Proces privatizacije medija u Srbiji ulazi u svoju završnu fazu. Vlast i opozicija su prilikom usvajanja seta medijskih zakona imale gotovo indetične stavove o državi kao lošem vlasniku u medijima. Međutim, situacija u medijskom sektoru nam pokazuje da sloboda medija nije primarno ugrožena usled javnog vlasništva, već pritisci dolaze upravo od strane privatnog kapitala.
Tokom leta skupština Srbije je bila prilično ažurna u usvajanju niza reformskih zakona koji vode ka daljnjem srozavanju radnih i socijalnih prava i dubljem uspostavljanju neoliberalnih tržišnih odnosa u privredi. Nakon usvajanja Zakona o radu te penzijskom i invalidskom osiguranju usledili su Zakoni o stečaju i privatizaciji a za njima i set medijskih zakona – Zakon o javnom informisanju i medijima, Zakon o elektronskim medijima i Zakon o javnim medijskim servisima. Ovi poslednji pomenuti zakoni su značajni iz nekoliko razloga. Set medijskih zakona neće dovesti do poboljšanja položaja radnika u tom sektoru jer ne rešava ono što ti radnici ističu kao osnovne probleme u njihovom radu. Ovim zakonima se predviđa privatizacija ostataka javnog vlasništva u medijima čime se i značajno smanjuje mogućnost pružanja pouzdanih informacija i stvaranja kritičkog diskursa o temama koje se tiču šire zajednice s obzirom na to da će svo izveštavanje zavisiti od interesa nosioca privatnog kapitala.
Pored ovoga, u medijskim zakonima se prepoznaje postojanje dva javna servisa – Radio televizije Srbije i Radio televizije Vojvodine, ali ne i regionalnih ili lokalnih javnih servisa. Ukinuta je pretplata za finansiranje javnih servisa na mesto čega od 2016. godine dolazi misteriozna “taksa” (do tada će RTS i RTV biti finansirani direktno iz državnog budžeta). Svi ostali mediji će imati priliku da učestvuju u konkursima za dodeljivanje sredstava iz javnih budžeta za projektno finansiranje, ali zakonom nije definisano koji procenat državnog budžeta bi bio stavljen na raspolaganje.
Tokom Skupštinske rasprave o ovim zakonima desila se jedna zanimljiva scena koja nam pokazuje koliko i vlast i opozicija stoje na istim pozicijama po pitanju uređenja medijske scene u Srbiji. Opozicioni poslanik Zoran Živković obrazlagao je amandman koji je podneo na član predloženog zakona u kome se govori o povlačenju državnog, odnosno javnog vlasništva iz medija. Prema zakonu, do 15. jula 2015. godine sve državne strukture (republika, pokrajina, lokalne samouprave) moraju otuđiti svoje vlasništvo u medijima. Žiković je uvideo jednu “manjkavost” u predlogu – predviđa se povlačenje javnog vlasništva iz postojećih medija ali se ne sprečava stvaranje novih medija, a prema njemu država se pokazala kao jako loš vlasnik medija. Predlagač zakona je odbio predlog amandmana i zatim je usledilo obrazlaganje u kojem su nekoliko argumenata razmenili ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac i poslanik Živković. Pred kraj te diskusije ministar je zamolio za kratku pauzu radi konsultacija sa svojim savetnikom Sašom Mirkovićem (koji je “progurao” set medijskih zakona i koji ima vlasničkog udela u nekim privatnim medijima). Još samo desetak sekundi pauze… i amandman se prihvata jer je prema rečima ministra “potpuno na tragu ovih zakona”.
Predlagači ovih zakona i oni koji su ih podržavali u javnosti najčešće su isticali upravo te floskule o državi kao lošem vlasniku medija pri čemu su često kao argument isticali navodne preporuke od strane eksperata iz Evropske unije. Time se pitanje privatizacije preostalih javnih medija izdvojilo kao ključni razlog za pisanje novih zakona. Ipak, ako pogledamo presek medijskog sektora Srbije lako se uviđa da problemi leže daleko od famoznog “lošeg upravljanja” i da usvojeni set medijskih zakona neće značajno uticati na ono što su stvarni problemi u ovom sektoru.
Oblici tržišnog pritiska na rad medija
Nekritički pristup prenošenju informacija, tabloidizacija i izostanak raznovrsnosti sadržaja prilično su česta pojava u savremenim medijima, što nikako nije specifičnost Srbije. Kao i na drugim mestima, ovakvo koncipiranje medija rezultat je brojnih faktora od kojih ćemo ovde istaknuti preterano izlaganje medija oglašivačima, odnosno uvođenje tržišnog nadmetanja u medijsko polje. No, preuzimanje medija od strane nosioca krupnog kapitala ne otvara samo mogućnost ostvarivanja profita već ujedno omogućava privatnim vlasnicima da medijski sadržaj oblikuju na način koji promovira interese upravo te klase. Tako u medijima dobijamo sadržaje o lenjim radnicima, prevelikom javnom sektoru i previsokoj ceni rada.
Kako je Savet za borbu protiv korupcije u svom “Izveštaju o pritiscima i kontroli medija u Srbiji” pisao još 2010. godine “među 30 najznačajnih medija u Srbiji (12 dnevnih novina, 7 nedeljnika, 6 TV stanica i 5 radio stanica), za čak 18 medija pravi vlasnici nisu poznati domaćoj javnosti”. U istom izveštaju se dalje navodi da su u vlasničkoj strukturi tih medija najčešće ofšor kompanije čime se prikriva stvarna vlasnička struktura, a time i interes i uticaj koji neke grupe ili pojedinci mogu imati na javnost. Novi medijski zakoni ovaj problem neće rešiti pošto će javna glasila biti dužna samo da istaknu ime firme koja je osnivač medija što ne predstavlja nužno i stvarni kapital koji stoji iza tog medija.
Presudan uticaj na medije, naročito na one koji nisu javno finansirani, imaju PR, marketinške i produkcijske agencije koje medije drže u ekonomskoj zavisnosti i neizvesnosti. Tržište oglašavanja u Srbiji je 2001. godine bilo vredno 30 miliona dolara, da bi do 2008. dostiglo vrednost od 206 miliona dolara dok se s tokom ekonomske krize ustalilo na oko 170 miliona. Zbog loše ekonomske situacije, prema navodima Saveta za borbu protiv korupcije, mediji su prinuđeni da ovim agencijama prodaju svoje oglasne prostore unapred i to ispod tržišne cene. Agencije kasnije preprodaju taj oglasni prostor krajnjim korisnicima. Prema informacijama do kojih je Savet tada došao pokazalo se da se samo deo novca uplati odmah na račun medija dok se ostatak isplata prolongira što omogućava uticaj na uređivačku politiku. Veze vlasnika ovih agencija i političkih partija te njihov uticaj na medije dosta slikovito prikazuje odnose moći na političkoj sceni u Srbiji. Prema nekim istraživanjima presudni uticaj na uređivačku politiku ne dolazi od strane države kao vlasnika medija već od privatnih biznisa pojedinih političara i njima bliskih ljudi. I radnici u medijima prepoznaju da najveći pritisak na njihov rad dolazi upravo od strane pojedinih članova političkih partija u vlasti (to je izjavilo 25,59% ispitanih) i vlasnika krupnog kapitala (17,65% ispitanih). Novi zakoni neće rešiti ni ovaj problem medija s obzirom na to da ne nude nikakva rešenja koja bi medije vodila van principa tržišnog poslovanja čime će se samo povećavati rivalitet među medijima kao i njihova zavisnost od oglašivača.
O tome koliko tačno postoji medija u Srbiji nema preciznih podataka pošto u glavnom registru javnih glasila postoje i oni mediji koji više ne rade, ili su neki po nekoliko puta registrovani. Ipak, prema procenama različitih istraživanja u Srbiji ima oko 1.200 (štampanih, elektronskih i internet) medija. Ukupan broj zaposlenih u medijima takođe nije precizan, a procena je da broj zaposlenih varira između 15.000 i 20.000 radnika/ica. Prosečna novinarska plata iznosi, prema proceni Nezavisnog udruženja novinara Srbije, 30.000 dinara što je ispod republičkog proseka. To je ujedno i razlog zašto 75% radnika u medijima smatra da je najveći problem novinarstva ekonomski položaj novinara, gotovo sva novinarska udruženja i sindikati upozravaju da je loš materijalni položaj ljudi koji rade u medijima ujedno i najveća pretnja slobodi medija.
Mediji na dobošu
Svega par sedmica nakon usvajanja medijskih zakona, Agencija za privatizaciju republike Srbije je raspisala javni poziv za prodaju 502 preduzeća u kojima još uvek ima državnog vlasništva, među njima je i 79 medijskih kuća. Mediji za koje bude postojalo interesovanje će biti prodati kupcu koji iznese najveću ponudu dok će u medijima za koje ne bude bilo interesovanja radnicima biti podeljene akcije preduzeća bez bilo kakve naknade.
Sudeći prema prema prethodnom talasu privatizacije medija za mnoge od njih ovo će značiti i prestanak postojanja. Od 52 medija koliko ih je privatizovano od 2002. godine danas uspešno radi samo jedan. Najveći broj ovih medija su kupili vlasnici koji su u tome videli jasan ekonomski interes, međutim taj interes nije imao veze sa obavljanjem medijske delatnosti. Kupovana su ona preduzeća koja su posedovala atraktivne nekretnine ili su pak služila novim vlasnicima za dobijanje bankarskih kredita koji bi se ulagali u neke druge poslove dok bi sam medij pod dugovima polako odlazio u stečaj a potom bi se i ugasio. Iako su mnogi radnici u ovim medijima organizovali proteste i štrajkove kako bi sačuvali svoja preduzeća niko od njih nije uspeo u tim namerama.
Ovaj proces je ujedno značio i transformaciju u uređenju radnih odnosa u medijima koja je pratila opštu prekarizaciju radnika u periodu tranzicije. Osnovne karakteristike rada u medijima postali su nesigurnost po pitanju zaposlenja, niske plate, nedostatak socijalne i zdravstvene zaštite, gubitak društvenog ugleda, kredibiliteta i samopoštovanja. Prema istraživanju Centra za medije i medijska istraživanja Fakulteta političkih nauka iz 2011. godine: 60% novinara strahuje od gubitka posla, dok ujedno raste procenat honorarno angažovanih novinara (16,15%); Više od 12% novinara radi više od 50 sati nedeljno; 35% novinara zarađuje do 30.000 dinara mesečno dok četvrtina ispitanika platu ne prima redovno; 16,5% novinara nemaju uopšte ili nemaju redovno uplaćene socijalno-zdravstvene doprinose od strane poslodavca. Ovome treba dodati da je u poslednje dve decenije, kao i drugi lošije plaćeni poslovi, novinarstvo postalo tipičnije ženski nego muški posao.
S obzirom da medijski radnici u Srbiji od 2005. godine nemaju nikakav kolektivni ugovor, za očekivati je da će se nakon usvajanja novog Zakona o radu u Srbiji njihov položaj dodatno pogoršati. Iako 89,23% novinara podržava potpisivanje granskog kolektivnog ugovora, usled dominacije privatnog kapitala u ovom sektoru to je teško zamislivo. Čak dve trećine novinara (65,77%) nije sindikalno organizovano. Predsednica Sindikata novinara Srbije Dragana Čabarkapa je u jednom razgovoru kojeg sam vodio s njom ovu situaciju prokomentarisala kazavši kako “Nema slobodnih medija bez slobodnih novinara. Slobodni novinari su oni koji su radno i pravno zaštićeni. Ako nemaju ugovor o radu, a takvih je danas puno, njima može svako kako hoće da manipuliše. Ako neko ne sme da se sindikalno organizuje, a u privatnim medijima kod nas nema sindikata, dakle ako neko nema mogućnost da se na taj način bori za svoja prava kako da očekujemo da se uključi u neke šire borbe. U privatnim medijima radnici ne mogu da se izbore za svoje ugovore i jasno je da će u ovako teškoj egzistencijalnoj situaciji prihvatati da rade šta god im se ponudi. To nije sloboda medija”.
Ako bismo prihvatili ovakvu definiciju slobode medija onda možemo reći i da su novinari u medijima u kojima još uvek ima javnog vlasništva kudikamo slobodniji. U tim medijima ima sindikata, plate su procentualno veće, socijalna i zdravstvena izdvajanja redovnija a uticaj oglašivača manji pošto pokrivanje troškova ne zavisi isključivo od njih. Novinari i njihova udruženja prepoznaju značaj očuvanja medija koji i dalje mogu pružiti makar minimalnu sigurnost svojim radnicima pa su tako i tokom procesa rasprave o medijskim zakonima zahtevali drugačiju zakonsku regulativu od ponuđene i konkretniju budžetsku potporu za medije u javnom vlasništvu. Po njihovim predlozima ovi mediji bi mogli da preuzmu ulogu lokalnih i regionalnih javnih servisa i da obavljaju svoju funkciju efikasnog i tačnog informisanja stanovništva, kritičkog promišljanja društvenih tema i edukacije o temama bitnim za zajednicu. Ipak, usvajanjem seta medijskih zakona i pozivom za privatizaciju medija ta mogućnost je izgubljena. Ono što je ostalo je svest o značaju dobrih radnih i materijalnih uslova za kvalitet njihovog rada koja bi trebala da vodi i ka konkretnijem društvenom angažmanu novinara ukoliko takve uslove zaista žele da stvore.
