Činjenica da je MTBJ uprkos svim unutrašnjim zakonima svog postojanja oslobodio Vojislava Šešelja, govori nam o tome da se Srbija pretvara u objekat globalnog sukoba interesa Rusije i Zapada. Ulog je toliko veliki da je Zapad spreman da pođe na bilo koji manevar samo da bi Srbiju zadržao u oblasti svog privlačenja. A to privlačenje slabi jer sistemska kriza u Evropi tera mnoge Srbe da drugim očima gledaju na tu “obećanu zemlju” i da zapitaju sebe da li im je potrebna takva usvojiteljica?
Jer, ako pratimo noviju hronologiju uvođenja srpskog naroda u istorijsku sablazn, onda ona izgleda prilično jednostavno:
Sa tačke gledišta Zapada koji je cvetao u periodu 60-80-ih godina prošlog veka, Srbija sa svojim “totalitarnim” režimom Slobodana Miloševića je ometala preuređenje Balkana u atlantskom duhu. Počelo je sa primenom “štapa i mrkve”. Kao mrkva služio je visoki životni standard u EU i privlačna slika saradnje sa njima. U svojstvu štapa služilo je bombardovanje i stvaranje “nezavisnog Kosova”, koje je trebalo da podstakne Srbe na konačan izbor. Međutim, te računice se nisu opravdale. “Mrkva” je jako izbledela u kombinaciji sa “štapom” i nije bilo uspeha u vezi s tim što su se Srbi pokazali kao nepodložni “svečanom batinanju” i nisu shvatili blagotvorni smisao tih batina. Oni sve do sada nisu našli vremena da zablagodare NATO paktu za ubijene sugrađane i razrušenu privredu i nisu se sjedinili s kosovskim režimom u erotskoj ekstazi.
U rezultatu svega, propagandistima integracija Srbije u zapadne strukture ne cvetaju ruže. Predstojeći izbori obećavaju prolazak u parlament proruskih partija i formiranje legalne snage koja će imati uticaj na taj zakonodavni organ. To se ne može nazvati drugačije nego porazom prozapadnih političara.
Tada stupaju u dejstvo i specifični vidovi političke borbe. Oslobađanje V. Šešelja – jedan je od tih vidova borbe. Njegova radikalna partija jača, a to znači da može sebi privući pristalice drugih partija usled čega oni možda ne pređu propisani cenzus.
Još jedan vid borbe predstavlja nepriznavanje političkim partijama prava da budu pretendenti za izbore. Ovaj put je pod paljbu dopala partija “Srpsko-ruski pokret” koju izborna komisija nije priznala kao partiju. To je uvek zgodan način, i uzgred, ne previše bolan. Kao, deco, radite još malo na sebi, dovedite sebe do savršenstva i mi ćemo vas tada priznati. Samo što će se to desiti posle aprilskih izbora. A za sledeće izbore vi ćete biti istinska partija.
Kada? Najverovatnije za 4 godine.
Šef pokreta Slobodan Dimitrijević se nada da će uspeti da obori tu odluku putem Ustavnog suda. Da li će on to uspeti – sam Bog zna, do izbora nije ostalo puno vremena. No čak i ukoliko u Ustavnom sudu sede građani koji podržavaju prozapadnu politiku srpskih rukovodilaca, oni ne mogu učiniti najvažnije – da uguše volju naroda. Zato sa svakim danom postaje sve jasnije: put na Zapad – to je put u mišolovku. Istina, vremena Margaret Tačer koja je volela da gura u takve mišolovke besplatan sir, već su prošla. Čak ni besplatan sir u tom ustrojstvu Srbe ne očekuje. I oni svojim kolektivnim razumom počinju da to jasno shvataju. Zato, budućnost je pred tim snagama koje se zalažu za savez sa Rusijom.
Dmitrij Sedov
FSK
