(NE)obrazovanje

0
600

2015-07-31_061701Svi su već čuli da je srpsko obrazovanje u teškim problemima, da nema para, motivacije, da se država ne bavi dovoljno obrazovanjem, kako smo po pismenosti na dnu evropskih lestvica, kako imamo najmanji broj doktora nauka u Evropi, kako mnogi beže iz zemlje da bi dobili bolje obrazovanje, i kasnije naravno posao. Ti problemi su prisutni tu još od kraja prošlog veka, gde mentalitet i nezainteresovanost, kako studenata, kako profesora zbog manjka finansija i dalje dominiraju školovanjem. Zastarelost i neefikasnost sistema školovanja prouzrokovana nedostatkom para je jedan od razloga zašto mi ne možemo da napredujemo kao država. Naši najbolji mladi eksperti napuštaju zemlju već na fakultetu, a na kraju se nikada ni ne vrate. Zašto?

Pa sve počinje od vrtića, mesta u kojem obrazovanje svakog individualca počinje… Naravno već se tu javlja prvi problem, njih nema dovoljno za svu decu, a čak i tamo gde ih ima su ili preskupi, ili nedostižni za neke koji na primer žive dosta daleko i uopšte ne mogu da dovode svoju decu do njega svaki dan, jer prosto nemaju mogućnosti (uglavnom zbog troškova putovanja, ili radnog vremena roditelja). To je otišlo do te krajnosti da kada dete hoćeš da upišeš u vrtić tebi je potrebna neka debela veza, dojava ili naravno pare, i sve to komplikuje stvari još više. Oni koji nemaju para, veza ili ostalog će se namučiti, da bi na kraju našli svom detetu mesto. Zar pravo na vrtić ne treba da bude pravo svake porodice i pravo svakog deteta? Kako da rešimo problem da svako dete uspe da dobije podjednaku šansu kao ostala deca od samog početka njihovog obrazovanja? Toliko smo propali da se desio čak i veliki skandal gde su u vrtiću “Dečija radost” u Pančevu one koji će upisati vrtić odredjivali lutrijom!? I to preko sistema bodovanjaпреузимање i slučajnog izvlačenja! (http://rtvpancevo.rs/Vesti/Lokal/lutrijom-do-mesta-u-vrtiu.html) Velika je nesreća što već od tako rane mladosti oni klasifikuju decu i liše ih jednakih šansi. Očigledno je tačno da su pare jedan od najbitnijih faktora u svačijem obrazovanju, iako bi to trebalo da bude nešto što je besplatno i dostupno za sve podjednako. Ali dobro, moramo razumeti da država nema dovoljno para za to… Naravno da nema kada naši političari (počevši od Borisa Tadića, sada i Nikolića) troše ogromne pare samo na svoja “poslovna putovanja” (na kojima vode cele porodice, prijatelje i ostalo…). Na primer samo je jedno Tadićevo putovanje u Ameriku koštalo 6 360 000 dinara (ili po sadašnjem kursu 53 000 EVRA)…Takodje Nikolić na raspolaganju u budžetu ima 38miliona dinara na putovanja, ministarstvo spoljnih poslova 78miliona… I tako u nedogled, što je svakako previše… Pa predsednik Nikolić je samo na Kubu poveo ženu, bez ikakvog razloga i na to letovanje potrošio desetak hiljada evra (bilo je i tu par ordena). Sa tim parama bi se svakako mogao ublažiti problem obrazovanja, pogotovu vrtića, jer bi za te pare moglo da se izgradi gomila novih… Ali to se očigledno neće desiti u skorijoj budućnosti.

Da Vas podsetimo:  „Spalimo“zaborav!

Dobro, sledeći korak je osnovna škola. U osnovnim školama je opet najveći problem budžet, kog naravno nikad dovoljno. Škole toliko nemaju para da ni najmanje stvari ne mogu da se poprave, i za to je potrebno mnogo godina (kao što su krovovi, prozori, fiskulturne sale…itd). Budžet osnovnih škola je toliki da može da pokrije samo plate profesora, koje su ionako premale, gde ljudi sa tolikim obrazovanjem i sa toliko godina provedenim u školstvu i usavršavanju moraju da rade za iste pare kao i neko ko pere sudove u nekom restoranu u Britaniji ili Nemačkoj (u nekim slučajevima čak i manje nego oni). To ne samo da je sramota, ali ajde opet možemo to opravdati sveopštim stanjem u državi koja nema para ni za šta… (bar takva opravdanja daje ministarstvo prosvete, da im vlada prosto ne daje dovoljno finansija). A i kako će, kad su svi toliko alavi na pare da neće da plate ni taksi a kamoli da pokušaju da ulažu pare u ono u šta treba… To se može videti na primeru skupštine, koja ne samo da je prazna, nego ih mi plaćamo da ništa ne rade, ali naravno da bi imali dobre satove, privatna vozila, policijske pratnje, stanove, kuće, restorane, kafane i ostalo u vrednosti miliona evra (verovatno i mnogo više, ali kako mi to da znamo kada je ta imovina prijavljena u poreskoj na imena baba, deda, tetaka i ostalih rodjaka koji to vredno čuvaju za njih). Jer zašto bi se te pare uložile u nešto korisno, kad je mnogo bolje imati sat ROLEX, od jedno 7-8 hiljada evra nego za te pare nabaviti osnovnu opremu za profesore (interaktivne table, markere…markere su profesori primorani da nabavljaju od sopstvenih para… jer jelte više nisi seljak ako imaš rolex i crna stakla na kolima, tako beše?

Da Vas podsetimo:  Na godišnjicu jedne mature

Sve to dovodi do manjka motivacije…kako kod profesora, tako i neposredno kod djaka. Zašto bi se djak trudio ako se profesor ne trudi oko njega, i naravno zašto bi se profesor trudio kada za taj trud nikada neće biti nagradjen? Kako rešiti tu spiralu koja vuče ceo sistem dole? Jedino poboljšanjem obrazovanja može da se pokrene ova država… to se može videti na mnogim primerima u svetu, gde malo veća ulaganja u obrazovanju dovode do ogromnog povećanja BDP, kako po glavi stanovnika, tako i budžeta, što naravno dalje dovodi do novog i većeg novca koji se kasnije opet može uložiti dalje u mesta gde treba. Nema rešenja. Rešenje je nemoguće trenutno, jer je nemoguće promeniti mentalitet ljudi Srbije. Nemoguće je objasniti čoveku da ne treba da bude korumpiran, i da treba da se trudi, ne krade i ne vara. To je prosto ljudska narav… svako želi da ne radi, a da dobija pare.

Nijedan od problema se neće rešiti dok se ne poradi na efikasnosti samog sistema. U njemu ima previše zaposlenih, previše djaka, nedovoljno objekata… odelenja od po 35-40 djaka, što znači da za 45min profesor može u proseku da se posveti svakom djaku 1.3min… Da li je to dovoljno vremena? 1.3 minuta pažnje za svakog djaka? Koliko djaka uopšte može da dodje do svog izražaja i punog potencijala zbog toga? Sigurno nedovoljno… samim tim to vuče opet lanac reakcija gde zbog toga djak ne može da dobije dovoljno dobre ocene, kasnije ne može lično da napreduje, da upisuje željene škole. Nisu svi sposobni da nauče 15 predmeta kod kuće…svima nama treba malo i slobodnog vremena i malo života, a sa ovakvim sistemom od nečeg se mora odustati, jer vremena nema dovoljno. Djaci su pod velikim pritiskom sa svih strana, i jako im malo vremena ostaje da se bave vannastavnim aktivnostima ili nekim drugim stvarima koje ih stvarno zanimaju u životu. (po mom mišljenju mnogo je bitno čime se pojedinci bave van nastave jer im formalno obrazovanje može doneti samo limitirani napredak).

Da Vas podsetimo:  Svaka druga čistačica školuje decu na državnom fakultetu, a tek svaki četvrti političar

Sve to na kraju dovede do toga da ti djaci kada završe srpske škole, fakultete, postanu nekompetititvni na srpskom radnom tržištu. (o tome da godišnje ima mnogo više menadžera i ekonomista nego što je to zemlji potrebno dok nekih drugih zanimanja ima manjka). Ti će đaci onda tražiti svoju sreću negde drugde, i otići će iz zemlje… Kada bi naš školski sistem bio malo efikasniji, kada bi se malo više izbora dalo našoj deci dok su još mladi (u smislu da imaju sami izbor predmeta, da predmeta ne bude 15, da gradivo nije toliko sveobuhvatno i komplikovano, nešto slično Britanskom ili Nemačkom sistemu), što znači smanjiti broj predmeta, jer je prosto nelogično da jedna osoba može da se podjednako fokusira na 15 predmeta nedeljno… Dajući im šansu da sami izaberu mnogo ranije svoj put, ne samo da će im omogućiti da se na to fokusiraju, već će sistemu omogućiti da lakše plasira njih na tržište kasnije… Dakle osoba u Britaniji na primer, sa svojih 15 godina bira 5 predmeta koju je najviše zanimaju, te predmete temeljno radi i na njih se svakodnevno fokusira, što ostavlja mnogo više prostora za vannastavne aktivnosti i ostalo…

Dakle u zaključku, nijedan se problem ne može rešiti dok se ne ubaci faktor para, a faktor para se neće ubaciti u skorije vreme jer para naravno nema… (bar na papiru) Dakle, mi treba da probamo ono što je u našoj mogućnosti, a to je da stvorimo pozitivnu situaciju u kojoj će se plasirati ideja da ljudi treba da se obrazuju i u tome podrže, da profesori treba da se trude, i da treba izvršiti pritisak na vlast da se fokus stavi na obrazovanje… Jer samo ako se poboljša sistem školstva, unapredi i učini efikasnim, možemo razmišljati o nekoj pozitivnijoj budućnosti…

S.D.

stavmladihsrbije.wordpress.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime