Kako je moguće da se praktično svi optuženi, a ne sada lideri OVK pred međunarodnim sudovima za zločine prema čovečnosti, izjašnjavaju da nisu krivi? A za većinu, kasnije, sud ustanovi da jesu? I ni tada ne priznaju krivicu, iskreno ubeđeni da su se borili za „svetu stvar“, što ne može promeniti nikakva svetovna tipa dokaza i presude zemaljskog suda.
Po običaju, ništa čudno. Pod uslovom da nam „vijuge“, ne rade kako obično rade. A osobito, kako glasni zastupnici svih nas, koje nismo ni birali ni ovlastili, kažu da treba da rade… Obratimo pažnju: radi se o „zločinima protiv čovečnosti“. A šta znači „čovečnost“, nešto nesumnjivo izuzetno visoko, pravcata „svetinja“, čim se radi njene zaštite stvaraju sudovi, i angažuju grdni ljudi i pare? Zvanično, ogrešenje je o nju, čim se radi o (crimens against) humanity. Ali rečnički označava prvo čovečanstvo, zatim čovekoljublje, humanost, i najzad ljudsku prirodu.
Tužilaštva i sudovi, sve osim prvog sigurno nemaju u vidu. Ostaje čovečanstvo, ali čuje li se za njega na ovim prostorima, osim kad se priča o tim sudovima i optuženima? Koliko se zna šta sve sudovi nazivaju zločinima protiv „humanity“? I najvažnije: šta optuženima (svih nacionalnosti), znači ono u osnovi te reči, „čovek“? Koji, čiji.., postoji li nešto takvo, nije li u pitanju samo u njihovom krugu uobičajeno: „naš čovek“? Koje apsolutno isključuje od čoveka višu vrednost: „čovečnost“, nekadašnje „čojstvo“ ili „ljudskost“? Kao takvo i bez obzira na to čije je, znači odbranu drugih od sebe i svojih, tako da je iznad „junaštva“ kao odbrane sebe i svojih od drugih (Marko Miljanov)? Jesu li oni slušali o „čoveku“, „čovečanstvu“ i „čovečnosti“, pre nego što su optuženi? Od porodice, suseda, uglednika, institucija…, normalno više cenjenih od tamo nekih stranaca? I sudova koji iz ko zna kakvih razloga (zapravo „poznatih“), „ne podržavaju našu stvar“? Ko od njih, posle izdržane kazne, nije od „svojih“ dočekan kao heroj? I kad bi oni i njihovi samo pomislili na druge i njihove heroje, kao Fon Makenzen kad je podigao spomenik „srpskim junacima“?
U pitanju je „kriza vrednosti“, kao nepoštovanje vrednosti? Ima toga, ali to nije ni po jada! Više se radi o izrazitom poštovanju vrednosti, kontra onima za koje sudovi pa i većina građana na jugo-prostoru (dok se ne radi o „njihovim ljudima“), misle da moraju biti poštovani. Poštovanju razumljivijih, nekad i „opipljivijih“ svetinja! Ima ih uvek, koliko kome i kakvih, treba! Slabo se ko seća, a mogao bi: „posvećena laž“, nije laž…
U slučaju lidera OVK ali i niza drugih, to su svoja nacija, nacionalne teritorije, nacionalno oslobođenje, svoja država…
Uzto, takve svetinje često idu sa drugim visokim vrednostima, opstankom i uspehom u političkom ili privrednom životu! I često služe kao paravan za ove druge… Razmislimo o zbivanjima sa zapošljavanjem u prljavoj industiji „stranih investitora“, i rudnom rentom. U korist nekih a na opštu štetu: zdravlja i života građana, i kao takvih neosporno visokih vrednosti pa i svetinja! Kao proletos zanemarivanja korone u korist izlaska na izbore, ili stalnog dvoumljenja oko energičnih mera protiv nje, ili „funkcionisanja privrede“.
Radovan Marjanović
Izvor: kolubarske.rs
