Nemi film i bezbednost Srbije

0
680

ivica-dacic-misa-banana1Afera s tajnim snimcima na kojima smo (sa tompusom u ustima i još po nečim u rukama) gledali „obrađenog“ Ivicu Dačića [i], sadašnjeg šefa srpske diplomatije a u vreme nastanka video klipova, da apsurd bude veći, čelnika ministarstva unutrašnjih dela i potonjeg srpskog premijera, ako ništa drugo, razotkrila je svu bedu i jad postpetooktobarske Srbije i ogolila do kraja sadašnji okupacioni režim, koji predvodi Aleksandrar Vučić kao vodeća zapadna marioneta i nastavljač dosmanlijskih tekovina.

Koja je glavna poruka najnovije afere?

Da je bezbednosni sistem Srbije razoren i u rukama zapada (ili neko misli da oni nisu umešani?) što direktno, što preko domaćih kvislinških poluga, te da se tu „ne zna ko (i za koga) kosi, ko (i kome) vodu nosi“. Naravno, žargonski i u šali rečeno. U stvarnosti, u svemu tome postoji i te kakav (no nevidljiv) sistem i nepisana pravila. Ali ne u interesu Srbije, već onih koji su je uzjahali i sistematski je razaraju.

Recimo, poznato je da se britanski državljanin (od oca Engleza i majke Hrvatice), gospodin Amadeo Votkins, nezvanično rezident britanske obaveštajne službe višeg ranga i stalni stručni saradnik NATO-a, nalazi na mestu specijalnog savetnika ministra unutrašnjih poslova R. Srbije, i kao takav je neposredno zadužen za „reformu“ policije. Dakle, državni službenik bez državljanstva Srbije (možda mu je i dodeljeno ali to do sada nije saopšteno javnosti), prima visoku platu iz budžeta i reformiše MUP, onako kako je reformisao i Vojsku Srbije i sistem odbrane u celini, pre 10-tak godina.

Na sramotu i poniženje svih nas.

I sada pitanje, podrazumeva se hipotetičko: da li je navedeni obaveštajac – savetnik u samom vrhu srpskog MUP-a – bio upoznat sa slučajem Miše Radulovića zv. Banana i da li je mogao doći do spornog materijala, imajući u vidu koliko već dugo vedri i oblači i ostvaruje i direktan i indirektan uticaj ne samo na ministra Stefanovića i direktora policije Veljovića, već i na sve tamošnje načelnike uprava i odeljenja?

Odgovor je, nadam se, na dohvat ruke i jasan sam po sebi.

Na neizbežna, sasvim realna pitanja – kako su snimci dospeli do javnosti preko tabloida, ko manipuliše političkom scenom Srbije, šta je cilj afere, ko izaziva i vodi krizu, da li smo svesni poniženja, na šta nam liči i u koji je ćorsokak dospeo bezbednosni (baš kao i odbrambeni) sistem zemlje, kao jedan od najvažnijih stubova države i garant sigurnosti građana, imajući u vidu sve napred navedeno, naravno da pravih odgovora nema, niti će ih biti u dogledno vreme. I ne nadajmo se uludo u suprotno.

Jer, cilj ove subverzivne operacije koalicije zapadnih službi koja vlada Srbijom, nije bio da dobijemo tražene odgovore i doznamo istinu, da isteramo Dačića i ostale marionetske ikebane na čistac nakon čega bi podeneli ostavke sa svih funkcija, već da se dodatno destabilizuje potpuno posrnula zemlja i permanentno skreće pažnja sa mnogo važnijih događaja i problema, kao što su: predaja Kosmeta šiptarskim NATO janičarima, poplava stotine hiljada arapskih migranata koja upravo kreće punim zamahom, nastavak pljačke i rasprodaja preostalih srpskih privrednih i ostalih resursa i dalje teritorijalno komadanje Srbije. Ili nam najnovija dešavanja na jugu Srbije (Preševo i Bujanovac) kao i u Raškoj oblasti, drugačije izgledaju?

Takođe, dilema ne bi trebalo da bude – koliko je u obelodanjivanje snimaka umešan Aleksandar Vučić, kada je poznato da je upravo on morao, najverovatnije po nalogu zapadnih deliveri obaveštajnih junita, da omogući (prenese signal, odobri, učini materijal dostupnim i sl.) iznošenje Dačićevog prljavog veša (smeštenog, inače, na desetine narezanih diskova i još više strana prateće kompromitujuće dokumentacije nasleđene od pokojnog Mikija Rakića, bivšeg šefa Biroa za kordinaciju službi), već – zbog čega nakon neviđene blamaže i ozbiljne štete, jer to objektivno jeste tako, bar ne pomisli da podnose neopozivu ostavku i trajno se povuče iz političkog života? I to iz više vrlo ubedljivih razloga.

Recimo, sam je obelodanio pred milionskim auditorijumom [ii] da je znao za postojanje snimaka (ne i da li je istima raspolagao, što uporno skriva), ali ga to nije sprečavalo da nemoralno, obmanjujući srpsku javnost (baš kao što je to činio i Boris Tadić), Ivicu Dačića i ostale prevrtače iz davno rastočenog SPS-a, udomljava u vrhove vlasti Srbije na najznačajnije pozicije i da ih još uvek tamo drži. I tako nas organizovano ponižava pred svetom.

Tome u prilog idu izjave poznatog sociologa Jove Bakića[iii], koji je otkrio a zatim i vrlo uverljivo potvrdio da je, privatno boraveći kod Aleksandra Vučića u službenim prostorijama Vlade Srbije, imao prilike ne samo da vidi, već i da dobrano „skenira“ navedeni kompromitujući materijal.

Obratimo pažnju na napred navedeno – potpredsednik Vlade i šef Biroa za kordinaciju čini dostupnim najosetljiviji operativni – policijski i tužilački materijal – potpuno nepozvanom licu. I to tako što ni on sam (Vučić) ne bi smeo da raspolaže navedenim „štivom“. Bez obzira na funkciju, a videćemo i zašto.

Usput, ni jednom do sada Vučić nije direktno demantovao izjave Bakića niti ih nazvao lažnim, već je to samo uradio indirektno, kroz nemušto saopštenje svog kabineta, u maju mesecu ove godine.

U iole normalnim zemljama samo ovaj podatak bi doveo do momentalne ostavke predsednika Vlade i za sva vremena ga udaljio ne samo iz političkog života, već i od obavljanja bilo kakve javne funkcije. Bio bi žigosan od strane javnosti a od tužilačkih timova krivično gonjen za odavanje službene tajne i za još par najtežih inkriminacija.

Ko je bar malo pratio tzv. bezbednosnu scenu Srbije u proteklom periodu, relativno lako je mogao da dozna, da je Dačić uleteo u „filmsku“ priču o Miši zv. Banana, u operativnoj akciji koju je prema narko dilerima vodila Uprava kriminalističke policije MUP-a, tačnije, njen specijalizovani organ – SBPOK (Služba za suzbijanje organizovanog kriminala).

Dakle, imali smo situaciju da potčinjeni organ operativno obrađuje svog šefa (ministra), da u skladu sa tom krajnje atipičnom situacijom ne preduzima adekvatne mere, a morali su, zato što su prema propisima i takve situacije predviđene, a zatim, preko direktora policije, Milorada Veljovića (onoga koji jedino do sada ćuti i ne izjašnjava se povodom tajnih snimaka), nenadležno i protivzakonito ustupa izvorni materijal (ili verne kopije) tadašnjem šefu Biroa za kordinaciju rada službi, sada pokojnom Mikiju Rakiću. Onome koji takvim materijalom nije smeo da raspolaže i da ga umnožava.

(Potrebno je naglasiti javnosti radi, da u pojam „službe“, ni tada pa ni sada, prema važećim zakonima i propisima, ne spada navedeni SBPOK, zato što takav status imaju isključivo – BIA, VBA i VOA).

Kako smo došli do ovakvog potonuća?

Veoma prosto. Ne samo da su nam nakon (kao i pre) petooktobarske revolucije zapadni „prijatelji“ involvirali, preko pojedinih lidera DOS-a, pripremljenu rezidenturu i brojne agenturne pozicije u same vrhove službi (civilnih i vojnih) kao i policije, već je legendirano, kroz takozvani „proces reformi“ (što je providni izgovor za izvrgavanje ruglu svega što je vredelo u ovoj državi i što bi se najprostije moglo okarakterisati kao „reforma reforme“ – desetina puta reformisanih sistema i podsistema državne uprave), sav taj antisrpski posao ozvaničen kroz zakone i podzakonske propise, kojima smo i definitivno dokrajčeni. Naočigled i uz aktivno učešće više garnitura poslanika srpske skupštine, ali i brojnih drugih društvenih delatnika i srpskih intelektualaca.

Prvobitno je, nakon neviđene galame i harange, sve pod sloganom da službe moraju biti pod tzv. demokratskom i civilnom kontrolom i nezavisne (na osnovu perfidnih direktiva zapadnih okupatora), donet 2002.godine „Zakon o službama bezbednosti“, koje ne samo da su razvlašćene i satrvene, kadrovski desetkovane a personal preumljen, već su ugurane, što bi se narodski reklo, u isti koš i babe i žabe. Na otvorenoj sceni smo dobili ne demokratsku i civilnu, već partijsku kontrolu.

Usled otcepljenja Crne Gore pristupilo se daljem razaranju i devastiranju službi (kao i policije), pa je tako 2007.godine donet „Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije“ (jula 2012.godine dorađen izmenama i dopunama)[iv], kojim je, kao i zakonima o Bezbednosno-informativnoj agenciji i Vojno-bezbednosnoj agenciji, stvoren ambijent da umesto proklamovanog jedinstvenog i nezavisnog bezbednosnog (i obaveštajnog) sistema Republike Srbije, dobijemo upravo suprotno stanje. Stanje u kojem je ozakonjen lov u mutnom, partijsko balansiranje i preganjanje i direktno mešanje nenadležnih i nestručnih lica u ozbiljne državne poslove.

Pa je tako omogućena i jednostavnija, neskrivena i permanentna kontrola i upravljanje ovim državnim sistemom od strane zapadnih pokrovitelja.

Kako, inače, tumačiti drugačije svojevrsnu egzibiciju u „Zakonu o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije“ gde je regulisano, potpuno protivustavno ili bar mimo duha Ustava, da najvažniji državni organi kao što su: predsednik Republike, predsednik Vlade, pojedini ministri, zatim, direktori bezbednosnih i obaveštajnih agencija i, kao šlag na tortu, načelnik Generalštaba, obrazuju „Savet za nacionalnu bezbednost“. Slobodno se može konstatovati – paradržavno telo, koje, bar prema navedenom zakonu, preuzima ustavnu ulogu upravo svih navedenih državnih funkcionera ponaosob.

Čemu služi Savet za nacionalnu bezbednost (inače kopija sličnih tela sa zapada, ali personalno potpuno drugačije koncipiran), ukoliko je vrlo precizno odrđena uloga i način postupanja kako predsednika Republike, predsednika Vlade, tako i ostalih državnih funkcionera koji ga čine? Ili, posmatrano iz suprotnog smera – šta navedeni funkcioneri rade na pitanjima nacionalne bezbednosti, ukoliko, umesto da izvršavaju svoju ustavnu ulogu i zakonima precizirane obaveze, čekaju da to u njihovo ime obavi Savet za nacionalnu bezbednost, nakon „savetovanja“?

O čemu se to oni savetuju, dogovaraju, kordiniraju i kako usklađuju nešto što po definiciji čak ne bi smeli da čine, pa još i da donose zaključke i nekakve izvršne odluke?

Zašto je bio potreban Savet, kao novi državni ali ne stručni i ne nepartijski organ, kada su direktori bezbednosnih i ostalih agencija i organa policije i vojske, mogli (i morali prema postojećim zakonima i propisima), da se savetuju i postupaju iz nadležnosti, na tzv. radnim i ostalim ekspertskim sastancima i sesijama, što je uobičajena i normalna praksa svugde u svetu?

Recimo, ukoliko je Tužilaštvo nezavisni državni organ prema Ustavu i ukoliko je isključivo ono nadležno za pokretanje i vođenje istraga, a slučaj Dačić – Miša „Banana“ je udžbenički primer za tako nešto, o čemu je to Savet za nacionalnu bezbednost tih godina (ali i u vremenu od kada je naprednjačka vlast krenula u „ljuti“ reformski boj) raspravljao i koje odluke donosio? I kako je to uopšte smeo, imajući u vidu da je bilo kakvom odlukom mogao uticati na tužilačku istragu?

Jasno je, barem sada, da je toga i te kako bilo. Ali ne u skladu sa Ustavom i krivičnim zakonodavstvom, već prema zadacima zapadnih mentora i u skladu sa partijskim politikama i svakodnevnim performansima iz asortimana psihološko-propagandnih operacija. Eto odgovora kako su raznorazni partijski (i agenturni) kadrovi vrlo lako dolazili do osetljivih materijala službi i policijskih organa. I da su tek nakon te silne reforme usledile zloupotrebe i posledice po bezbednost i ugled države.

No, ne bi bilo ni po’ jada da su se navednim zakonom zaustavili samo na Savetu za nacionalnu bezbednost. Tadašnji (potpuno isto kao i sadašnji) vlastodršci, su „oplemenili“ nacionalnu bezbednost još sa tri tela, odnosno organa, i to: (1) Sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost koga postavlja predsednik Republike, prema članu 7, zatim (2) Kancelarija Saveta za nacionalnu bezbednost (kao služba Vlade) regulisana članom 8, i najvažnije, (3) Biro za kordinaciju, prema članu 11, koji „operativno usklađuje rad službi bezbednosti i izvršava zaključke Saveta o pitanjima iz svoje nadležnosti“.

Dobro je poznato ko je bio u Tadićevom mandatu na čelu Biroa za kordinaciju (ujedno i sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost), a ko je, nakon formalnog (ne i suštinskog) silaska sa scene dosmanlija i njihove antisrpske politike, tu funkciju, kao tzv. prvi potpredsednik Vlade preuzeo. I do dana današnjeg je drži, ne razmišljajući da je preda, iako je prema Zakonu o Vladi Srbije, to morao da učini onog momenta kada je izabran na funkciju premijera, nakon parlamentarnih izbora 2014.godine. Zato što je u sukobu ne samo sa zakonima, ustaljenom političkom praksom, osnovnim moralnim kodeksima, već i sa samim sobom i proklamovanom politikom.

Ako navedenome dodamo, primera radi, sadržaj jednog drugog, posebno važnog propisa – Zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji[v], a to je član 18, u kome doslovno stoji sledeće: „u obavljanju poslova iz svog delokruga Agencija je obavezna da se pridržava načelnih stavova i smernica Vlade koje se odnose na bezbednosno-obaveštajnu politiku Republike Srbije“, onda je potpuno jasno kako se manipuliše službama (kao i organima policije i vojske), i kako pompezna priča o nezavisnosti tih državnih tela apsolutno nema nikakvog smisla.

Šta smo, dakle, dobili takozvanom reformom bezbednosno-obaveštajnog sistema nakon prevratničkog petooktobarskog udara?

Neutralisan je ranije postavljen i izvanredno organizovan (uz sve slabosti) jedinstveni sistem MUP-a koncipriran kroz resore: Javne bezbednosti (RJB) i Državne bezbednosti (RDB), s jedne strane, i sistem Vojne bezbednosti (i Vojne policije) i vojno-obaveštajnih poslova, koji su se nalazili pod komandom načelnika Generalštaba (u to vreme odgovoran za jedinstvenu borbenu gotovost Vojske u miru i ratu, koja ne može da postoji ukoliko se navedeni podsistemi odstrane iz njenog organskog sastava), sa druge strane.

Sistem koji je omogućavao da se veoma prosto i bez dodatnih birokratskih i partijskih akrobacija, izvršavaju ustavne obaveze i zadaci iz nadležnosti. Kordinirano i usklađeno, a ukoliko to nije moglo neposredno, državni organi (predsednik, premijer, ministri) su imali na raspolaganju sve potrebne ustavne poluge kako bi se eventualno nesaglasje i različito tumačenje i postupanje u praksi, dovelo u predviđeni kolosek.

Da li je takav sistem, proveren u praksi i to u najtežim uslovima, kao što je oružana agresija zapadne Alijanse uz ostala ratna zbivanja 90-tih, bio savršen? Naravno da nije. Takav sistem i ne postoji nigde u svetu. Ali, da li je to u odnosu na ovo što imamo poslednjih petnaest godina, bilo kud i kamo bolje i uspešnije, svakako jedno veliko – da. I za to postoje i dan danas brojne činjenice i suvi dokazi.

Uostalom, slučaj višestrukog ministra i bivšeg premijera, Ivice Dačića, i njegovog „slučajnog“ drugovanja sa narko bosovima, kao i „nesnalaženje“ u ovom slučaju još uvek šefa Biroa za kordinaciju službi, Aleksandra Vučića, navedeno najbolje potvrđuju.

I na kraju, da ne zaboravimo – šta u vezi afere preduzima predsedavajući Saveta za nacionalnu bezbednost (tako stoji u zakonu) – predsednik Republike, Tomislav Nikolić i za kada je planirao sazivanje sednice tog „važnog“ državnog tela? Koje će mere predložiti u odnosu na predsedavajućeg OEBS-a, inkriminisanog Ivicu Dačića, koji, takođe, „na osnovu poziva predsedavajućeg“ može prisustvovati ne samo sednicama Saveta, već učestvovati u radu i Biroa za kordinaciju službi?

Ali, o svemu tome i još o koje čemu smešnom i istovremeno žalosnom, nekom drugom prilikom. Nakon što se pojave i odslušaju tonski zapisi (ili bar pročitaju transkripti) onog „nemog filma“ s početka teksta i bude izvršena „bezbednosno-obaveštajna analiza“ od strane „nezavisnih“ srpskih analitičara i tzv. eksperata euroatlantske provenijencije, podrazumeva se.

UPUTNICE

[i] http://www.nspm.rs/hronika/ivica-dacic-misa-banana-je-2008.-trazio-da-pravim-vladu-sa-ds-om-bitno-mi-je-sta-kaze-vucic-a-ne-stefanovic-i-mihajloviceva.html

[ii] http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Vucic-Srbija-spremna-za-prijem-izbeglica.sr.html

[iii] http://91.222.7.145/hronika/jovo-bakic-vucic-mi-se-2012.-zahvalio-na-kritici-dacica-i-pokazao-fasciklu-sa-fotografijama-i-transkriptima-razgovora-njega-i-mise-banane.html

[iv] http://www.pravno-informacioni-sistem.rs/SlGlasnikPortal/viewdoc?uuid=6aa911af-6238-45c5-ad7d 2e611cd1c5fa&actid=&regactid=281930&doctype=reg&latest=true&firstCall=true

[v] http://www.pravno-informacioni-sistem.rs/SlGlasnikPortal/viewdoc?uuid=264ac61e-c354-46ef-8814-02ce09c6e1c5&actid=&regactid=288471&doctype=reg&latest=true&firstCall=true

Goran Jevtović

Fond strateške kulture

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime