(Ne)sporazum Dodika, Izetbegovića i Čovića – hod po ivici NATO žileta

Sporazum o principima za formiranje vlasti na nivou BiH koji su 5. avgusta potpisali predsednici vodećih stranaka u BiH, Milorad Dodik (SNSD), Bakir Izetbegović (SDA) i Dragan Čović (HDZ BiH), odmah je izazvao – pored oštrih reakcija opozicionih stranaka u Republici Srpskoj(RS) i Federaciji BiH(FBiH) – prve nesporazume između Dodika i Izetbegovića, i to zbog tačke 3. pomenutog sporazuma.

„Nastaviti integracione procese u skladu sa Ustavom i zakonima, usklađujući stavove i interese svih nivoa vlasti u BiH. Potvrditi opredeljenje za unapređenje odnosa sa NATO-om, ne prejudicirati buduće odluke u vezi sa članstvom BiH. Sve aktivnosti u ovom smislu sprovode se u skladu sa svim relevantnim odlukama Predsjedništva BiH, Parlamentarne skupštine BiH i Savjeta ministara BiH, a imajući u vidu ustavnu nadležnost Predsedništva za sprovođenje spoljne politike. Komisija za NATO integracije BiH će sarađivati sa svim relevantnim institucijama s ciljem realizacije odnosa sa NATO-om, uključujući izradu nacrta i planova, na bazi odluka Predjedništva BiH i Saveta ministara BiH“ – tako od reči do reči glasi stav 3. sporazuma Dodik-Izetbegović-Čović.

Zbog ovog stava, iz opozicionih stranaka u RS, prvenstveno iz redova SDS-a, Dodika su optužili da je „kapitulirao, jer se opredelio za put u NATO“, prigovarajući mu da je prekršio Rezoluciju Narodne skupštine RS (NS RS) o vojnoj neutralnosti. Dodik, pak, odgovara da pomenutu Rezoluciju nije prekršio, pri čemu iz Dodikovog SNSD-a ističu da poslanici SDS-a nisu ni bili na sednici kada je izglasana Rezolucija pre skoro dve godine, a sam Dodik je SDS-u ljutito poručio da je „izdao njhovu izdaju“. Novi predsednik SDS-a Mirko Šarović se založio za poštovanje Rezolucije NS RS o vojnoj neutralnosti, te pozvao Dodika da jasno kaže „šta je SDS izdao“, ističući da su „ministri iz reda SDS-a i PDP-a devet puta sa sednica Saveta ministara BiH skidali predlog Godišnjeg nacionalnog plana (ANP)“, koji je potrebno usvojiti da bio bio aktiviran Akcioni plan za članstvo BiH (MAP) u NATO alijansi. Iz SNSD-a su, opet, optuživali Dodikovog prethodnika na mestu srpskog člana Predsedništva BiH Mladena Ivanića da je glasao za Strategiju spoljne politike u kojoj je kretanje ka NATO-u navedeno kao jedan od najvažnijih spoljnopolitičkih ciljeva BiH, a iz Ivanićevog PDP-a su podsećali Dodika kako je baš SNSD-ov visoki funkcioner Nebojša Radmanović, kao predsedavajući Predsedništva BiH, 2009. godine poslao generalnog sekretaru NATO-a zahtev za MAP.

Uz sve ovo, Bakir Izetbegović je podsetio SNSD, SDS i PDP da su 2005. godine njihovi poslanici glasali za Zakon o odbrani BiH, u čijem se članu 84. navodi da se institucije BiH obavezuju da ispunjavaju obaveze na putu ka članstvu BiH u NATO alijansi. Izetbegović se poziva baš na taj zakon, kao i slanje zahteva za MAP i Strategiju spoljne politike BiH, kada tumači tačku 3. sporazuma koji je potpisao sa Dodikom i Čovićem, te na taj način odgovara i opoziciji u FBiH koja mu prigovara što se u tački 3. sporazuma ne navodi eksplicitno da će novi Savet ministara BiH poslati prvi ANP, kako bi odmah bio aktiviran MAP.

Činjenicom da se to nigde ne navodi u tački 3. služi se i Dodik i njegov SNSD, s tim da prećutkuju činjenicu da se u istoj tački ne navodi ni Rezolucija NS RS o vojnoj neutralnosti. Tako je ispalo da je tekst tačke 3. sporazuma Dodik-Izetbegović-Čović podložan čak i potpuno suprotnim interpretacijama, te zato neće biti nikakvo iznenađenje ako sporazum u celosti prestane da važi ukoliko ne bude sproveden u roku od 30 dana, kako je tim sporazumom i predviđeno.

Na to posebno upućuju poslednja istupanja samog Izetbegovića i aktuelnog predsedavajućeg Predsedništva BiH Željka Komšića. Prvo je Komšić poručio da ne samo da neće pristati na imenovanje mandatara za predsedavajućeg Saveta ministara BiH iz SNSD-a, ukoliko prethodno ne bude poslat ANP u sedište NATO-a, već da bez tog uslova neće sazvati ni sednicu Predsedništva BiH na čijem dnevnom redu bi se našlo imenovanje mandatara. Izetbegović je, onda, saopštio da ni bošnjački član Predsedništva BiH Šefik DŽaferović (SDA) neće pristati na izbor mandatara i Saveta ministara BiH bez slanja „redukovanog ANP-a“, ne navodeći, pritom, šta podrazumeva ta „redukcija“.

Tako da će, posmatrajući sa Izetbegovićeve i Komšićeve strane, realizacija sporazuma zavisiti isključivo od toga da li će Dodik pristati na slanje prvog ANP-a. S druge strane, Dodik u svojim izjavama nakon potpisivanja sporazuma uopšte ne pominje slanje ANP-a. Na pitanje banjalučkih „Nezavisnih novina“ koje je glasilo „Da li je tačna informacija, odnosno priča koja se u javnosti pojavila da će BiH poslati Godišnji plan za NATO (ANP), uključujući samo civilni aspekt, a ne i vojni, kao što stoji u planu koji je već sačinjen?“, Dodik je ovako odgovorio: „Nemam pojma. Ništa nismo dogovarali o tome. Voleo bih da i vi kao ozbiljan novinar pročitate sporazum, odnosno principe koje smo potpisali onako kako piše. Vuk Karadžić je rekao ‘Čitaj kao što je napisano'“, rekao je Dodik. U narednim izjavama uopšte se nije bavio pitanjem slanja ANP-a, već je isticao da njega najpre obavezuje Rezolucija NS RS o vojnoj neutralnosti.

I samom Dodiku je, zapravo, itekako jasno da su Rezolucija i slanje ANP-a u suprotnosti jedno s drugim, a on sam je u više navrata u poslednjih nekoliko meseci – pre potpisivanja sporazuma – isticao da na aktiviranje MAP-a nikako neće pristati. „Nema načina da Republika Srpska putem mene da saglasnost da se prihvati MAP niti bilo kakva približavanja NATO-u. Sa NATO-om možemo da sarađujemo u okviru Partnerstva za mir, individualnim planom saradnje (IPAP, op.a.) koji podrazumeva ono što već postoji. Smatram da u okviru toga možemo da sarađujemo, ali dati saglasnost za aktiviranje MAP-a, to od strane predstavnika iz RS neće dobiti“ – glasio je jedan od najupečatljivijih Dodikovih odgovora na ovu temu. Rekao je, takođe, i da on zna šta bi značilo aktiviranje MAP-a. „Kažu mi da to nije važno za članstvo u NATO-u, a tamo piše da je to plan za članstvo u NATO-u. Pa će mi za pet godina reći: ‘Evo, pre pet godina si ti doneo taj plan’. Pa ovde je neko ludilo. Mi imamo racionalan razlog zašto to nećemo“, rekao je Dodik sarajevskom „Dnevnom avazu“ četiri meseca pre potpisivanja sporazuma sa Izetbegovićem i Čovićem.

Dakle, kada uporedimo ove Dodikove stavove sa zahtevima Izetbegovićeve SDA i Komšićevog DF-a za aktiviranje MAP-a, jasno je da bi Dodikov pristanak na slanje ANP-a značio ne samo Dodikov potpuni zaokret od dosadašnjih stavova, već i odstupanje od Rezolucije NS RS o vojnoj neutralnosti. Dakle, to ne bi bio samo Dodikov potpuni politički poraz, već i političko poništenje Rezolucije. A ironija bi bila tim veća što do sada čak ni SDS-ov ministar bezbednosti u Savetu ministara BiH Dragan Mektić nije pristajao da se slanje ANP-a nađe na sednici Saveta ministara, iako je, recimo, otvoreno izjavio da se on lično zalaže za članstvo i BiH i Srbije u NATO-u.

Ali, šta ako Izetbegovićeva SDA i Komšićev DF nekako pristanu na formiranje novog Saveta ministara sa SNSD-om, a da im se Dodik eksplicitno ne obaveže da će prihvatiti slanje ANP-a odlukom Predsedništva BiH ili novog Saveta ministara? I sam Dodik je pre tri i po meseca govorio o jednoj takvoj mogućnosti, još dok je pregovarao sa Čovićem i Izetbegovićem o formiranju novog Saveta ministara. „Dogovorili smo izjavu, Čović i ja smo je potpisali, a Izetbegović nije. Tražili su da se na sumnjiv način aktivira MAP. Izetbegović traži ministarstvo odbrane da bi to progurao“, rekao je Dodik. On je, verovatno, svestan da je moguće da to i sada bude učinjeno, jer je mesto ministra odbrane, po sporazumu od 5. avgusta, pripalo strankama iz FBiH: kao mogući ministar pominje se kadar DF-a, penzionisani general Sifet Podžić, za kojeg teško da bi se moglo garantovati da na svoju ruku ne bi poslao ANP u sedište NATO-a, i to uz podršku i svoje stranke i SDA.

Ili, recimo, šta ako novi Savet ministara BiH, preglasavanjem ministara iz RS, donese odluku o slanju ANP-u na istu adresu, ili, pak, takvu odluku u Predsedništvu BiH donesu Komšić i DŽaferović, preglasavajući Dodika? U ovoj drugoj varijanti, Dodik bi se mogao pozvati na zaštitu vitalnog nacionalnog interesa i ta odluka bi išla u NS RS, koja bi je dvotrećinskom većinom mogla poništiti. U prethodnoj varijanti, sa preglasavanjem u Savetu ministara BiH, situacija bi trebalo da bude još jasnija, ali nije tako: uprkos tome što bi odluka o slanju ANP-a trebalo da spada u domen spoljne politike koja je u isključivoj nadležnosti Predsedništva BiH, u SDA i HDZ-u BiH do sada su je smatrali tehničkom, čim su u više navrata pokušavali da je „proguraju“ kroz Savet ministara BiH – ali im to nije uspelo. Dakle, trebalo bi da bude dovoljno da i budući ministri iz RS, kao i ovi sadašnji iz SDS-a i PDP-a, prosto ne pristanu da u Savetu ministara dođe do bilo kakvog odlučivanja/glasanja o odluci o slanju ANP-a.

Bilo je u SDA, DF-u i HDZ-u BiH razmišljanja da je odluka o slanju ANP-a još „tehničkija“ da bi je mogao poslati i lično ministar odbrane – bez odluka i Predsedništva BiH i Saveta ministara – ali se HDZ-ova još aktuelna ministarka Marina Pendeš nikada nije osmelila da to uradi. Ali, možda tu vrstu straha ne bi osećao novi ministar odbrane iz SDA ili DF-a, pa mogućnost samoinicijativnog slanja ANP-a u sedište NATO-a ne bi trebalo isključiti, pod uslovom da novi Savet ministara uopšte bude formiran, a da Dodik ne pristane na slanje ANP-a. Takav scenario nije nemoguć i tada bi političke tenzije mogle da dosegnu neslućene razmere, ako je suditi već i po Dodikovim najavama da će blokirati zajedničke instucije BiH ako ne bude formiran novi Savet ministara do 5. septembra.

Da li će on to pokušati da učini i na koji način teško je nagađati, a ništa manje nije lakše nagađati ni šta bi se dogodilo da Izetbegović prolongira svoj zahtev za slanje ANP-a na neki (ne)određen period. To, najverovatnije, ne bi naišlo na podršku Komšićevog DF-a, a ni unutar značajnog dela SDA, imajući u vidu da Kongres SDA bira predsednika stranke 14. septembra, a Izetbegović je glavni pretendent na stranački presto. Takođe, treba imati u vidu da novi specijalni predstavnik EU u BiH, Austrijanac Johan Satler, stupa na dužnost 1. septembra, kada u Sarajevu na njegovom mestu više neće biti Šveđanina Larsa Gunara Vigemarka, pod čijim je pokroviteljstvom i potpisan sporazum Dodik-Čović-Izetbegović. To će imati uticaja na dinamiku realizacije sporazuma, a u ovom trenutku čini se da su veće šanse da do 5. septembra ne budu realizovane stavke tog sporazuma koje se odnose na „saradnju sa NATO“ i formiranje novog Saveta ministara BiH. Prosto zato što je ova druga stavka važnija Dodiku, a delom i Čoviću – uz izmene Izbornog zakona BiH na kojima insistira – dok je Izetbegoviću i Komšiću realizacija prve stavke, koju vide isključvo kao slanje ANP-a, uslov za realizaciju druge. A do 5. septembra trebalo bi da se dogodi veliki preokret u odnosu na sada proklamovane pozicije da bi obe stavke do tada bile realizovane na zadovoljstvo sva tri potpisnika. Zato neće biti neobično da, ako pred kraj roka koji su sebi zadali, oni sami zatraže novi produžetak, jer smatraju da ne mogu postići bolji rezultat od nerešenog; računajući, svako za sebe, da će u produžecima – ako već ne uspeju da naprave neku veću razliku u poenima – ono bar ubaciti koš prednosti pred novi meč.

Slobodan Durmanović
Izvor: nspm.rs