Nenad Uzelac: Istorija srpske tragedije od turaka do dana

1
1644

Nama, Srbima, istorija nije dala da steknemo političku disciplinu i mudrost kroz prosvećeni apsolutizam kojeg je Evropa imala dok smo mi bili pod Turcima, Turska okupacija nas je onemogućila u tome. Posle srpske srednjovekovne države i utabanog puta ka lepoj budućnosti, pali smo u tursko zlo i stekli anarhističku crtu, mržnju prema državi. Kada smo pobedili to zlo, umesto da ga zamenimo kontinuitetom sa srpskom srednjovekovnom državom i vrednosti iste projektujemo u budućnost, mi smo prihvatili jugoslavenštinu kao predigru za novi čin naše istorijske tragedije – komunizam – koji je potpuno presekao srpski kontinuitet. Komunizmu je doprineo anarhizam stečen za vreme Turaka logikom krajnosti koje su najbliže jedna drugoj.

Od 1945. godine i narednih par godina komunisti su pobili krem srpskog društva, srpsku nacionalno-građansku elitu, hiljade potencijalnih Tesli, Pupina, Dučića, Bojovića, Putnika i drugih. Srpskoj nacionalnoj ideji je bilo zabranjeno da se ističe, dok je drugima popuštano, a sve sa kominternovskim programom uništenja buržoazije najveće nacije i uništenja najveće nacije zarad bratstva i jedinstva jugoslovenskih naroda. Zato je Hrvatima tolerisan MASPOK, ali srpski Ranković je morao biti počišćen. Srpski maspoci nisu bili dozvoljeni. Kominternovski princip i njegove posledice su lepo opisani na sajtu Nacionalna avangarda u tekstu jednog mog prijatelja – „Zašto Beograd nije srpski grad?“. Dok su se drugi spremali za cepanje i odvajanje, Srbi su zauzeli antišovinistički kominternovski princip i bili zagušeni komunističkom elitom koja je okupirala Beograd kao centar političkog života SFRJ. Sve je to za posledicu imalo razvoj današnje autošovinističke elite, ona svoje korene vuče u onima koji su ubijali 1945. i u onima koji su vodili proteste 1968. tražeći bolji komunizam, jer je ovaj bio nedovoljan, pa kada je Tito rekao da su upravu na sred Beogradskog univerziteta zaigraše Kozaračko kolo.

Na Osmoj sednici CKSK u borbi dve komunističke frakcije pobeđuje ona „nacionalnija“, a buduća drugosrbijanska celu jednu deceniju ostaje u pozadini – i dalje živi tvorci 1945. i 1968. i njihova deca i unuci. Proživljavamo tragediju devedesetih gde umesto da 1991/92 postavimo silu na granice gde su Srbi živeli pa da pregovaramo, mi se povlačimo i pregovaramo sa Zapadom, verujući da se njemu može verovati. Greška napravljena na početku, skupo nas košta na kraju, rezultat znamo. Rat sa NATO, koji se teško mogao izbeći, i povlačenje sa Kosova, okupacija istog od strane NATO i pitanje da li ćemo ikada dobiti priliku da Kosovo vratimo ako NATO zauvek ostane na njemu. Verovanje Zapadu da će poštovati pravo – Rezoluciju 1244. Kao najlošiji đaci istorije nismo naučili da Zapad poštuje pravo dok mu odgovara, a gazi ga kada to može. Mnoge greške su činjene u našoj istoriji, ali kada se povučeš sa svoje teritorije u vremenu NATO-a, to je, možda, najveća, jer faktički je više ne držiš i danas smo tu gde jesmo – da gledamo kako otimaju naše, a ne smemo na NATO da ga vratimo. Silom oteto, jedino se silom vraća. Pravo, diplomatija, pravda, jesu izgovor nemoćnih. Treći put u jednom veku istorija nam je dala mogućnost da nacionalno pitanje rešimo, u teškim okolnostima, ali sa velikom silom da se to učini i srpske teritorije sačuvaju. Potpuno smo omašili u startu. Rasturena država, rasparčane srpske teritorije i rasparčan narod, povučeni sa Kosova, ono okupirano, Srpska u BiH, ali ipak Srpska. Iz devedesetih izlazimo razoreni, uništeni, rasparčani i to na onome što smo vekovima stvarali i za šta se borili i krv lili. Politika devedesedih se ogleda u izjavi Mire Marković:“Draži mi je Mađar u Vojvodini, nego Srbin u Krajini“.

Za to vreme, potomci 1945, 1968 i gubitnici Osme sednice i njihova deca petokolonaše po Srbiji i spremaju 5. oktobar da vrate udarac „nacionalnijoj“ frakciji komunističke partije iz 1987. Brinući o vlasti, Sloba je nedovoljno radio na ovom petokolonaškom elementu, te je on kao mulj sa dna reke isplivao 5. oktobra i na vlast doveo ideološku decu onih pobrojanih, ideološku decu komunista iz 1945. i 1968. koji su sklopili savez sa zapadnim kapitalom, kojem su se ciljevi poklapali sa kominternovskim – polupati Srbe na Balkanu kao jedini politički narod Balkana, kako bi rekao Marks. Zlo je veliko počinio taj Đinđić, ali mu se mora priznati da je u trenutku kada je shvatio da sila Kosovo ne vraća diplomatijom i da Rezolucija 1244 ne važi, rekao e pa onda hoćemo Srpsku sa nama. Dobio je metak zbog toga. Koštunica ko Koštunica: između nacionalnog i demokratskog u odsudnim trenucima bira demokratsko na štetu nacionalnog. Koštunici, kao nekoj mini reakciji na petooktobarsku petokolonašku elitu, falilo je hrabrosti u trenutku kada se nije smelo dozvoliti da se ona vrati. Nije imao hrabrosti za to i dobismo Botu i njegov režim. Iskreni da budemo i radikali su tome doprineli svojim načinom delovanja i neostvarivom politikom u novim okolnostima. Četnički način delovanja radikala i Koštuničin nedostatak hrabrosti doveli su Botu. A Bota rasturi državu. Oko Kosova i UN kao najveću diplomatsku polugu moći polupa evropskom rezolucijom, postavi retardirano pitanje pred MSP i zakopa Srbiju i tu, na kraju započe briselske pregovore. Sve pozitivno što mu je Koštunica ostavio, ovaj je razlupao kao pravi komunista kada u ratu ubije 10 Nemaca, on pogine, ali sa sobom povuče i još 1000 Srba koje Nemci pobiju kao odmazdu. Ideološko čedo 1945-te.

I šta imamo danas? Imamo od 2012. novu reakciju na petooktobarsku ideološku decu komunista iz 1945, 1968 i gubitnika iz 1987, samo što je ova rekacija prihvatila delove njihovog političkog diskursa, jer su zemlju doveli u stanje i dovođenja je celim istorijskim tokom poslednjih 100 godina da ne može da ima samostalnu politiku i slobodnu volju. Svaka nacionalna reakcija danas, posle svega što se sa Srbijom desilo, verovatno bi zastupala sličan put, jer stanje države uslovljava vlast mnogo više nego vlast stanje države, posebno u našem slučaju dugog istorijskog uništavanja. Ovo je prelazno vreme do nove i, daj Bože, bolje nacionalne reakcije koja će obnoviti elitu pobijenu 1945. kada počinje naša savremena tragedija. Zašto danas imamo toliko besnilo prema ovoj vlasti u okviru drugosrbijanaca? Jer osećaju da je to nacionalna reakcija proizašla iz nacionalističkog šinjela i da im se tresu društvene pozicije sticane revolucijama 1945. i 2000. Prvi put u poslednjih 70 godina oni su u totalnom povlačenju, sistem postaje srpskiji, anacionalna i antinacionalna elita sve više gubi pozicije sistema, zato toliko pozivanje na nove revolucije, na ulice, zato pišanje po grobovima i pretnje Jankovića. Ukoliko ne mogu da pobede na izborima, oni će ulicom pobediti i sačuvati sebe u sistemu. A nacionalna opcija? Veliki deo nje se oseća LIČNO izdano od vodećih ljudi trenutne vlasti, te su neki potezi izdaje (Briselski sporazum) još više podgrejani elementom lične izdaje i zato kod mnogih patriota vlada mnogo veća ostrašćenost nego kod drugosrbijanaca. Drugosrbijanci su ostrašćeni jer gube sistem, a patriote jer su lično izdani, zato su ovi drugi napadniji. Svako između njih loše prolazi. Izgovor mnogima jeste da su i jedni i drugi igrači iste igre Velikog brata, teorije zavere. Ne, drugosrbijanci nepodnošljivo mrze sadašnju vlast, jer u njoj vide nacionalnu reakciju, jer u njoj vide nacionalistički šinjel preobučen u evropsko ruho. Oni u svima koji su nekada bili ili danas jesu nacionalna opcija vide prepreku za svoj uspeh. Kominternosvski princip uništenja klasnog neprijatelja, drugosrbijanci ga vuku iz 1945.

A zašto oni koji bi trebalo da se ponašaju kao ideološka deca nacionalno-građanske elite pobijene 1945. danas se ponašaju kao onaj komunista što pobije 10 Nemaca pa pobegne u šumu ili ga ubiju, ali sa sobom povuče još 1000 Srba? Otkud tolika neodgovornost? Otkud taj jakobinsko-komunistički-anarhistički pristup politici i stanju u državi? Od Turaka, od nedostatka prosvećenog apsolutizma, od jugoslovenštine, od komunizma, od razvaljivanja devedesetih i tereta istorijske nepravde, od deretićevštine i svih njenih vidova političkih i istorijskih, od istorijske nepravde 5. oktobra, od lične sujete zbog lične izdaje gde ćemo onoga koji nas je lično povredio više mrzeti nego onog koji nije, a sve što uradi biće nam izgovor za ličnu uvredu. Od ličnog ega i neostvarenosti. Umesto da cela nacionalna opcija danas osvoji sistem i bude obnovitelj onoga što smo izgubili 1945. mnogi se ponašaju kao partizani dok Nemac strelja 100 za jednog ili kao četnici u šumi za vreme mira, kako god, a sve posledice nedostatka političke zrelosti, discipline i mudrosti. Čak i u skladu sa srpsko-pravoslavnim vrednostima nedostatak potrebe za duhovnim kontinuitetom tj. iz nas još nije prognana komunistička svest što se ogleda u tome da mnogi danas maštaju o rušenjima sistema, o revolucijama, o ulici, u ubjanjima kao rešenju svih naših problema, umesto da kao prave patriote shvate da je srpska vrednost u kontinuitetu: nacija je velika zajednica mrtvih, živih i budućih. To znači da moje danas malo što je do mojih mogućnosti i malo moga sina sutra pa njegovog sina prekosutra u konačnosti dovodi do ostvarivanja istorijskog cilja kojem sam i ja težio: nacionalno oslobođenje i ujedinjenje. Nikakva revolucija to nikada neće Srbima doneti. Revolucija po svojoj prirodi nosi u sebi koren zla, ona je jakobinsko čedo, a komunizam je čedo jakobinizma, a mi sa istorijom komnunizma još ga nismo prognali iz svoje svesti što dokazujemo potrebom da sve naše probleme i istorijske nepravde rešimo jednom velikom giljotinom, a ne kontinuiranim istorijskim radom više generacija koje će u svom srcu nositi plamen istog cilja. Naša politička svest i mudrost su istorijski uništavane, zato smo rasplinuti kao narod, ne snalazimo se u svojim istorijskim gibanjima, ne razumemo ih, stvorili smo istorije više nego je možemo podneti i hteli bismo da taj „višak“ odsečemo giljotinom. Mnogi bi da komunističkim principom revolucije za jedan dan nadoknade svoj politički neuspeh, dok se pozivaju na srpske vrednosti i slikaju Badnjak za Božić na fejsu.

Kada budemo razumeli da to sve tako ne ide, mnogo mnogo više ćemo umeti da pomognemo državi. A i mnogo smo uništavani da bi to brzo razumeli. Sistem se danas, u miru i „okupaciji“, osvaja institucionalno, tako se obnavlja i ideja elite pogubljene 1945. godine. Znam mnoge drugosrbijance koji nepodnošljivo mrze ovu vlast i Vučića, ali nemaju problem sa moralom da uđu u sistem, da preuzimaju pozicije, da uzimaju stotine hiljada dinara za projekte od SNS, nemaju problem, jer znaju da tako vladaju već 70 godina. A većina anarhističnih patriota su sujetni individualisti koji ne mogu svoju sujetu da žrtvuju za nacionalni interes i shvate da se drugosrbijanska politika pobeđuje onoga trenutka kada napraviš kompromis sa sobom u kojem daješ prednost nacionalnom interesu nad svojom sujetom. Kako da prepoznate takve? Zalažu se za revolucije, ubijanja svih političara, pišu srbski umesto srpski, svi su im isti, loši, sami sebi su najbolji, ništa drugo osim izlaska na ulicu ne znaju, nemaju alternativne načine političkog delovanja, galame dosta, deretićevština i udbaški nacionalizam u raznim njegovim devijacijama. Politički neuspeh nadoknađuje se navodnom beskompromisnošću što našoj sujeti daje osećaj da smo veći i bolji Srbi. Sedamdeset godina isti ideološki princip vlada jer patriotski pokret nije otišao dalje od turskog vremena anarhizma, nije se oslobodio samoupravne svesti komunizma, lome ga i raznim vidovima deretićevštine i udbaškog nacionalizma.

Pobedimo li u borbi sa sobom, pobedićemo u borbi za Srbiju.

Nenad Uzelac

vidovdan.org

1 KOMENTAR

  1. Господине Узелац,
    У неким елементима Ваш текст је могло би се рећи задовољавајући, али само од 2000. године и данас. Међутим, остали део је за сваку осуду, јер Ви без аргумената покушавате да блатите српски народ, због тога што Вам неке нове историјске чињенице не поткрепљују Вашу причу, већ доказују да сте Ви лаик за историју и покушавате србе да убедите да ћуте и да уопште не реагују на све догађаје који се данас србима дешавају. Ваш је велики проблем што не знате да су срби свету донели писменост, направили су најбољи календар, донели хришћанство, науку и др. кад би то знали позвали би србе да то бране као што су досад у историји успешно радили. Три царевине поломиле су зубе на Србији, то исто чека и НАТО царевину кад за то дође време. Србин јесте губио битке али ниједан рат није изгубио, велики је то народ, па Ви нисте достојни да тај народ оцењујете и што је још много горе да га саветујете.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime