Posle skoro dve decenije od potpisivanja primirja u Dejtonu, postalo je jasno da Bosna i Hercegovina sa ovakvim uređenjem ne može da funcioniše kao normalna i uspešna država i da je pitanje dana kada će se na ozbiljan način pokrenuti pitanje njene reorganizacije, njenog opstanka, ali i zahteva za mirnim razdvajanjem njenih entiteta. Ovakva zajednička država BiH nikome nije na koristi. Pre svega Republici Srpskoj kojoj se sprečava da ostvari svoj samostalni razvoj iako ubedljiva većina njenih građana želi da živi u samostalnoj državi
, zatim Bošnjacima, čije političke elite su godinama zaokupljene samo jednim ciljem a to unitarizacija kao osnovni preduslov za dominaciju muslimana u zajedničkoj državi dok za to vreme ekonomija propada, standard građana se urušava, a njene institucije nikad nisu ustvari ni profunkcionisale. Takođe ova država ne odgovara ni Hrvatima koji su objektivno možda u najgoroj poziciji od sva tri konstitutivna naroda, jer su brojčano u manjini i politički margilizovani.
Za početak Bosna i Hecegovina kao nezavisna država nema istorijski ni politički kontinuitet. Ona je predhodnih pesto godina bila samo regija unutar velikih država, Osmanskog carstva, Austrougarske i Jugoslavije. Oni koji danas pokušavaju da današnju BiH povežu sa srednjevekovnom Bosnom, a to su Bošnjaci, u to vreme opšte nisu postojavali već su nakon turskih osvajanja nastali kao posebna etnička grupa islamiziranjem hrišćanskog stanovništva. Muslimani nastaju kao politička nacija odlukom komunističke partije 1971. da bi svoje nacionalno konstituisanje dovršili u građanskom ratu kada 1993. dobiju naziv Bošnjaci. Problem je bio međutim što takva mlada nacija nije nikada imala svoju nacionalnu državu a da bi došli do nje na prostoru republike Bosne i Hercegovine moralo se poći za politikom odvajanja od Jugoslavije a zatim i unitarizacijom same BiH kako bi se izvršila marginalizacija ostala dva konstitutivna naroda. Međutim odgovor srpskog i hrvatskog naroda u BiH je bio proglašenje njihovih autonominih republika Herceg bosne i Republike Srpske, koje su značile težnju ovih naroda da žive u svojim nacionalnim država odnosno u zajednici sa svojim maticama. Međunarodna zajednica nije dopustila da se avnojevske granice BiH menjaju ali svakako se znalo da ova bivša jugoslovenska republika može funkcionisati samo kao federacija više entiteta. Samostalne nacionalne države koje bi nastale potencijalnim raspadom BiH ne idu u prilog planu međunarodne zajednice za region Balkana. Otcepljenje Republike Srpske dovelo bi do destabilizacije regiona i novog potencijalnog žarišta u Evropi. Zapad iako daje međunarodnu podršku bošnjačkim političarima ne želi postojanje samostalne muslimanske države u srcu Evropu pogovo u svetlu novih bezbednosnih problema usled islamskog terorizma. Otcepljenje hrvatskog dela BiH ne može se ni razmatrati jer Hrvati ni nemaju svoj entitet.
Ali kakvo onda rešenje međunarodna zajednica može da ponudi? NJena dugogodišnja politika nije dala rezultata a pokušaji unutrašnje integracije stanovništva Bosne i Hecegovine uvek su doživljavala neuspeh. Takoje bilo za vreme austrougarske uprave i Benjamina Kalaja tako je i sada pod upravom kancelarije visokog predstavnika i Brisela. Jednostavno nacionalni identititeti prevazilaze osećaj pripadnosti bosanskom zavičaju a odnosi između naroda su nepopravljivo narušeni usled krvavog građanskog rata. Bosnu kao svoju domovinu doživljavaju jedino Bošnjaci dok su Srbi i Hrvati okrenuti svojim maticama i ne skrivaju svoju želju da žive zajedno sa svojim sunarodnicima.
Politička situacija u ovoj državi je takva da su svi relevatni politički činioci duboko podeljeni po nacionalnom ključu. Glasanjem za nacionalne stranke SDS,SDA i HDZ na prvim višestranačkim izborima u centralnoj jugoslovenskoj republici pokazana je podeljenost stanovništa BiH na nacionalne identitete što će ostati glavna karakteristika bosansko-hercegovačkog političkog života. Sva tri naroda u BiH ima i različite spoljnopolitičke saveznike tako da ova zemlja ne može da ima ni zajedničku spoljnu politiku. Bošnjaci su okrenuti arapskim zemljama i SAD-u, Hrvati se drže zapadnih evropskih država pre sve Nemačke dok Srbi dobijaju podršku Rusije za svoje interese. Različiti geostrateški interesi velikih sila dobijaju veoma jasnu sliku na unutrašnjem političkom planu BiH.
Dejtonski sporazum doneo je kraj građanskog rata ali nije mogao da otkloni strašne posledice koje je rat doneo. Velike žrtve na svim stranama još su više udaljile narode i kod mnogih bile dokaz da zajednički život nije moguć. Još od završetka rata traje muslimanska kampanja da je Republika Srpska genocidna tvorevina i da kao takva treba biti ukinuta. Srbi sa druge strane proterani iz Sarajeva i ostalih delova etnički očišćene federacije Bosne i Hercegovine smatraju da ne mogu da zajedno žive sa onima koji su ih proterali iz svojih domova. Međutim Bošnjaci koji kažu da su Srbi načinili genocid nad njima ne žele da žive u svojoj samostalnoj državi bez RS i odbacuju mogućnost da se Srbi odvoje. Ovo je svakako kontradiktorno ali pokazuje želju bošnjačkih političara iz Sarajeva da ostvare dominaciju i nametnu svoja pravila na teritoriji čitave Bosne i Hergovine. Naravno ovo nije moguće pošto je BiH definisana kao složena federacija dva ravnopravna entiteta. Ideja o multietničkoj državi nije ostvariva a dokaz za to je grad Sarajevo koji koji nekada bio kosmopolitski grad sa suživotom za primer, dok danas Srba i ostalih naroda ima manje od pet posto i danas je grad sa dominatnim muslimanskim foklorom.
Danas je Bosna i Hercegovina u velikoj političkoj i ekonomskoj krizi. NJene evropske integracije ne mogu se nastaviti bez njenog normalnog unutrašnjeg funkcionisanja, ali reforme koje se najavljuju od strane međunarodne zajednice menjaju tekovine dejtonskog sporazuma. Dejtonski sporazum nije savršen ali održava status kvo što znači opstajanje stabilnosti na potencijalnom međunarodnom političkom žarištu. Pokretanje reformi koje bi vodile ka izmeni Dejtona na uštrb entiteta mogla bi da dovede do zahteva izmene Dejtona u drugu krajnost, odnosno do zahteva za konfederacijom ili mirnim razlazom dva entiteta.
Republika Srpska danas je sa svojim rukovodstvom stabilna tvorevina sa perspektivom danjeg jačanja njene državnosti sve do dobijanja nezavisnosti. Nezavisna Republika Srpska nije više tako nezamisliva opcija kao predhodnih godina. Sa voljom velike većine svojih građana i određenom međunarodnom podrškom može da postavi kao legitiman zahtev svoju želju za nezavisnošću. Iako međunarodna zajednica, pre svega Vašington i Brisel ne podržavaju ovakve ciljeve političara iz Banja Luke, to ne znači da vremenom neće promeniti svoje mišnjenje kada se uvere da nijedno održivo rešenje više ne postoji.
Pogrešno je održavati ono što ne može uspešno da koegzistira. Logična je pretpostavka da bi dva sadašnja entiteta BiH mnogo uspešnije funcionisala kao samostalne države pošto bi onda ekonomija i društveni razvoj preovladali kao glavne teme a ne nemoguće političke konstrukcije. Možda bi ova dva entiteta mogla ponovo biti zajedno kad bi odvojeno ušla u Evropsku uniju ali samo tako, jer kao kao posebne države će imati mnogo bolje političke uslove za mnogo snažniji unutrašnji razvoj. Vreme će pokazati koliko je ideja o konfederaciji i potom mirnom razlazu dobro rešenje za političku krizu Bosne i Hercegovine u kojoj se konstatno nalazi. Jedno je sigurno, nijedno rešenje koje je nametnuto Bosni i Hercegovini nije dobro i njena budućnost leži u rukama njenih građana.
Mišel Zubenica
