo da pridobije za svedočenje, Poverenica bi i dalje mogla da tvrdi da dr Dimitrijević faktički nije uspeo da dokaže da njegov tekst nije doveo do diskriminacije neke LGBT osobe.

Naravno, ovo bi bila logika dokazivanja u slučajevima kada se pojam diskriminacije koliko-toliko uzima u stvarnom značenju. Problem je, međutim, u tome što je u ljudskopravškom zakonodavstvu i pravnoj praksi kolonije kakva je Srbija pojam diskriminacije određen bezobalno.

Tako praktično sve što neka od kompradorskih NVO proglasi diskriminacijom – uključiv i opšte vrednosne iskaze – samom optužbom da je reč o diskriminaciji automatski postaje diskriminacija.

Rezimirajmo još jednom činjenice:

1. dr Dimitrijević nije prekršio pravo neke konkretne osobe da sklopi brak sa drugom osobom istog pola – jer niti je dr Dimitrijević matičar, niti takvo pravo u Srbiji postoji.
2. dr Dimitrijević nije agitovao da se prekrši nijedan zakon, niti je pozivao matičare da odbijaju da venčaju muškarca sa muškarcem, ili ženu sa ženom – jer u aktuelnom Zakonu o braku i porodičnim odnosima takvo pravo i ne postoji.
3. dr Dimitrijević samo je izneo svoj vrednosni sud koji implicira odbijanje inicijative da se promene Ustav i zakoni kako bi se izvršila redefinicija društvene ustanove braka i omogućilo homoseksualnim muškarcima da se međusobno „žene” i homoseksualnim ženama da se međusobno „udaju”.

Pa kako je onda dr Dimitrijević izvršio diskriminaciju? Moguće je nekoga tako optužiti zato što Srbija nije suverena demokratija u kojoj su nepovredive elementarne vrednosti civilizovanog društva, poput slobode mišljenja ili prezumpcije nevinosti.

Srbija je, kao što sam pokazivao ovde, ovde, ovde ili ovde, kolonija u kojoj je, onda, i nacionalno pozitivno pravo sekundarno, dok je virtuelno pravo kolonizatora – koje nije pozitivnopravna već ideološka norma – primarno.

„Pravo na gej brak”, naime, zadata je norma kojom se potčinjenoj zemlji nalaže da svoj pravni sistem, u narednom razdoblju, promeni tako da ideološki privilegovanoj grupaciji omogući ulazak u društvenu ustanovu kakva je brak (o tome sam opširnije pisao u svojoj knjizi Moć i seksualnost; pdf cele knjige ovde).

Po toj ideološkoj matrici, Srbija će, kao kolonizovani pod-domen, kad-tad morati da prihvati gej brakove. Stoga je pravo na gej brak jača norma – iako virtuelna – nego sve norme srpskog pozitivnog prava. Ta norma se, naime, uzima kao da je već doneta u budućnosti, te ona danas, retrospektivno, ima apsolutno suvereno dejstvo.

Dakle, diskriminacija za naše kolonijalne ideologe nije kršenje neke pozitivnopravne norme. Ne, „istinska diskriminacija” zapravo je svako suprotstavljanje nekoj od nad-normi hegemonog nad-prava, a koje nam, kao kulturno inferiornom narodu, ontološki emanira veliki beli gospodar.

Slučaj dr Vladimira Dimitrijevića upravo je jedan od brojnih primera kršenja elementarne slobode govora. Ovde ću da podsetim na još tri slična primera:

1. prof. dr Milan Brdar kažnjen je javnom opomenom Poverenice zato što je tokom predavanja na univerzitetu ukazao na epistemološku neobičnost da se jednom odlukom homoseksualno ponašanje može prekvalifikovati iz bolesti u ne-bolest; time je, po Poverenici, „doprineo stvaranju ponižavajućeg i uvredljivog okruženja u odnosu na LGBT osobe”; štaviše, Poverenica je negirala čak i pravo univerzitetskih profesora da studentima iznose vlastito mišljenje, jer se, po njenoj presudi, „naučna rasprava koja se odnosi na pojedine osetljive, aktuelne i akutne probleme društvene stvarnosti, ne vodi sa studentima na predavanjima” (videti ovde).
2. dr Miša Đurković javno je ukoren od strane Poverenice (ovde) da je „diskriminisao LGBT populaciju” zato što je u „Politici” objavio tekst (ovde; ceo članak ovde) u kome je „celokupnim kontekstom”, „terminima koji se dovode u vezu sa homoseksualnom orijentacijom”, kao i „osporavanjem donošenja Zakona o zaštiti od nasilja u porodici” – bojeći se da će Zakon „biti iskorišćen za dalje razaranje porodice” – „prekršio Zakon o zabrani diskriminacije”.
3. prof. dr Branislav Ristivojević objavio je na sajtu NSPM kritiku „medijske kampanje koja prati novi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici” (ovde). Ista NVO koja je tužila dr Dimitrijevića Poverenici, žalila se i na prof. Ristivojvića da je „okrivio Paradu ponosa i homoseksualni lobi za porast nasilja u porodici” (ovde). Sporna rečenica prof. Ristivojevića, međutim, glasi: „Možda su za porast obima nasilja u porodici (delimično ili pretežno) zaslužni i manično prikazivanje tzv. rijaliti šou programa na TV kanalima sa nacionalnom pokrivenošću u kojima se najneposrednije podstiču akti nasilja među ljudima koji žive u istom domaćinstvu; ili policijska zaštita svečanim šetnjama homoseksualaca kojom prilikom se otvoreno slavi primitivna nasilnička, prizemna, ogoljena i prostačka seksualnost?”. Ova upitna rečenica – koja iz retoričkih razloga nabraja različite moguće faktore neke pojave – za Poverenicu je bila toliko užasna da je odmah podnela tužbu Višem sudu u Novom Sadu „zbog povrede Zakona o zabrani diskriminacije”. Proces je u toku.

I nije samo sloboda govora u Srbiji bačena pod noge. Slično je i sa slobodom okupljanja.

U Beogradu je policija zabranila skup pokreta „Odbrana dece i porodice” (u okviru koga deluje i „Građanska inicijativa za neobaveznu vakcinaciju”), zakazan za 19. maj 2018. godine, na Trgu Republike. Obrazloženje je bilo „da na navedenom prostoru svakodnevno tranzitira veliki broj građana Srbije i turista iz inostranstva, te postoji mogućnost da se na mestu okupljanja okupi veći broj lica koji su suprotnih stavova od aktivista Građanske inicijative za neobaveznu vakcinaciju, te stoga postoji opasnost da dođe do sukoba, čime bi se ugrozila bezbednost ljudi i imovine na navedenom prostoru” (ovde).

„Kako se to obrazloženje ne primeni kada Beogradom šetaju profesionalni homoseksualci, koje zbog negodovanja cele normalne Srbije čuva 5000 policajaca, a imaju podršku samo šačice plaćenika iz zapadnik nevladinih organizacija i kolonijalne evrounijatske uprave?” – upitali su se članovi Pokreta (ovde).

E, pa to je zato što su učesnici dozvoljene šetnje normativno privilegovana grupacija – u smislu primata ideološke norme nad pozitivnopravnom. Naprotiv, ovi kojima se uskraćuje pravo na šetnju zapravo su normativno diskvalifikovana grupacija. Zbog toga će o njihovoj ilegalnoj šetnji ringijerovski „Blic”, 21. maja 2018, da izvesti na prvoj strani (ovde):

(nadnaslov) „Osilili se – opasni pokret sve više uzima maha”;

(naslov) „Antivakcinaši veličali Mladića, vređali gejeve i izazivali haos”;

(podnaslov) „Nekoliko stotina antivakcinaša je šetalo gradom. Predvođeni raščinjenim popom Arsenijem, uzvikivali su pogrdne parole na račun LGBT populacije i pozivali na nasilje”.

Zar ne primećujete kako naše državne ustanove (Poverenica i policija), kao i naša „slobodna” štampa, deluju koordinisano po tipičnoj strategiji zastrašivanja (Chilling effect)?

Profesori i naučnici, nesumnjivo, uočiće ono što je snašlo prof. Ristivojevića, dr Đurkovića i dr Dimitrijevića. Oni će se nadalje truditi da izbegavaju sporne teme („Šta će mi to u životu, ne želim komplikacije!”).

Opoziciono nastrojeni pojedinci, pak – opozicioni u antiimperijalnom i antikolonijalnom smislu – uočiće toplog zeca kroz koji prolazi Građanska inicijativa za neobaveznu vakcinaciju, kao i tzv. antivakcinaški lobi („Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal pokrenulo je postupak za utvrđivanje krivične odgovornosti više javnih ličnosti koje su se protivile vakcinaciji dece“; ovde). Zato će i oni težiti da izbegnu međusobno povezivanje ili zajedničke javne nastupe.

„Obrati pažnju na tu podlu igru”, upozorio me je kolega s Univerziteta. „Najpre, narod ubediš da se sam odrekne socijalizma i njegove ogromne korpe socijalnih prava – a sve s pričom da u socijalizmu nema slobode. Potom, kada se socijalizam uruši, a svi glavni resursi pređu u tvoje ruke, lepo počneš da ukidaš jednu po jednu slobodu. I tako dođeš do toga da Srbe uguraš u EU ne samo socijalno nezaštićene, već i bez ikakvih sloboda”.

E pa tako vam je to u koloniji: lažu nas, korumpiraju, zastrašuju i pljačkaju.

A mi im ipak verujemo. Magarci, zar ne?

Slobodan Antonić

stanjestvari.com