Dok su se, prošlog četvrtka ujutru, lakoverniji među Beograđanima zabrinuto pitali smeju li da se napiju vode iz svojih česmi – koja je, zbog iznenadne provale tvrdnji po društvenim mrežama da je zatrovana, ali to niko neće da vam kaže, postala i sumnjiva osim što je bezukusna – u Beloj Crkvi i okolini trajala je grozničava potraga za tamošnjim, kako ga predstavljaju, novinarom Stefanom Cvetkovićem koji je netragom nestao prethodne večeri.
Nije samo policijska potraga bila grozničava već su vidno usplahireni u tim momentima bili i predstavnici državnih organa, počev od predsednika Srbije Aleksandra Vučića, reklo bi se, ne toliko zbog brige za sudbinu samog Cvetkovića koliko zbog brige za šire posledice koje bi Cvetkovićeva sudbina mogla da izazove.
OTMICA KOJE (NI)JE BILO
Na kraju se, srećom, baš kao i u slučaju beogradske vode, sve završilo bez teških posledica. Stefan Cvetković pojavio se živ i zdrav i nepovređen, no, sudeći po zajedničkom saopštenju nadležnih tužilaštava u Vršcu i Pančevu, sada mu sledi krivična prijava za lažno prijavljivanje sopstvene otmice…
Šta mu se to, dakle, dogodilo? Da li je žrtva, zapravo, glavni krivac, ili tek pion u mnogo ozbiljnijoj igri? U svakom slučaju, pitanja je u ovom trenutku mnogo više nego odgovora, i pride je mnogo više pitanja nego što se čini na prvi pogled, ali krenimo (nekim) redom.
Pre svega, otmica. Sudeći po informacijama koje su stigle do javnosti, a koje je zatim javno potvrdio i ministar policije Nebojša Stefanović, potom i tužioci u Vršcu i Pančevu Tihomir Knežević i Nebojša Živković, Cvetkovićev iskaz o otmici bio je prepun nesaglasja s pronađenim materijalnim tragovima – na satu koji mu je otmičar navodno strgao s ruke a nije imao rukavice nisu pronađeni bilo kakvi tuđi tragovi, zvao je majku u vreme kada je bio navodno otet, na sigurnosnim kamerama nije zabeleženo da ga bilo ko prati a Cvetković tvrdi da je video da ga prate prolazeći istim putem kojim je i on prošao, kamere čak pokazuju da nije ni bio na nekim mestima na kojima kaže da je bio neposredno pre otmice… – a povrh toga je pao i na poligrafu. „Ja sam pao na poligrafu“, potvrdiće i sam Cvetković u razgovoru za BIRN, koji će pak konstatovati, a važna je ova konstatacija zato što se portal BIRN nikako ne može osumnjičiti za bliskost aktuelnim vlastima: „Nismo dobili jasne odgovore na sva pitanja u vezi sa ovim događajem jer je u Cvetkovićevoj verziji bilo delova koji izgledaju nelogično.“
NOVINAR BEZ DOKAZA
Ali ovo je zapravo tek poslednja u nizu nelogičnosti koje prate ovog čoveka javnosti predstavljenog (samo) kao novinar iz Bele Crkve.
Osim što, naime, svi znamo da je Cvetković novinar, nikakvi dokazi njegovog bavljenja ozbiljnim novinarstvom zapravo ne postoje, to jest ako se iz jednačine izuzme njegov jutjub kanal „BC Novosti“ na koji proteklih godina povremeno kači kratke video-klipove koji uglavnom nisu ni vredni spomena – otuda i svega 544 pretplatnika tog kanala – što se novinarstvom može nazvati samo pod uslovom da novinarom nazovemo bilo koga ko poseduje telefon s kamerom i ne mrzi ga da svoje snimke stavlja na internet.
Isto se odnosi i na njegov portal bcnovosti.blogspot.com koji donosi tekstove poput ovog: „Snimljena vračara!!!! Otkriven idetitet žene koja se bavi vradžbinama!!! Video nadzor snimio ženu koja je mesecima svojim aktivnostima izazivala opštu jezu u Beloj Crkvi!!!!! Komšije prepoznale komšinku koja se bavi vradžbinama a koja se sada danima krije i ne izlazi iz kuće!!!“
Ili pak ovo, takođe prenosimo bez komentara i ispravki: „Ekskluzivno saznajemo da muda marjanova po nalogu probušenog kurton smislili su novu prevaru kako da nastave sa pljačkom novca građana. Ovog puta sibolično se namestilo da je muljanje u vidu tzv. ’izmuljavanja’ Procena je da će na ovom muljanju ’probušeni kurton’ da ’ošiša’ par miliona dinara.“
S tim u vezi – citiramo sad tekst Milana Radonjića za BIRN a Radonjić navodi da Cvetkovića poznaje „poslednjih deset godina“ – „i pored njegovih brojnih pokušaja, ni ja niti bilo ko iz BIRN-a nije hteo da objavi njegove informacije koje nisu bile potkrepljene dokazima… ’Da sam hteo da živim bezbrižno, išao bih u pekare’, rekao mi je jednom prilikom. Ova rečenica može da posluži kao dobar opis njegovog shvatanja novinarstva, koje (bi) se pre moglo nazvati intervencijom, nego izveštavanjem“.
ŽIVOT NA VISOKOJ NOZI
Lik i delo ovog novinara u pokušaju postaju još nejasniji kada se pregledaju njegovi nalozi na društvenim mrežama, na fejsbuku, tviteru i instagramu.
Svi koji se bavimo ovim poslom, naime, veoma dobro znamo koliko je ovaj posao slabo plaćen u ubedljivo najvećem broju slučajeva. „Zarade novinara u Srbiji su ispod republičkog proseka“, najbolje ilustruje našu tvrdnju naslov teksta na portalu „Cenzolovka“ iz 2016. godine: „Zarade novinara u Srbiji su ispod republičkog proseka, koji trenutno iznosi oko 47.000 dinara neto. Novinari u Srbiji mesečno mogu da prihoduju oko 300 evra, odnosno 36.000 dinara, pokazuju istraživanja.“
A to se pri tome odnosi na novinare koji negde objavljuju nešto za šta su plaćeni, dok Cvetković nigde ne objavljuje baš ništa za šta sledi ma kakav honorar. Sa beznačajnih 544 pretplatnika svog jutjub kanala on ni na tome ništa ne može da zaradi, a u istom je položaju i sajt bcnovosti čija je posećenost – uprkos tvrdnji na samom sajtu o bezmalo četiri miliona poseta – na nivou statističke greške; globalno najrelevantnije mesto za brojanje poseta, similarweb.com, naime, sajt Stefana Cvetkovića stavlja tek na 80.872 mesto u Srbiji. U svakom slučaju, na bcnovostima nema ni jedne jedine reklame, a time ni izvora prihoda.
Uzimajući sve to u obzir, ne može a da se ne stekne slika o ubogom provincijskom novinaru (u pokušaju) koji ne samo da jedva sastavlja kraj s krajem nego je misterija kako uopšte uspeva da preživi.
Misterija, međutim, postaje još daleko veća ako se pregledaju njegove spomenute društvene mreže. Zašto? Zato što Cvetkovićevi postovi na fejsbuku, tviteru i instagramu dokumentuju njegova putovanja u Njujork, Dubai, Beč, Egipat, Berlin, Pariz… bazeni, bazeni, bazeni, palme, šampanjac za stolom i neočekivano lepe devojke… Slike života na pristojno visokoj nozi.
Odakle mu novac za sve to, to je pitanje. Recimo da su mogući raznorazni odgovori među kojima može da bude i nedužnih, no, u kontekstu njegove otmice koja to izgleda nije, i novinarskog rada za koji nema uverljivog dokaza da mu donosi ikakve prihode, ovo jednostavno ne može a da ne izazove značajnu količinu upitanosti o čemu se tu zapravo radi.
HAN U TIRANI
Jedno pak među Cvetkovićevim putovanjima izaziva posebnu pažnju.
Reč je o skupu „Medijski dani EU – Zapadni Balkan: Osnaživanje medija na Zapadnom Balkanu“, održanom prošlog novembra u Tirani, na relativno visokom nivou, naročito u tom svetu s obzirom na to da je na konferenciji učestvovao, pored ostalih, i EU komesar za pregovore o proširenju Johanes Han.
Bili su tamo i mnogi iz Srbije za koje postoje uverljivi dokazi da se zaista bave ozbiljnim novinarstvom, ali među njima i Stefan Cvetković za koga, kako rekosmo, takvi dokazi ne postoje.
I ne samo što je prisustvovao ovom skupu nego mu se i obratio – objavio je svoju fotografiju za govornicom – i usput se u dva navrata fotografisao s komesarom Hanom.
Imajući u vidu njegovu novinarsku biografiju, eto još jednog pitanja: otkud on tu? Ne samo na skupu da mu prisustvuje nego, ponavljamo, i da mu se obrati. Anonimni novinar iz vojvođanske varošice koji se čak i ne može tako nazvati.
Po kojem je kriterijumu baš on odabran? Zašto baš on, pored svih brojnih lokalnih novinara iz Srbije koji to zaista jesu? Ko je odabrao baš Stefana Cvetkovića, i zašto? Eto još nekih važnih pitanja na koja nema očiglednog a uz to prihvatljivog odgovora.
UBISTVO OLIVERA IVANOVIĆA
Ovo pak Cvetkovićevo putovanje u Tiranu značajno je i zbog još jednog razloga; upravo je tada on sklopio poznanstva s novinarima iz Albanije i sa Kosova s kojima će potom istraživati ubistvo Olivera Ivanovića, što je inače i sam potvrdio kada je u pres-centru Udruženja novinara Srbije, 31. januara, održao konferenciju za medije o ovom slučaju.
Jedna važna napomena: dotadašnji Cvetkovićev novinarski rad, takav kakav je, nije izlazio iz strogo lokalnih, belocrkvanskih okvira. A onda je iznenada počeo da istražuje političko ubistvo na drugom kraju Srbije, pri tome na teritoriji koju naša država efektivno ne kontroliše. Ovo je iskakanje iz matrice ponašanja koje takođe mora da izazove ozbiljnu upitanost.
Tim pre što je, na svojoj konferenciji za medije, Cvetković u javnost izašao sa podacima koji neumoljivo mirišu na nečiji obaveštajni sektor i ne mogu da budu dostupni čak ni pravim novinarima koji imaju prave izvore. Govorimo o podacima koje je on izneo o broju sigurnosnih kamera u Kosovskoj Mitrovici, o pasošima s kojima su (navodno) sumnjiva lica ušla na teritoriju Kosova i Metohije, koliko su puta viđena u blizini mesta zločina u danima koji su prethodili ubistvu Olivera Ivanovića… Da ne dužimo, reč je o podacima koje je Cvetković mogao samo da izmisli, ili da ih dobije od neke obaveštajne službe.
Pri čemu se barem jedan od ovih podataka pokazao kao čista podmetačina, budući da je Cvetković pokazao fotografiju nekog mladića koga je opisao kao jednog od učesnika u atentatu, da bi se ispostavilo da je reč o izvesnom Zaku Cimermanu, vlasniku „Sej hej kafea“ iz Vankuvera, a Cimermanova fotografija koju je Cvetković pokazao skinuta je sa sajta dirtroadtravels.com o kulinarskoj ponudi ovog kanadskog grada.
Imajući pak u vidu da je i sam Cvetković otvoreno rekao da je ove podatke dobio od neimenovanih „kolega iz Prištine“, prilično je očigledno i o čijem rukopisu ovde može da bude reči…
SPECIJALNI RAT?
Nego, da pokušamo da rezimiramo sav ovaj galimatijas. Otmica koje nije bilo, novinar koji to nije i koji ima neobjašnjive izvore prihoda i izvore iz Prištine i govori pred Johanesom Hanom i sličnima koji bi to želeli da budu…
O čemu se radi? Možda je sve ovo samo krajnje neobičan sticaj okolnosti – premda ne vidimo kako bi to bilo moguće – ali jedino objašnjenje do koga smo u stanju da dođemo govori o pažljivo isplaniranoj operaciji koja je doživela neželjeni završetak utoliko što je Cvetković završio u rukama srpske policije.
Onaj citat s bcnovosti, muda marjanova i ostalo, govori poprilično o psihološkom profilu njegovog autora. Da li je baš zato odabran? Pa mu je omogućeno uživanje u životu kakvo sebi ne bi mogao da priušti, a usput i novinarski kredibilitet učešćem na skupu kakav je bio onaj u Tirani, ali i angažovanjem u istrazi ubistva Olivera Ivanovića. A zašto sve to? Upravo da bi bio otet, ne daj bože i likvidiran a očigledni motiv bi bilo njegovo istraživanje smrti Olivera Ivanovića, pa da se iz toga izrodi javna afera koja će ozbiljno protresti i društvo i državu.
Prljava operacija u prljavom specijalnom ratu koji se vodi protiv Srbije. Uostalom, nije i jedina, spomenusmo vodu, podsećamo i na spontane proteste zbog cene goriva. Nema spontanosti, nema slučajnosti.
A naročito ih nema u ovom osetljivom trenutku u kome treba da se finalizuje kosovsko pitanje, odnosno NATO zaposedanje čitavog Zapadnog Balkana, u čemu pored ostalog leži i sva svrha iznenadnog proboja u decenijskom sporu Grčke i Makedonije oko njenog imena.
U tom kontekstu, i beogradski vodovod i otmica Stefana Cvetkovića imali su da posluže destabilizovanju ovdašnje javnosti, to jest vlasti, kako bi se ona učinila popustljivijom u odnosu na zahtev da se saglasi sa ulaskom takozvanog Kosova u Ujedinjene nacije.
Što će reći da slične neočekivane akcije i udare treba da očekujemo i ubuduće. Možda deluje paradoksalno, ali i dobro je da ih bude, jer će to biti znak da još nismo pristali na ono na šta ne smemo da pristanemo. Nevolja će biti ako udarci prestanu, jer će to značiti da su nestali razlozi za njih…
Nikola Vrzić
intermagazin.rs / Pečat
И ето, баш „у овом осетљивом тренутку“, кад „нема спонтаности и случајности“, Врзић конструише апсурдну причу да је сврха чудне отмице Цветковића било „дестабилизовање јавности тј. власти“ нестанком или „недајбоже убиством“ анонимног новинара који је истраживао убиство Оливера Ивановића. При том, у најбољем маниру жутог новинарства, осликава – радије, блати – Цветковића као несумњиво „сумњиво лице“. Врзићу не смета очигледна логичка недоследност, да ако само убиство Ивановића, са врло сумњивом улогом власти Србије, није „дестабилизовало јавност“, на који начин би то успело причи о несталом – или недајбоже убијеном – анонимном новинару који је тај случај „истраживао“? И то са тешко контролисаним главним медијима? Али врло је очигледна намера да се издајничка власт Србије, на челу са АВ, прикаже као неко ко се бори за Србију против западне аждахе, као неко ко смо „ми“ сами. Баш „у овом осетљивом тренутку“ кад „нема спонтаности и случајности“, кад АВ свим силама покушава да ували Србији независност „Косова“. Да ли је далеко од вероватног да је цела представа са „отмицом“ изведена управо зато да би Врзићи могли да представе АВ као борца за Србију на мети запада. Уопште не. То ће му само помоћи да народу прода причу да је „учинио све што је било могуће“. У најбољем АВ маниру…
Pecat je, inace, pun upitivanja, pa i Vrzic, a, po narodnoj: ko pita, taj ne skita! U tu svrhu zamoliti je Vrzica da skoci do Bajcetine, po istom mu kalupu da snimi „slycaj“ slavne ikonotvoriteljke i, naravno, p r i h o d n u joj stranu. Dobro za razjasnjenje problema koji ga muci: kakav kvalitet na ovim prostorima stvaraju dobrotvori srpski tipa J.Hani… Pojdimo, Vrzicu, do Bajcetina!, ta, kakav materijal za Pecat!