Bezličnost individualizma

1
563

„Individualizam truje i ono malo što je ostalo od ličnosti.“

Teodor Adorno, Minima moralia

Individualizam je nastao kao rezultat razvoja tehničkog sistema. On nije izraz izdvojenosti pojedinca, njegove samostalnosti i autonomije, autentičnosti i opozicije postojećem političkom poretku i vladajućoj ideologiji, nego je u potpunosti proizvod preobražaja kapitala.

Individualistički način života je čvrsto povezan sa osnovnim zakonitostima razvoja kapitalizma. On je i u saglasnosti sa društvenim ciljevima koje je odredila buržoazija.

“U njemu se ogleda društveni zakon eksploatacije.”(Adorno)

Nadrealizam i protagonisti – Aleksandar Vučo/printskrin/milanmilenković.com

Emancipacija pojedinca, isticanjem kulta individualnosti, u modernom tehničkom sistemu ne ostvaruje se u korist čoveka, nego na njegovu štetu.

Prenaglašavanje vrednosti individualizma nosi u sebi opasnost preuveličavanja značaja samovolje i onemogućava da se uoči iluzorni karakter takve samostalnosti, na osnovu čega se (nesvesno ili svesno) previđa realnosti njegove uslovljenosti tehničkim sistemom.

Da je individualizam stav nezavisnosti u odnosu na postojeći ekonomsko-socijalni poredak, čisti je fantazam. Individualista nije u svom ponašanju samostalan, zato što je je individualizam posledičan, a ne uzročan fenomen. On je ograničen standardizovanim sistemom društvenih odnosa i opšte prihvaćenih vrednosti.

Kapitalizam podstiče individualizam iz niskih pobuda, kako bi izbegao odgovornosti za stanje u društvu.

Propagirajući njegov kult, kapitalizam se u najvećoj meri oslobađa potrebe da mehanički dresira ljude, jer tako uspostavlja kolektivizam na dobrovoljnoj bazi.

Na tom mehanizmu se zasniva i demokratski izborni sistem.

Individualizacija demokratiji omogućava da pribegne manje grubim načinima kontrole, kao i da dominaciju u (masovnom) društvu bazira na “nasilju niskog intenziteta” (koje podrazumeva, pre svega, propagandno delovanje).

Podsticanjem (medijskim indukovanjem) one vrste ponašanja, koje je sistemu od najveće koristi i organizovanjem željene potrošnje, isticanjem značaja zadovoljavanja autentičnih potreba, kao i naglašavanjem presudnog značaja samostalne odluke, stvara se privid nezavisnosti individualnog zahteva i slobodnog izbora.

Kult individualizma brani demokratiju od prigovora da je autoritarna.

Individualizam je nastao iz ideološko-propagandne potrebe demokratske države da odgovornosti za postojeće stanje u društvu, u celini, prebaci na građane. Ona tako stvara utisak da su oni sami, pojedinačno (u svojoj slobodi i nezavisnosti), odgovorni za sopstvenu ekonomsko-socijalnu poziciju i da je situacija u kojoj se nalaze rezultat (isključivo) njihove (ne)sposobnosti, a ne direktna posledica prinudnog karaktera nepravedne i eksploatatorske strukture kapitalističkih odnosa.

Tako se stvara privid da je čovek taj koji odlučuje a ne sistem, da on upravlja, a ne da je kroz život vođen kao marioneta (i da je samo – manje ili više – saučesnik u svemu što ga u životu pogađa) .

Živeti slobodno i autentično, posredno sugeriše bez prinude, bez ikakvog uplitanja vlasti. Na taj način se, stvaranjem tog privida, političari oslobađaju obaveza prema građanima i odgovornosti za njihov nepovoljan socijalni položaj.

U demokratskom društvu, svako je slobodan jedino tako što je prepušten sam sebi. Na taj način što mu je ostavljena mogućnost (navodno, pružena šansa) da sam sebi (samostalno) obezbedi mesto u društvu.

Demokratski sistem jedino pruža povoljan ambijent, u kojem svako (slobodno) može da bude kovač svoje sreće. Ta situacija, strogo određena ekonomskim pravilima igre i sasvim izvesnim socijalnim posledicama, predstavlja se kao prostor koji omogućava pojedincu da “napreduje u pravcu sve veće slobode i demokratije“.

Adorno primećuje (Minima moralia) da se toliko manipulisalo pojmom slobode, da se ona konačno svela na pravo jakih i bogatih da otimaju od slabih i siromašnih, a da se na pokušaje kako bi se tu nešto promenilo, gleda kao na nelegalno mešanje u domen samog individualizma.

Svakome je ostavljena mogućnost (a zapravo, nametnuta obaveza) da samostalno izabere sopstveni način života, ali samo u okviru tačno određenih i precizno oblikovanih formi ponašanja, i u skladu sa zvaničnim sistemom vrednosti (i u saglasnosti sa zakonom).

U toj situaciji, svima se propagandno sugeriše da su sami krivi za nedaće koje su ih zadesile, da su baš oni najodgovorniji za sve neprijatnosti koje ih u životu prate, jer nisu bili u stanju da na najefikasniji način iskoriste šansu (slobodu) koju im je demokratsko društvo pružilo. Međutim, to je samo jedna licemerna (propagandna) priča, pošto je takva sloboda formalna (i fiktivna), u onoj meri u kojoj je usaglašena sa društvenom organizacijom, jer njeni promenljivi sadržaji u potpunosti odgovaraju zahtevima tehničkog sistema.

Individualistički način života je obeležje jedne faze u razvoju kapitalizma, kada je on iz sopstvenog interesa ne samo prihvatio, nego i podsticao svakoga da bude “apsolutno svoj”. To je onaj trenutak kada je traganje za univerzalnošću, iz tehničkih razloga (porebe za sve većom efikasnošću kapitalističkog sistema), zamenila potraga za ličnim identitetom.

U „Carstvu besmisla“, Žak Elil navodi primere Manea, Sezana, a posebno Van Goga od kojih je buržoazija napravila svece. Elil kaže:

„Njihova revolucionarna funkcija ili vokacija je savršeno iluzorna. Oni jesu revolucionisali jedan način slikanja, ali su odrazili svoje vreme i ispunili svoju misiju: oni su, između ostalog, bili individue. Ne zaboravimo da je buržoazija bila individualistička i da je moć ličnosti stavljala iznad svega.(…) Van Gog je u vremenu u kojem je sve postalo banalno upravo bio ideal individue. Buržoazija se prepoznala u toj pobuni. On je bio otelotvorenje slobode o kojoj se toliko govorilo. Buržoazija je imala potrebu za pripitomljenim umetnicima koji su ,,dopadljivi“, ali istovremeno i za divljim umetnicima koji su živeli ono što je buržoaska ideologija tako dugo proklamovala. I umetnik je bio dužan da odigra tragediju individue.“

Apsolutizovanje pojedinca i njenog individualizma, vodilo je prelasku od univerzalnog, koje je zahtevalo ograničenje sopstvenog interesa u korist zajedničkog (i podrazumevalo solidarnost i jedinstvo sa dugima), ka pojedinačnom, isključivo sopstvenom interesu i strategijama borbe na otvorenom kapitalističkom tržištu, u svoju korist, a na teret svih ostalih.

Tako je sticanje isključivo ličnih privilegija i delovanje jedino u sopstvenu korist, individualizovanim pojedincima postao najvažniji životni cilj.

U potrazi za ličnim identitetom, nevažno je bilo pitanje kakav je politički sistem u kojem živimo, a u prvi plan je istaknut problem “individualne inicijative” i najefikasnijeg načina uključivanja u postojeći (tehnički) sistem, odn. aktuelni oblik kapitalističkog društva.

Kritički odnos prema stvarnosti potisnulo je oportunističko pristajanje na postojeće stanje. Oportunizam se prihvata kao koristan, dobitni stav, a kritička pozicija odbacuje kao gubitnička i marginalizujuća.

Lične privilegije su moguće jedino u situaciji nepravedne raspodele društvenog bogatstva i na temelju čvrsto uspostavljene hijerarhijske strukture, oligarhijsko-diktatorski organizovanog, demokratskog društva. I demokratsko društvo je prividno „otvoreno“, jednako kao što je i indivdualizovani pojedinac svom ponašanju tobože samostalan.

Demokratsko društvo u svom kretanju jeste elastično, ali je njegova klasna struktura postavljena kruto.

U njemu, individualista suzbija u sebi sve ono što odlikuje ličnost, i prihvata da samo igra ulogu slobodnog i samostalnog pojedinca.

Samoživost modernog čoveka je loša nadoknada za izgubljenu autonomiju.

U svojoj samoživosti, indidvidualizovani pojedinac, kao čovek osiromašuje, gubi sopstvenu ljudskost i pretvara se u puki objekt, koji se razvojem društva (progresivno) raspada i u situaciji oportunističko-konformističke jednoličnosti ponašanja – degradira i postvaruje.

Moderno doba je vreme raskida sa neposrednim iskustvom.

Sa individualizacijom, doživljaj sopstvenog „ja” kao apsolutne supstancijalnosti, postaje čisti privid.

To su jednako uočili i Hegel i Šopenhauer, iako su filozofski bili na potpuno suprotnim stranama.

Princip individualnosti (principium individuationis) štiti postojeći društveni poredak. Istovremeno, dok se individualizam uzdiže, čovekovo biće (njegov humanitet) propada.

Čovek nije ni pojedinačno, ni društveno biće. On je biće zajednice. Međutim, ne bilo koje zajednice, nego one koja živi u skladu s prirodom.

Što je život takve zajednice u većem skladu sa svojim prirodnim okruženjem, „ja“ svakog njegovog člana je stabilnije i (pojedinačno) prisutnije. U takvim uslovima, čovek se ponaša kao „ličnost“, mada se tada ovo pitanje i ne postavlja. „Ja“ i „ličnost“ postaju tema tek onda kada (urbanizacijom) realno nestaju, u uslovima prinudnog prelaska ljudi iz zajednice u društvo, a naročito nastankom modernog masovnog društva.

Društvo predstavlja neorganski oblik zajedništva, skup mehanički povezanih jedinki, koji ne žive u skladu s prirodom, nego u veštačkom (urbanom) svetu i po njegovim tehničkim standardima.

Geslo zapadne civilizacije, „zavladati prirodom“, u suštini znači ukloniti sve prirodne barijere koje su prepreka tehničkom napretku, prekinuti i ukinuti organski, prirodni kontuinuitet, pre svega veze između članova malih egalitarnih zajednica, koje žive u skladu s prirodom. To znači ovladati svim onim elementima u životu ljudi, koji im omogućavaju autonomno delovanje, ili ih prosto ukinuti.

Tradicionalna kultura, zahvaljujući svojoj zaostalosti sačuvala je (u sebi) neke od bitnih organskih komponenti (makar i samo kroz podsećanje na njih), koje je moderno društvo, budući progresivno i zainteresovano samo za uklanjanje svih prepreka tehničko-naučno-tehnološkom napretku, produktivnosti i moći, ignorisalo, i(li) – s građanskim prezirom – ukinulo, uništavajući sve (preostale) organske, prirodne veze, koje su bile uspostavljene (i postojale) u malim egalitarnim zajednicama.

Što je čovekov život urbaniji, a on sve više prepušten sebi, njegovo „ja“ je nestabilnije i ono u određenom trenutku, u modernom (masovnom) društvu, potpuno nestaje, zbog toga što je društvo, kao kolektivitet, oblik otuđenog, ispraznog, apstraktnog i nehumanog postojanja.

Tradicionalna zajednica pojedincu pruža (egzistencijalnu) sigurnost, a nudi mu neizvesnost (niz mogućnosti u izboru načina na koji će proživeti svoj život), a moderno društvo pojedincu nameće izvesnost (strogo standardizovan način preživljavanja), a donosi mu (ekonomsku i socijalnu) nesigurnost.

Razlika je u egzistencijalnoj sigurnosti i nesigurnosti, u životnoj izvesnost, odn. neizvesnost. Zajednica pruža egzistencijalnu sigurnost i niz životnih mogućnosti. Društvo ovu situaciju u potpunosti obrće.

Sloboda nestaje u situaciji kada neodređene ljudske mogućnosti, postanu određene potrebe. Kada beskrajne mogućnosti budu svedene na konkretne obaveze, na unapred zadate ciljeve.

Neizvesnost (ne do kraja standardizovan način života), u uslovima egzistencijalne sigurnosti male zajednice koja živi organski, u skladu s prirodom, je neophodan uslov da bi neko bio zaista slobodan i autonoman u svom svakodnevnom životu.

Ljudima je potrebno ne ekonomski bogato masovno društvo, nego životna sugurnost male zajednice, po cenu materijalno skromnijeg života svih njenih članova. Lična i porodična sigurnost je prioritet i ona je daleko važnija od svih onih „prednosti” koje individualizovanim pojedincima nudi potrošačko društvo.

Egzistencijalna nesigurnost modernog masovnog društva dovodi do toga da čovek izgubi samopouzdanje. Gubitak samopouzdanja ovo društvo koristi da ljudima podmetne surogate, od religije do karijere, pomoću kojih oni stiču „lažno i krhko samopouzdanje u uslovima koji su to samopouzdanje i ukinuli”(Rasel Džekobi).

Što je više veštački stvorenih potreba, veće je nesigurnost; što je moderno društvo naprednije (progresivnije), ljudi se više osećaju uskraćeno i otuđeno.

Permanentno stvaranje veštačkih potreba je sistematsko ukidanje prirodne ljudske slobode (njihove izvorne autonomije).

Ukidanjem autonomije, prividom demokatske slobode, sužava se ljudska perspektiva.

Oni više nisu u stanju da vide kako se individualizam svodi isključivo na slobodan izbor onoga što im tržište nudi.

Novi proizvodi se ne stvaraju kako bi se zadovolje stare potrebe, nego stvorile nove, ne da bi se čovek oslobodio, nego učinio još većim robom (potreba), zavisnikom od društva, a njegova egtistencija postala krajnje neizvesna.

U takvim okolnostima uvek će prevagnuti konformizam i oportunizam, taktike uključivanja u postojeći sistem. Dominiraće realizam prilagođavanja zahtevima koje društvo postavlja.

Opotrunizam je strategija korisnog ropstva, dobrovoljnog pristanka na pokornost, koje je motivisano izvesnim materijalnim dobitkom („paketom socijalnih pogodnosti“).

Ovaj sistem se može održati samo uvećavanjem ropstva i obezbeđivanjem trajnog nezadovoljstva.

Porastom nezadovoljstva i straha, tehničkim komplikovanjem svakodnevnog života, sistem ljudima lako nameće nove potrebe i čini ih sve većim zavisnicima (još više izolovanim i posredovanim pojedincima).

Ljudsko biće nije nepromenljivi entitet, koji ostaje stabilan u svim životnim okolnostima. Takvog „ja“ nema, niti ga je ikada bilo. Svaki pokušaj da se tako nešto „dohvati “, kao supstancija (stvar po sebi), i sagleda, osuđen je na neuspeh.

„Ja” ne postoji supstancijalno, nego se uspostavlja kao odnos između ljudi, kao izraz njihovog zajedništva.

Čovek nije individualno biće, nego je biće zajednice. On nije rođen da živi sam i protiv svih, nego samo u zajedništvu sa bliskim ljudima. Jedino takav način života ima smisla i može čoveka da ispuni. Samo tada on uspostavlja svoje „ja“. Sve drugo, utemeljeno na individualnoj sebičnosti i konkurenciji, je isprazno, a u okolnostima besmislenog i sumornog, preživljavanje, kakvo postoji u modernom (urbanom) društvu, „ja“ potpuno nestaje i čovek u sebi nalazi samo beskrajnu prazninu.

Sebe postaje svestan samo posmatrajući se u ogledalu.

Kada se udubimo u svoju unutrašnjost, to umišljeno supstancijalno „ja“, stalno nam „izmiče“. Posebno u uslovima izolacije, usamljivanja pojedinca, izdvojenosti i odvojenost od svih drugih, koji čine njegovu neposrednu društvenu sredinu.

Za Šopenhauera, individua je samo pojava, a ne stvar po sebi.

„Čim pokušamo da uđemo u sebe, kada saznavanje usmerimo prema unutrašnjosti i hoćemo da se u potpunosti osvestimo, gubimo se u ponoru praznine, nalazimo da smo nalik staklenim šupljim loptama, iz čijih praznina govori neki glas, čiji uzrok ne možemo pronaći u nama i nastojeći da tako sami sebe obuhvatimo (ugrabimo) u tome ne uspevamo, jer tamo s jezom ne nalazimo ništa više, nego samo praznu utvaru.”

Šopenhauer opisuje modernog čoveka, izolovanu i usamljenu jedinku masovnog društva, čoveka bez suštine, osobu bez ikakvog unutrašnjeg sadržaja, jer je svoje postojanje ne temelji na istinskom zajedništvu sa drugim ljudima, nego isključivo na privremenom mehaničkom povezivanju sa njima, pri čemu gleda samo na sopstveni (praktični) interes.

Niče ovu situaciju naziva nihilizmom.

„Ja“ postoji u većoj ili manjoj meri kao izraz dinamičnog i kolektivnog duh zajednice i(li) ne postoji u ispraznosti (nihilizamu) društvenosti modernog, masovnog (kolektivističkog) društva.

Ta ispunjenost (smisalenost) ili ispražnjenost (besmisalenost), je ono što on doživljava (oseća i prepoznaje, ili ne oseća i ne prepoznaje) kao svoje „ja“, i što ga kao čoveka čini subjektom, ili pukim objektom.

Ljudska suština je duh Celine, filtriran duhom zajednice.

Čovek nije rođen da bude individuum (biće koje živi izovlovano i samo za sebe) i zato se on kao individualista odriče svoje suštine. U tom smislu individualizam je krajnji oblik čovekovog otuđenja, apstraktne čovečnosti ili konkretne neljudskosti.

Individualizovani pojedinac je ništa, a ništa – ništi.

Ljudska suština, čovekovo „ja”, se otkriva u situaciji kada je jedinka u stanju da stvarno ispolji sebe, a to je moguće samo u zajednici, jedino u odnosu sa bliskim ljudima, u maloj sredini koja živi u skladu s prirodom, i gde je čovek njen neraskidivi deo i u kojoj, kao autonoman pojedinac, patricipira u njenom nataloženom iskustvu.

To podrazumeva slobodu, koja je u (masovnom) društvu nemoguća.

U masovnom društvu je čovek slobodan, ali je nesamostalan, u maloj zajednici samostalan i samim tim i stvarno (ne samo formalno) slobodan.

U samovoljnom (sebičnom) individualizmu, čovek sebe (izdvajanjem iz zajednice bliskih osoba) negira kao ljudsko biće, ukida se kao subjekt (humanitet) i ostaje bez svog „ja”. Tada je samo egoista. On više ne vidi ništa osim sopstvenog golog (materijalnog) interesa i nije ništa drugo nego puki objekt.

Danas je svako prinuđen da se prilagodi ovom svetu, koji se neprekidno menja.

Kapitalizam je ideologija individualizma, lažnog kulta osobe, zaprovo promovisanja samo čovekovog spoljašnjeg izgleda (image-a), jer u njegovoj unutrašnjosti zjapi praznina. Ljudska kultura svedena je na to da se ovo prikazivanje isključivo spoljašnjeg izgleda izvodi sa stilom (i u skladu sa modnim trendovima).

Savremeni čovek, okupiran sobom, u svom narcizmu, u potpunosti je odbacio etičko (koje ga čini subjektom) i sasvim se okrenuo estetičkom (zdravlju i lepoti), pretvarajući se u predmet (objekt) sopstvene narcističko-umetničke, kreativne (samo)destrukcije (od bodi-bildinga do tetovaže)

Danas je sve stvar poze. Spoljašnosti. Kulise.

Sada je bitno samo kako nešto izgleda, a ne i šta to zaista jeste. Više nije važno ono što čovek stvarno oseća, nego samo kakav utisak ostavlja.

“Osećam se kao govno, ali izgledam odlično” (opaska iz filma „Američki psiho“).

Stara koncepcija ličnosti danas nije privlačna. Čovek se više ne kultiviše, nego se samo civilizuje, u skladu sa zahtevima razvoja tehničkog sistema, nastojeći da bude progresivan i ide u korak sa svojim vrmenom.

Ljudi su počeli sebe, tek pre nekoloko stotina godina, da doživljavaju kao individualna bića, koja se moraju realizovati kao jedinke.

Od tada je svakodnevni život ljudi počelo da liči na robiju.

Individualizacija je stvorila masovno društvo, a ono je sa svoje strane podsticalo individualizam.

U predmodernim društvima postojao je zajednički smisao, koji je svim članovima jedne zajednice bio „dovoljan”. Pojedinac je u zajednici bio osoba (ličnost), za razliku od modenog masovnog društva u kojem je individua (individualista), više ili manje upečatljiva pojava

I jedno i drugo je u neposrednoj vezi sa smislom života.

U prvom slučaju, smisao je prisutan kao deo zajedničkog (nataloženog) iskustva njegove zajednice, u drugom je on skriven i predmet je sopstvene individualne potrage.

Ali smisao nije nešto što se racionalno može saznati na osnovu izuzetnog koeficijenta inteligencije, nego je smisao ono u čemu jesmo. On je u načinu na koji postojimo u svetu. Isto tako, kao što se ni istina može znati, nego se samo može istinski biti.

Sve suprotno je ideološka propaganda.

Ovu samostalnu (racionalnu) potragu za smislom, moderni individualista shvata kao dolazak u posed istine, koja je onda njegovo lično dobro, jer pripada samo njemu, kao njegov intelektualni kapital.

Racionalnost (i) nije ništa drugo nego kapital.

Nužan uslov individualne „potrage za smislom“ je subjektivni stav prema životu i postojanje jedne kategorije, koja se u istoriji pojavila relativno kasno – kategorije samosvesti.

Svest je određena kao autonomna, zato što svoje zakone izvodi iz sopstvene refleksije. Istina je na taj način postala rezultat subjektivnog doživljaja, lično viđenje koje pretenduje na objektivno važenje.

Međutim (ljudska) mudrost nije moguća samo na temelju sopstvene introspekcije, nego jedino, na osnovu pripadnosti maloj egalitarnoj zajednici, koja je utemeljena na prirodnim, organskim vezama. Takva zajednica je primarna (to je ključ!), pa tek onda lični stav. Važnija je životna mudrost generacijski (na)taloženog iskustva jedne ovakve zajednice, čak i od genijalnosti vanserijske (lične) inrospekcije, koja bi nastala u svejedno kakvim socijalnim uslovima. Važnije je autonomno bivstvovanje u organskoj zajednici, nego samosvest u bilo kojem obliku modernog (tehničkog) društva.

To je osnovni uslov ljudske autonomije i mudrosti pojedinca.

Reč je o mudrosti, ne o inteligenciji. I stavu koji mudrosti daje prednost nad golom inteligencijom.

Nije dovoljno biti samo inteligentan. Inteligencija ne može biti vodeći princip u ljudskom životu. Ona se (samo) podrazumeva.

Inteligencija je u prvi plan došla s napretkom moderne tehnike.

Kao što inteligencija ne može biti isključivi kriterijum čovekove svesti, isto tako ni tehnički sistem ne može biti definitivni model ljudskog postojanja na Zemlji.

Mudrost je kvalitet volje koji proističe iz (organske) veze pojedinca sa (malom ) zajednicom, koja živi u skladu s pirodom.

„Volja je važnija od znanja“ (Kjerkegor).

Ovakve veze pojedinca sa takvom zajednicom važnije su od njegovih intelektualnih sposobnosti.

Mudrost ne dolazi od moći čovekove introspekcije (ne postiže se isključivo individualističkom intelektualnom refleksijom), nego nastaje komunitarno, ličnim učešćem u zajedničkom iskustvu zajednice, koje se nataložilo i oblikovalo u dugom periodu i prenosilo s generacije na generaciju.

Zato se pojedinac u zajednici ne izdiže iznad nje, nego joj posvećeno daje svoj doprinos.

Mudrost je akumulirano kolektivno (ne kolektivističko!) životno iskustvo egalitarne zajednice, i od te mudrosti zavisi i pogled na svet svakog njenog člana.

Moderna samosvet je samo njen surogat.

Savremeni svet je proizvod visoke inteligencije, ali i odsustva mudrosti. Više je nego očigledno koliko su tragiče posledice ovakve ljudske pameti.

Gubitak veze sa sopstvenom ‘unutrašnošću’, posledica je gubitka organske veze sa zajednicom srodnika, a i usvajanja bezličnog tehničkog žargona, prihvatnja izraza koji svojim značnjem istiskuju osećajni govor.

Proces individualizacije dao je i pojmu revolucije drugačiji smisao, tako što je potisnuo klasnu svest u korist lične samosvesti. Klasna borba je odbačena u korist „individualne samorealizacije“.

Samosvest se sada ispoljava na sasvim površan način i svodi na individalni izbor stila života, oblika i načina potrošnje.

Odbacivanje klasni borbe, a to se posebno odnosi na one koji se još uvek deklarišu kao levičari, u korist individualizacije (samoživog ponašanja) je u direktnoj vezi sa progresizmom potrošnje, kao i životnom filozofijom „maksimalnog uživanja u životu“.

Na delu je „druga individulistička revolucija“, koja se (uspešno) izvodi u korist hedonostičkog načina života. Ova revolucija je uspela i danas je dominantan hedonistički individualizam (težnja isključivo sopstvenom komforu i luksuzu) i sve slojevitije tržište tome bezrezervno izlazi u susret.

Doba klasičnih revolucija, dadaističko-nadrealističkih, letrističkih i situacionističkih skandala, i futurističke nade je prošlo.

Savremeno društvo je postalo toliko fleksibilno da je u stanju ne samo sa takve udare amortizuje, nego da ih i savim izmanevriše, informisanjem (propagandno-psihološkim delovanjem), seksualnošću, uzimanjem u obzir ljudskih „potreba“, uvažavanjem individualnih (materijalnih i rodnih) razlika u situaciji istovetnih (malograđanskih) očekivanja. Ono je u stanju je da sve takve udare rekuperira (prihvati i iskoristi u svom interesu) i sa uspehom komercijalno eksploatiše.

Tako je gnev klasičnih revolucija smenila ravnodušnost ove druge revolucije, revolucije potrošnje.

Kvalitet života je sveden na (kvantitativno izražen) nivo potrošačkog standarda.

Kod revolucionarnog potrošača, posle mnogih pobeda na tržištu, preovladalo je osećanje dosadnog ponavljanja i tapkanja u mestu. Početni polet pretvorio se konačno u (malograđansku) dekadenciju.

Diktaturu proletarijata zamenio je nihilizam potrošnje.

Traganje za zadovoljstvima ukazuje na rastući strah od praznine koja nas okružuje.

Sva dostignuća modernizma, ogromnim zamahom i pobedom ove druge revolucije, revolucije potrošnje, iscrpljena su i potrošena.

Moderno društvo je verovalo je u bolju budućnost za sve, imalo potpuno poverene u nauku i tehniku, u tehnološki napredak, ekonomski rast, brzinu, pokretljivost, kosmopolitizam, socijalnu revoluciju …

Sigurnost je žtrvovana brzini.

Sadašnje, posmoderno duštvo, od budućnosti se više ništa ne očekuje.

Danas nismo u stanju ni da je zamislimo. U tom pravcu, naša mašta potpuno zakazuje. U budunosti vidimo samo katastrofu, ali ne i njen oblik.

Savremeni individualizam nema nikakve nikakve veze sa stvarnom slobodom, subjektivom voljom, ličnom ambicijama, ili samostalnom aktivnošću pojedinca.

Individualizovana jedinka je potčinjen potrebama demokratskih institucija i zahtevima tržišta, i slobdna je samo u izboru onoga što joj tržište nudi.

Uostalom, šta predstavlja individualizam ako se ispoljava jedino u samostalnom izboru identičnih prizvoda i sistemu koji podstiče jednake ambicije, i istovetna očekivanja?

Zapravo, individualizam se ispoljava samo izgledom.

Što je neka osoba u tome ekstravagantnija, po pravilu je banalnija, ništavnija. Najbesmislenije ljudske pojave danas izgledaju najneobičnije.

Kakav je smisao takve posebnosti, u okolnosti istovetnih vrednosti i ciljeva, u situaciji kontinuiranog ujednačavanja ljudskih potreba?

U takvim uslovima, individualizam je stav izolovanog pojedinca, osuđenog da bude samoživ i različit od drugih jedino svojim izgledom i hedonističkim ponašanjem.

Svaki individualista radi samo za sebe, a svi oni su prinuđeni da rade isto (da se za istovetne stvari, na isti način, otimaju) i utrkuju, nadmeću u potrošnji. Razlika je isključivo u tome, ko će u ovome u biti uspešniji (efikasniji). Tako se grade karijere i stiču mesta u društvenoj hijerarhiji. Samo je u tome razlika, sve drugo je (uprkos eventualnoj razlici u izgledu) u suštini je istovetno, jednako besmisleno.

Svet je ostao bez perspektive i ljudi nalaze utehu u eskapizmu (bekstvu od stvarnosti) i takmičenju u hedonizmu.

Današnjem svetu nisu potrebne snažne ličnosti, koje će okolni svet prilagoditi sebi, nego meki (besprincipijelni) i amorfni (trendovski kodirani) indovidualisti, potrošači koji hoće da se svetu prilagode, i samo uživaju u luksuzu i neograničenoj potrošnji.

To su oni koji, s ubeđenjem kažu, „Sve u životu treba probati “.

Međutim, ne mora se sve probati u života. Svima koji, u skladu sa zahtevom sadašnjeg vremena, tvrdo zastupaju suprotan stav, preporučujem da u toj konzumerističkoj avanturi krenu od turskog zatvora.

Dok je u „gordom XIX veku“ najvažnije bilo biti svoj, danas je najbitnije biti kao i ostali. Ne razlikovati se od drugih, ali od njih biti što bolji – efikasniji (kvantitativno uspešniji).

Sve ovo je postalo moguće tek kada je pojedinac postao potpuno izolovan (do kraja individualizovan ), pošto više nije bio deo zajednice bliskih osoba, sposobne da se odupre ekonomskom pritisku i socijalnih zahtevima, onda kada je u njegovom životu sve postalo izvesno i pošto mu više nije preostao – kao moguć – gotovo ni jedan istinski način života.

U tom smislu situacija je sve gora i gora.

Reč je o procesu koji je nepovratan, jer su stvari u tom smislu otišle predaleko.

Tekovine države blagostanja su likvidirane, pod izgovoriom da su „pretnja slobodi i individualnosti”. Umesto ideala socijalne sigurnosti afirmiše se „kreativno upravljanje rizikom”.

Jednakost se tumači kao inkluzija (svako može da se uključi u postojeće), a realne društvene nejednakosti se prikrivaju ideološkom bajkom o „jednakosti šansi”.

Moderni mit o jednakosti je stvoren ne da bi svi bili jednaki, ne sa ciljem stvaranja stvarno demokratskih (egalitarnih) odnosa, nego da se sve svede na najmanji zajednički sadržalac i postane plitko i banalno. Zato što se u takvoj situaciji ljudima lakše i sigurnije vlada, a oni efikasnije eksploatišu.

Individualizam je izolovanost, ali ne i izdvojenost.

Individualista ne stoji nasuprot mase, jer je upravo on čovek-masa. Individualisti preziru kolektivizam, a zapravo su – sami po sebi – osnovni gradivni element njagrubljeg oblika kolektivizma, kolektivizma modernog masovnog društva. Demokratskog, „otvorenog društva”, koje je do srži kolektivističko.

Demokratsko, pre svega znači masovno, a zatim i kapitalističko.

Ono je naviši izraz čovekove stranputice – težnje ka moći, dominaciji, vlasti. Samo tome i ničemu drugom.

Individualista je sam u gomili, jedan protiv svih, bezlični pojedinac prepušten sebi, usamljenik u masi, jedinka izgubljena u sred buke i besa ovog (tehničkog) sveta.

Prepušten samo sebi, on uvek bira „liniju manjeg otpora“. Sve prihvata i sve vari. Prilagođava se svakoj promeni. I uporno pati.

Međutim, u svakom individualnosti i pored svega, ima nečeg što se ne može integrisati (zbog toga i pati), i to daje neku nadu da nije baš sve izgubljeno, da svako uvek ima šansu da se odupre procesu individualizacije i ne odrekne svoje čežnje za istinskim zajedništvom, niti samostalnosti, sklonosti saradnji i altruizama, kao ni neophodnosti i unutrašnje (ne samo spoljašnje) aktivnosti.

Ova izvorna obeležja ljudskog karaktera, uprkos svemu uvek prevazilaze granicu koju povlači (određuje) masovno društvo, a (post)moderni (bezlični) individualizam (nesvesno ili svesno) previđa.

Nenad Ćurković

milanmilenkovic.com

1 KOMENTAR

  1. Није ли Лалић у “Лелејској гори” рекао: “Vae soli” (quia cum ceciderit, non habet sublevantem se)? Тешко самоме, који кад падне нема никог да га подигне…

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime