Nenad Blagojević: Ko sme, taj može

0
1752

Naravno da zapad uvek primeti kako srpski narod nema baš prijateljski stav ka njima. To sigurno nije iznenađujuče, iznenađenje je licemerje sa kojim zapadnjaci izražavaju začuđenost time. Pokušavaju uporno da prikažu kako oni ne razumeju zašto je to tako. Da bi promenili stav jednog iskrenog i nadasve dobronamernog naroda oni uporno idu preko onih za koje su sigurni da je najlakše. Preko onih koji svoje mišljenje kreiraju po ličnom interesu a ne istini, časti, čojstvu i interesu svoga naroda. Upravo preko onih čije je jedino zanimanje u životu bilo i ostalo – političar.

To su one osobe koje od završetka svog školovanja, koje je takođe uglavnom diskutabilno se kao i svaki socijalni slučaj nalaze na grbači naroda. Upravo takvi su za povećanje svoje „socijale“ spremni na sve, moralne prepreke za njih ne postoje. Kada je u pitanju njihov lični interes i pozicija zaboravljaju pretke, odriču se svog naroda, bez problema menjaju svoju svest, ako su je uopšte i imali. Prihvataju tuđe „vrednosti“ a one prave svog naroda nazivaju mitovima…

Na trenutke, upotrebljavajući sve što im je napredak civilizacije omogućio oni i postižu po neki uspeh. Koristeći medije, poluge politike i vlasti uspevaju na momenat da zavedu i zbune poštenog čoveka. Ali taj čovek ipak za razliku od ovih „socijalnih slučajeva“ koji sve zasnivaju na ličnim interesima ima i svest i savest. Kada se trgne iz te njihove mantre koju su zajedno sa svesrdnom pomoći zapada osmislili pravi Srbin se brzo vraća na onaj jedini ispravni put, svetosavski.

Zapad bi već jednom morao da shvati da rešenje nije u pokušajima da promene svest svetosavskog naroda, već da izmene sebe i prestanu da budu licemeri. Moraju da shvate da nije suština da srpsku herojsku i časnu prošlost nazivaju mitom, već da u svojoj budućnosti i oni učine nešto na šta bi napokon njihovi potomci mogli da budu ponosni. Dok to ne urade smetaće im stalno istina, a jedna od njih je i ona koja nam je krajem XIX i početkom XX veka omogućila opstanak. Ta istina je onaj „mit“ o četovanju koji zapadu tako smeta.

Dok smo mi četovali braneći se od zlikovaca i zločina, oslobađajući srpske teritorije od okupacije i terora oni su se bavili svojim imperijalističkim težnjama. Danas kada trebaju da svojim potomcima nešto ispričaju nemaju ništa na šta bi sa ljudske strane bili ponosni. Da bi sakrili svoju nečasnu prošlost, istoriju naroda koji nema mrlje nazivaju mitom. Ako misle da će im to olakšati savest ili ih učiniti boljim grdno su se prevarili. Za to će im svakako trebati mnogo više od pukog skrivanja. Za svoja zlodela, težnje i planove koristili su uvek i one narode sa već dokazanim zločinačkim mentalitetom. Jednog od najpouzdanijih saveznika u činjenju svakog zla nalazili su uvek u Bugarima.

Tako je bilo i u poslednjoj deceniji XIX veka. Uz zapadnu podršku osmislili su velikobugarski ideolozi da učenike solunske učiteljske škole šalju na petu godinu u Sofiju. Tu su uz stručne predmete savladavali i osnove propagandnog rada sa narodom. Potom bi ti novosvršeni učitelji služili kadrovski rok u školi rezervnih oficira,što nije predstavljalo problem jer su u međuvremenu dobijali bugarsko državljanstvo. Tako, sada već potpuno pripremljeni kao dobrovoljni kandidati, slani su u evropski deo otomanske carevine, među hrišćane, Grke i Srbe.

Da Vas podsetimo:  Šta kad ti dete kaže „K“? Zabrinjavajuće istraživanje o govoru mladih u Srbiji

Dok su na terenu slatkorečivo pričali o potrebi borbe za „makedonsku nezavisnost“ i oslobođenje od Otomana, imali su ustvari na umu potpuno druge ideje. Jedino što su zaista radili je da su poveli nemilosrdni obračun sa srpskim i grčkim učiteljima i sveštenicima. Pritom ne napadajući ni otomanske okupatore, ali ni arbanaške zlotvore, koji su i dalje neometano sprovodili teror i opet gle čuda nad svetosavcima.

„Nevolja je bilo i bivaće. Okolnosti ne zavise uvek od nas, ali da li ćemo biti ljudi ili neljudi to samo zavisi od nas.“

Patrijarh Pavle

Grčke i srpske samoorganizovane čete, trpele su nažalost poraze od ovih samozvanih „makedonskih komita“ naoružanih austrougarskim puškama. Otomanska žandarmerija, te šiptarski seoski bašibozuci, koje je naoružala otomanska vlast su bili na istom zadatku kao i „komite“ koje su zajedno sa bugarskom vojskom ubijali srpske i grčke borce za slobodu. Slabije opremljeni i naoružani, srpski borci na terenu nisu mogli bez pomoći matične države.

Nažalost nešto slično sadašnjoj politici Srbija je i tada slepo i pokornički slušala evropske savetnike. One koji su se oduvek brinuli samo za svoje imperijalističke ciljeve. One koji su dok su naoružavali srpske neprijatelje ubeđivali Srbiju da ne sme da se meša u unutrašnje probleme suverene države. Iako se ta „suverena“ država koja se vidno raspadala nalazila na etničkom i istorijskom srpskom prostoru. Otomani su odavno već bili načeti brojnim ustancima i sukobljenim reformistima, a jedinu posledičnu štetu kao i uvek trpeli su hrišćani u toj carevini. Često se u spisima sa otomanskih sudskih procesa tog vremena mogao pročitati zaključak: „„Bejaz domuz, kara domuz, epsi bir“ (Bela svinja, crna svinja, jedno isto)“. Turcima je svakako išla u korist svaka razmirica i razdor između egzarhista i Srba. (1)

Niz ubistava u poslednjoj deceniji XIX veka, poprimio je jasan oblik planskog uništavanja sveštenika i učitelja, kao nosioca nacionalnog rada na terenu. Bugaraški elementi sačinili su listu prioriteta za likvidacije kako bi željeno uništenje svega srpskog sigurno i bilo sprovedeno. Odavno je već postalo vidljivo i jasno da bez stručne pomoći kvalifikovanih vojnika, neće biti moguće organizovati kvalitetan otpor. Nije se smelo na to još dugo čekati jer teror nad srpskim življem koji su organizovano sprovodili Bugari uz pomoć bašibozuka i odobravanje otomana odavno je postao neizdrživ.

„Po selima još manje zaštićenim ubijalo se sa više svireposti a tanje priprema i skrivanja. Seljaci nisu bili nigde sigurni, ni u dvorištu, ni u kući, ni na putu, ni na radu. Svuda su ginuli.
Cvetan Jaćimović, prvak srpski iz Veternice, jedne zimske večeri nije se vratio svojoj kući, a ujutru od Cvetana, pametnog zdravog i veselog čoveka ostalo je samo isečeno telo koje je jedan poplašeni seljak doneo zajedno sa bugarskom porukom u selo.

Da Vas podsetimo:  Pogled odozgo

Pop Nikola iz Stojakova, želeo je da mu sin svrši srpsku gimnaziju u Solunu i tamo ga je poslao, nezaplašen pretnjama od strane komiteta bugarskog. U leto 1898 mladić se vratio kući i njegove ferije bile su svršetak njegovog života. Zaklali su ga kada je usamljen lutao po njivama, još dete, željan da napuni oči slikama svoga rodnog kraja.

Još i danas se pamti istorija tri prekinuta života: Deda Kola iz Majdanli, Riste Stojanovića iz Berislava i pop Jovana iz Patoroza, koji su istoga leta svojim nestankom oslabili sa tri snage spontanu odbranu južne Srbije.

Uvek je još svež grob igumana Hadži-Jezekilja i okićen crvenim ružama u dvorištu manastira Leška, u koji su spušteni ostaci njegovi pre 20 godina, posle strašnog mučeništva. Usmrćen je mnogobrojnim udarcima kame a potom raznet na oštricama u selu Lešku, na podnožju njegovog manastira i njegovog dela, u sred podne pred uplakanim očima i jecajima seljaka kojima je bio dobrotvor, zaštitnik i staratelj…“ (1)

Zato je bilo krajnje vreme da se ponovo postupa po priručniku penzionisanog profesora srpske vojne akademije Matije Bana. Knjižica koju je napisao jedan od najučenijih i najobrazovanijih Srba tog vremena. Nažalost danas mnogi ni ne znaju da deo Beograda, Banovo brdo upravo po njemu i nosi ime i da ni on nije bio nikakav „mit“, mada bi vlastodršci tako voleli da nas u to ubede. Ne Matija je bio Srbin rođen 1818 godine. u Petrovom Selu nadomak Dubrovnika. Kao i većina srpskih porodica sa prostora tadašnje Dalmacije i njegova je bila rimo-katoličke veroispovesti ali bez ikakvih zabluda o svom srpskom poreklu.

Ovaj profesor Liceje, političar, pisac, diplomata i član Srpske kraljevske akademije nauka je još 1848 godine za potrebe Grbaljskih ustanika u Hazburškoj monarhiji napisao priručnik „Pravila o četničkoj vojni“. Ova knjižica u kojoj su izneseni primeri iz prethodnih oslobodilačkih ratova ali i iz ratnih iskustava kroz istoriju bila je nezaobilazna literatura četovanja. Ovaj će pripručnik postati skoro obavezna literatura pitomaca vojne akademije i podoficirske škole. Sadržala je forme iznalaženja praktičnih rešenja za svaku eventualnu situaciju gerilskog rata u malim formacijama. (2)

Matija Ban je tako prvi izdao praktični priručnik o specijalnim jedinicama. Naravno njegova namena je bila isključivo vođenje oslobodilačke borbe protiv okupatora. Upravo to je i činilo osnovnu razliku od sličnih kasnije izdavanih zapadnih priručnika čiji cilj je uvek bio porobljavanje tuđih naroda i zemalja! Tako koncipirana novina, plenila je pitomce koji samoinicijativno počinju da detaljno izučavaju sve discipline koje mogu kvalitetno unaprediti ovakav vid rada na terenu.

Nacionalna ideja oslobođenja Južne i Stare Srbije koja nikad nije zamrla u srpskoj duši morala je da iz neoružane se razvije u organizovanu oružanu borbu. „Pravila o četnočkoj vojni“ bio je upravo pravi i već dokazani put. Počelo se polako sa ubacivanjem malih srpskih četa na prostore naseljene srpskim stanovništvom u raspadajućoj ali još uvek turskoj carevini. Pokazujući da ko sme, taj i može. Borili smo se za ono što je naše uvek bez kompromisa. To nam nije garantovalo da ćemo u svakoj bici odneti pobedu, ali je to uvek bio preduslov za dobijenje konačnog rata. Naravno uvek smo se trudeli da sva borba i četovanje ostanu u granicama borbe za slobodu. Vodeći uvek računa o časti i čojstvu srpskog vojnika.

Da Vas podsetimo:  Politički homoseksualizam i okultni prevrat: zašto hrišćanin mora biti protiv

„Tajna našeg spasenja zavisi od toga kakav smo trag ostavili u životu ljudi s kojima smo dolazili u dodir. Da li smo ih ranjavali ili isceljivali.“

Sv. Jovan Zlatousti

Upravno ta časna srpska istorija njima danas i smeta. Smeta im taj „mit“ zato što znaju da je on deo nas, da uvek živi u nama. Znaju i da smo uvek spremni da ga ponovimo pokazujući im i dokazujući da svetosavska duša i dalje živi. Zato su se oduvek trudili da spreče istinu o tome, činili su sve da Srbima oduzmu taj deo slobodarske duše.

Znamo kako su to već na neki način uspeli sa komitama, koji danas u srpskom srcu bude strašna sećanja na VMRO, Bugarsku egzarhiju i bugarske komite koji su samo činili zločine nad srpskim stanovništvom. Isto su to uspeli i sa ustanicima odnosno ustašama, srpskim imenom kojim su se prvo koristili pravdoljubivi srpski ustanici za slobodu u Hercegovini. Da bi na kraju to ime nemajući svoje, a i kako bi imali svoje kad nemaju ni svoj jezik, preuzeli najmonstruozniji zločinci, hrvatske ustaše.

Gledao je zapad pomažući sve antisrpsko i učestvujući u pravljenju raznih terorističkih i zločinačkih organizacija i grupa da im daje imena srpskih rodoljubivih i patriotskih organizacija.

Time su krvoloci dobijali srpska imena, ali to je bilo i jedino i poslednje što su mogli imati slično sa svetosavcima. Ipak time nikad nisu mogli da uguše onu patriotsku, rodoljubivu i slobodarsku dušu Srbinovu. Nikad i ništa ne može da umanji, izmeni, zaustavi onu iskrenu Srbinovu ljubav ka Otadžbini.

Mogu se otkidati, otimati, okupirati delovi majke Srbije, ali će oni kad tad dok je Srba biti ponovo ono što jedino mogu biti i ono što iskonski jesu – Srbija. Mogu se slabi pokatoličiti, neverni poturčiti, mogu danas lakomi da veruju u novac i moć, ali će ipak morati na kraju da budu svesni kakav krst ostavljaju svojim potomcima. Prošlost im jasno pokazuje da potomci takvih ili postaju izopačeni zločinci ili svesni sramote koje su im preci ostavili provode život bez sreće, stideći se.

Mogu oni da nastavljaju da pričaju o sebi bajke a da istinu o nama zovu mitom, moraće samo na tom putu da nauče da čovek nije ono što o sebi priča već ono što mu dela pokazuju. Svetosavci su oduvek radili ono što je ispravno. Često nam to nije donosilo sreću ali nas je zato činilo velikim. Tu veličinu koju su svojom krvlju stekli naši preci im ne damo, oni su smeli zato su i mogli. Na nama ostaje da u sebi ponovo probudimo usnulu smelost i ponovo pokažemo šta sve možemo.

Nenad Blagojević

fsksrb.ru

_________________________________________________________________________________________________________

1.„Plamen četništva“ – 1930, Stanislav Krakov (izdanje iz 2009, str.45,46,47)
2. srbin.info/2013/10/08/kada-su-nastali-ter1mini-cetnik-i-ustasa/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime