NEsporazum: Zašto bi ‘konačni sporazum’ doveo do dubokih potresa i rasta međunacionalnih tenzija

2
302
dr Petar Ristanović / Foto: YouTube Screenshot

Takozvani (reč koju ću u tekstu često koristiti) „dijalog“ između Beograda i Prištine traje već punu deceniju. Tokom protekle dve godine, isprva stidljivo a potom otvoreno, više puta je najavljivan skori završetak pregovora.

Srpskoj i albanskoj javnosti je saopšteno da „dijalog“ ulazi u završnu fazu i da će uslediti potpisivanje „finalnog“, „konačnog“, „sveobuhvatnog“, „pravno obavezujućeg“ sporazuma. S obzirom da niko osim samih pregovarača i u pregovore uključenih lobista ne zna o kakvom modelu sporazuma se pregovara, najava je potpuno u duhu „dijaloga“, koji je sve vreme krajnje netransparentan proces.

U tekstu neću govoriti o detaljima toka „dijaloga“, jer za tu temu ima mnogo pozvanijih od mene. Ne posedujem nikakve „insajderske“ informacije, niti sam na bilo kakav način povezan sa bilo kim uključenim u „dijalog“. Namera mi je da isključivo na temelju poznavanja prošlosti i aktuelnog trenutka kosovskog pitanja, kao i na osnovu sagledavanja političkih i društvenih okolnosti u Srbiji i među Albancima na Kosovu, pokušam da odgovorim na tri pitanja:

Da li je skoro potpisivanje „konačnog sporazuma“ izvesno?

Ukoliko do sporazuma dođe, da li će biti moguće sprovesti ga u praksi?

Kakve bi mogle da budu posledice?

Najave skorog „finalnog sporazuma“ su počele 2018. godine, kada su se SAD uključile u zaglavljeni „dijalog“. Danas znamo da je najavljivani sporazum trebalo da počiva na bazi takozvanog „razgraničenja“, odnosno razmene teritorija, u kojoj bi deo teritorije četiri opštine takozvanog „Severa Kosova“ pripao Srbiji (opština Leposavić u celini, Zvečan, Severna Mitrovica i Zubin Potok delimično), dok bi deo teritorija opština Preševo, Bujanovac i Medveđa, većinski (ali ne i isključivo) naseljenih Albancima, pripao Kosovu, nakon čega bi usledilo formalno (ili, manje verovatno, implicitno) priznanje Republike Kosovo od strane Srbije.

Bivši savetnik predsednika SAD za nacionalnu bezbednost, Džon Bolton, otkrio je da je ideja o razgraničenju potekla iz kruga oko Aleksandra Vučića i Hašima Tačija. Podržali su je uticajni lobisti iz nevladinog sektora, neformalno uključeni u „dijalog“. Prema onome što sada znamo, administracija predsednika SAD Trampa je bila spremna da podrži ovakav sporazum, zauzimajući stav da je svaki dogovor koji postignu predstavnici dve strane dobar. Sasvim suprotan stav su zauzeli predstavnici najuticajnijih država EU, kao i politički lideri iz regiona, tvrdeći da bi svaka promena granica vodila u nove tenzije i otvaranje drugih političkih i teritorijalnih pitanja. Pod uticajem prvenstveno iz Nemačke i Francuske, plan je napušten i čini se da je politički mrtav.

Pa ipak, u izjavama raznih međunarodnih „eksperata“, izveštajima medija ali i u govorkanjima političke „čaršije“ u Beogradu i Prištini, i dalje se stvara atmosfera da „istorijski sporazum“ samo što nije potpisan. Tako smo došli u situaciju da se o „konačnom sporazumu“ uveliko govori, ali su njegovi detalji potpuno nepoznati. Na osnovu glasina i polu-zvaničnih izjava datih tokom poslednjih meseci može se pretpostaviti da njegova osnova treba da bude „ribrendirana“ Zajednica srpskih opština, dogovorena još u Briselu 2013. godine i potom nikada formirana. O drugim detaljima sporazuma se ne govori.

Da li je „finalni sporazum“ zaista blizu? Verujem da nije i da do takvog sporazuma u skorije vreme neće doći.

Koliko dugo? Neozbiljno je prognozirati, budući da su neočekivane, čak dalekosežne promene uvek moguće. Globalni crni labud u vidu kovida19, sa kojima se čovečanstvo suočilo ove godine, pokazuje koliko su sve dugoročne procene varljive. Ipak, usudiću se da kažem da u slučaju da ne dođe do nekih dubljih promena, do „konačnog sporazuma“ neće doći još godinama.

Ovaj stav, suprotan svim najavama, temeljim na dvema činjenicama. Prva je da će biti izuzetno teško definisati sporazum prihvatljiv za obe strane, a druga da među akterima uključenim u „dijalog“ nema dovoljno motivacije da se takav dogovor „izgura“.

Nije nikakva mudrost reći da je definisanje sporazuma prihvatljivog i za Srbe i za Albance teško. Takav sporazum je u stvari nemoguć. Ovde isključivo govorim o sporazumu koji će biti prihvatljiv političkim predstavnicima Beograda i Prištine uključenim u „dijalog“. Ključna stvar na koju će oni gledati prilikom postizanja sporazuma neće biti „nacionalni interesi“ (ma kako se ta sintagma razumela, srpskoj strani bi bila prepreka za svaki dogovor), već mogućnost da sporazum predstave svojoj javnosti kao uspeh, i da ih potpis ne košta pozicije. Srpska strana želi sporazum koji će moći da predstavi kao da je njime dobila „nešto“, dok će albanska strana morati da dokazuje da nije izgubila ništa. To će biti izuzetno teško, budući da je izvesno da će javnost (ne samo opoziciona) u Srbiji umanjivati značaj dobijenog, dok će Albanci sa Kosova preuveličavati značaj načinjenih ustupaka.

Šta je na stolu? Već je rečeno da na to pitanje nema odgovora, ali se čini da će to „nešto“, što će dobiti predstavnici Beograda, biti Zajednica srpskih opština. Dalje se može pretpostaviti da će SPC i njena imovina dobiti neku vrstu zaštite. Kakve, nije poznato, ali postoji mogućnost da to bude u okviru već postojećih (i eventualno novih) „specijalnih zaštićenih zona“ (na Kosovu je ih 42 ali nisu sve zone oko objekta SPC), za koje smo na primeru manastira Visoki Dečani videli da se ne poštuju.

Čini se da ovakav sporazum samo i jedino ima za cilj da omogući srpskoj strani da tvrdi da je dobila „nešto“, a albanskoj da nije dala ništa – i da i jedni i drugi budu u pravu. Srpska strana bi pokušala da ZSO predstavi kao svojevrsnu Republiku Srpsku u okviru Kosova – što sigurno neće biti slučaj, dok bi Albanci govorili da je to suštinski nevladina organizacija, bez ikakvih stvarnih nadležnosti, što takođe ne bi bilo slučaj, ali ni daleko od istine. Po svemu što se do sada moglo čuti, čini se da bi Zajednica srpskih opština bila školjka, prazna forma koja bi poslužila isključivo da potpisivanje sporazuma, i čije bi postojanje vrlo brzo bilo obesmišljeno.

I srpska i albanska strana bi na ovakav, ili bilo koji drugi model sporazuma postignutog na sličnom principu („i nešto i ništa“), pristale isključivo u slučaju snažnog pritiska (tj. ucene) međunarodnog faktora. Predstavnici SAD i EU već dve decenije na ovom prostoru nastupaju koristeći metodu štapa i šargarepe, ali utisak je da su na udarce štapom svi već prilično oguglali a da šargarepe odavno nema. Srbija neće dobiti mogućnost da uđe u EU još godinama, Kosovo nikako da dobije ni viznu liberalizaciju, i utisak je da mešavina pretnji i obećanja kredita jednostavno neće biti dovoljna da se „konačni sporazum“ izgura.

Upitna je i motivacija predstavnika EU – čini se da su sasvim zadovoljni pacifikacijom situacije i simulacijom pregovora. U tom su se i srpska i albanska strana već izveštili, a mogućnost za sabotažu dogovora je praktično neograničena.

Da Vas podsetimo:  O strujama i meštarima

Uvek će postojati neki „objektivni“ razlog da se sačeka još neki mesec: predstojeći izbori na Kosovu nakon podizanja optužnica protiv Tačija i Veseljija, pregovori oko formiranja vlade, već najavljeni izbori u Srbiji za nepunih godinu i po, itd. Uvek se po potrebi može pozvati i na to što druga strana ne sprovodi neki od prethodnih dogovora a biće, siguran sam, i brojnih drugih izgovora koje će živopisna dnevnopolitička situacija u Beogradu i u Prištini – spontano ili planski – proizvesti.

Zbog svega navedenog, uveren sam da do „konačnog sporazuma“ u skorije vreme neće doći. Takođe, verujem da je šansa da se takav sporazum potpiše, iako sasvim mala, višestruko veća nego da on potom bude bez većih potresa sproveden u praksi.

Ključni razlog zbog koga nema glasno izgovorenih dilema da li će implementacija sporazuma biti moguća je široko rasprostranjeno uverenje da Evropska unija i SAD mogu da primoraju vlade (ali i opoziciju) u Beogradu i Prištini da potpisani sporazum sprovedu, ma sa kakvim otporima se suočavali. U aktuelnom trenutku veruje se da će dominantna pobeda na izborima Srpske napredne stranke (ostvarena uz bojkot dela opozicije) i parlament u kome neće biti opozicije, omogućiti Aleksandru Vučiću da uz aktivnu podršku kontrolisanih medija „progura“ svaki sporazum za koji će moći da tvrdi da Srbije njime dobija „nešto“.

Sa druge strane, predstavnici država Kvinte bi iskoristili svoju poziciju patrona Kosova i primorali predstavnike albanskih partija da sporazum prihvate. Na prvi pogled, čini se kao već oproban recept, izveden mnogo puta do sada. U praksi, verujem da bi se pokazalo da vera u ovakav ishod počiva na zabludama, površnosti uobičajenoj za razumevanje kosovskog pitanja i njegove kompleksnosti, o čemu će biti više reči kasnije.

Već duže vreme u Srbiji i među takozvanim (opet ta reč) ekspertima se kreira narativ po kome je mobilišući efekat Kosova kao simbola oslabio među Srbima, suočenim sa dugogodišnjim siromaštvom i masovnom emigracijom na Zapad. Jedan od dokaza za takve tvrdnje je činjenica da veliki deo opozicije izbegava da kritikuje kosovsku politiku Aleksandra Vučić, dok drugi to rade više „folklorno“, nego suštinski, svesni da bi im takve kritike umanjile šanse za dobijanje podrške sa Zapada.

Neretko se pronose glasine da opozicija u stvari čeka da Vučić „završi posao“ oko Kosova, što bi im omogućilo priliku za žestoke napade bez straha da bi kosovski problem sutra mogao da sačeka i njih. Na „odbrani Kosova“ uporno insistiraju samo pojedini intelektualci i manje stranke takozvane desnice, sve do jedne daleko od (već sniženog) cenzusa za ulazak u Skupštinu. Zaista, čini se da je razumno zaključiti da je Kosovo u Srbiji potrošena tema.

Ovakav narativ potpuno zapostavlja da je više istraživanja sprovedenih tokom prethodnih godina pokazalo da je Kosovo itekako važno za Srbe i da nijedan od mogućih modela sporazuma o kojima se govori u javnosti nema ni blizu većinske podrške građana.

Centar za evroatlanske studije i CESID su u julu objavili rezultate istraživanja koje je pokazalo da od medija snažno promovisano „razgraničenje“ podržava tek 29% građana Srbije, dok je 54% izričito protiv, i da je podrška ovakvom rešenju opala za 10% u odnosu na prethodnu godinu. Još rečitiji su rezultati istraživanja Centra za društveni dijalog i regionalne inicijative, objavljeni u oktobru 2019. godine, iz kojih se vidi da se 78.5% građana Srbije protivi priznavanju nezavisnosti Kosova.

Isto istraživanje je pokazalo da je za većinu građana neprihvatljiva oba ključna modela sporazuma o kojima se govorilo. Tako se 58.2% građana izjasnio protiv sporazuma po kome bi Srbija u zamenu za priznavanje nezavisnosti Kosova dobila Zajednicu srpskih opština i eksteritorijalnost manastira. Ovakvo rešenje bi podržalo 20.4% građana. Još manju podršku je imalo tzv. razgraničenje. Sporazum po kome bi Srbija priznala nezavisnost Kosova uz razmenu teritorija podržalo bi tek 15.8% građana.

Simptomatično je da bi sporazum po kome bi Srbija priznala nezavisnost Kosova u zamenu za tzv. Sever Kosova, bez razmene teritorija (što je opcija koja je za Albance apsolutno neprihvatljiva i nijednog trenutka nije bila na stolu) podržalo samo 21.9% građana. Konačno, sporazum po kome bi Srbija dobila tzv. Sever Kosova, Zajednicu srpskih opština južno od Ibra i eksteritorijalnost manastira (kao hipotetički maksimum koji nijednog trenutka nije bio na stolu), u zamenu za priznanje nezavisnosti Kosova, podržalo bi tek 36.4% građana, dok je 44.4% izričito protiv. Najrečitiji od svih je podatak da bi 75% ispitanih građana centralne Srbije priznavanje Republike Kosovo od strane Srbije smatralo za izdaju.

Navedi podaci jasno pokazuju da je Kosovo i dalje važna, verovatno najvažnija identitetska tema u Srbiji. Posebno je simptomatično da je više istraživanja pokazalo da visok procenat mladih ima jasan stav o ovoj temi, što govori da se aktuelno raspoloženje neće menjati u skorijoj budućnosti.

Izvesno je da bi svaki sporazum koji bi predviđao da Srbija formalno ili implicitno (kroz davanje podrške da Kosovo dobije stolicu u UN) prizna Kosovo doveo do eskalacije nezadovoljstva. Pitanje je koliko bi taj bunt bio masovan. Verujem da bi argument da su građanima primarne ekonomske teme potpuno pao u vodu. Nataloženo nezadovoljstvo zbog siromaštva, korupcije i besperspektivnosti bilo bi artikulisano kroz najvažniju identitetsku temu. Upravo to se već jednom dogodilo, u leto 1988. godine, tokom „antibirokratske revolucije“. Okolnosti su danas drugačije, ali su ključni elementi koji su doveli do takvog ishoda izuzetno slični.

Takođe, nikako se ne sme prevideti da SPC, ili bar patrijarh i većina u Sinodu, sve vreme tokom trajanja „dijaloga“ pružaju prećutnu podršku kosovskoj politici vlade Srbije. Ukoliko bi, međutim, došlo do priznavanja Kosova kao nezavisne republike, može se pretpostaviti da bi podrške nestalo i lako bi moglo da se dogodi da crkva posredno postane faktor u političkoj areni. Diranje u identitetske teme i konfrontacija sa SPC već su doveli do pada jednog naizgled nesmenjivog režima, ovog leta u Crnoj Gori.

U vladajućoj partiji u Srbiji su nesumnjivo svesni da su ovakve posledice sporazuma moguće, čak izvesne. Nameće se pitanje da li je zalaganje za sporazum predsednika Srbije iskreno, ili je samo politički blef, utemeljen na uverenju da albanska strana neće pristati na bilo kakav sporazum kojim bi Srbija dobila „nešto“, što uostalom govore i poruke koje se povremeno mogu čuti iz Prištine. Izvesno je da u partiji sa suštinski apsolutnom vlašću u Srbiji ne žele ljude na ulicama. Kada je krajem juna na proteste izašlo nekoliko hiljada ljudi, režim je odgovorio angažovanjem praktično čitavog represivnog aparata, kako bi se protesti sasekli u korenu, iako su bili bez vođstva, bez jasno formulisanih zahteva i sa heterogenim sastavom učesnika. Sama opasnost da se potmulo nezadovoljstvo prelije na ulicu izazvala je žestoku reakciju i povlačenje najavljenih mera koje su bile okidač za protest.

Da Vas podsetimo:  Odgovor Miodraga Popovića na pismo Nikole Janića

„Finalni sporazum“ sa Prištinom bi za režim u Srbiji bio do sada ubedljivo najveći izazov. I pored apsolutne političke dominacije SNS-a i naizgled čvrste kontrole nad čitavim društvom, pokušaj da se takav sporazum progura bio bi u najmanju ruku lutrija. Aleksandar Vučić je tokom prethodnih osam godina pokazao da lutriju izbegava, i isključivo igra na sigurno.

Mogućnosti za sprovođenje sporazuma na Kosovu su još manje. Kosovo je apsolutno zavisno od ekonomske, političke i vojne pomoći SAD i EU, što predstavnicima država Kvinte naizgled daje mogućnost da političare u Prištini primoraju na šta god bude potrebno. Ipak, verujem da bi sprovođenje sporazuma sa Beogradom i pored takvog odnosa išlo jako teško.

Kosovo se nalazi pred velikim previranjima, tokom kojih bi i mir mogao da bude ugrožen. Već neko vreme se sprema razvlašćivanje takozvane OVK elite, nekadašnjih ratnih lidera koji su obukli civilna odela, proglasili se za političare i mešavinom politike moći i kontrole nad kriminalom postali apsolutni gospodari Kosova. Prvi korak u tom procesu je očekivano podizanje optužnica Specijalnog suda u Hagu protiv Hašima Tačija i Kadrija Veseljija, nakon čega će, veruje se, uslediti i druge optužnice.

Obračun sa obezglavljenim ostacima „ratnih partija“ na terenu bi potom trebalo da izvede Aljbin Kurti i njegov pokret Samoopredeljenje, uz podršku nekadašnje stranke Ibrahima Rugove, Demokratskog saveza Kosova (DSK), čiji su brojni aktivisti ubijeni tokom i nakon rata 1998-1999. godine od strane OVK. Očekuje se da demontaža OVK elite bude izvršena na izborima i potom u institucijama, uz pomoć suda u Hagu, predstavnika EU i SAD. Da li će sve zaista tako teći, i da li će kontrolu nad npr. Drenicom (doduše demografski ispražnjenom) ili Dečanima biti moguće bez oružja preoteti od Tačija i Haradinaja, ostaje da se vidi.

Izvesno je – obračun neće biti ni brz ni lak, a kao jedna od žrtvi u njemu lako bi mogli da se nađu Srbi, pogotovo zajednice južno od Ibra. Sve dok obračun traje pokušaj sprovođenja bilo kakvog sporazuma kojim bi Srbija u očima Albanaca dobila „nešto“, mogao bi da bude ne samo štetan po vladu koja pokuša da ga sprovede, već i da bude iskra koja će zapaliti krajnje osetljivu atmosferu.

Da bi sprovođenje „konačnog sporazuma“ na Kosovu bilo moguće, kakvu god formu bude imao, potrebno je da se ispuni nekoliko uslova.

Prvi je stabilizacija političke situacije, a drugi konsenzus svih važnijih političkih aktera da je sporazum prihvatljiv. U aktuelnoj situaciji, pokušaj vlade DSK, podržane od strane ratnih vođa (što je trenutno slučaj), da u praksi sprovedu bilo kakav sporazum bio bi od strane Kurtija i Samoopredeljenja ocenjen kao izdaja i izazvao bi mnogo žešću reakciju nego što je to bio slučaj u vreme spora oko razgraničenja sa Crnom Gorom, kada su mesecima trajali nasilni protesti i kada je Skupština Kosova iz dana u dan bila puna suzavca.

Isto važi za situaciju kada bi vladu formiralo Samoopredeljenje, a ratni lideri (i verovatno DSK) se našli u opoziciji. Čak i pod pretpostavkom da bi Kurti pristao na bilo kakav sporazum po kome bi Srbija dobila „nešto“ (što je suprotno svim izjavama koje je do sada dao), njegovi politički protivnici bi sporazum iskoristili za organizovanje masovnih protesta i nemira, sa ciljem da sruše vladu, ne toliko zbog ustupaka učinjenih Srbiji koliko iz želje da očuvaju pozicije (i slobodu).

Čini se da je jedini put za stvaranje okolnosti u kojima će sprovođenje sporazuma sa Srbijom biti moguće raščišćavanje političke situacije i uspostavljanja vlade sa snažnom većinom. Vrlo je verovatno da bi čak bilo potrebno uspostaviti stabilokratski režim, poput onog u Srbiji, što je uostalom i tendencija u više država nekadašnje Istočne Evrope. Do toga na Kosovu neće doći lako. Nakon februarskih izbora Kosovo je dobilo brojne pohvale zbog političkog pluralizma, budući da je Samoopredeljenje osvojilo 26% glasova, DSK 24%, Tačijeva PDK 21%, Haradinajeva AAK 11%, a u Skupštinu je, pored Srpske liste i predstavnika manjina, uspela da uđe i koalicija još jednog ratnog komandanta, Fatmira Ljimaja, sa Bedžetom Pacolijem, koji su osvojili 5% glasova.

Pretpostavlja se da bi te brojke danas bilo nešto drugačije, prvenstveno da je došlo do rasta podrške Samoopredeljenju i pada popularnosti DSK, iz koga je istupila Vljosa Osmani. Ipak, izvesno je da niko nema ni blizu većinske podrške. Bez daljeg ulaženja u detalje političke scene Kosova, može se zaključiti da je mnogo hvaljeni politički pluralizam istovremeno brana svakom sporazumu za koji je potreban politički konsenzus. Budući da je pluralizam u velikoj meri teritorijalno-plemenski ukorenjen, do značajnijih primena neće uskoro doći. Potpisivanje sporazuma sa Beogradom za bilo koju vladu na Kosovu u ovom trenutku bi bilo ravno političkom samoubistvu.

Letošnje istraživanje javnog mnjenja Kosova je pokazalo da 77% ispitanih smatra da se integritet Kosova ne sme dovoditi u pitanje, dok samo 14% podržava eventualno razgraničenje. Vrlo je zanimljiv podatak da 84% Albanaca smatra da je najveći problem nezaposlenost a 53% da je to korupcija. Za odnose sa Srbijom to kaže tek 21% ispitanih. Međutim, ne treba zaboraviti da su 1981. masovne demonstracije i pokušaj pobune Albanaca na Kosovu izbili zbog dubokog socijalnog nezadovoljstva, ali su vrlo brzo usledili nacionalno motivisani zahtevi. Dokumentacija s kraja 70-ih pokazuje da su građani pokrajine Kosovo po pravilu kao glavne probleme isticali nezaposlenost i stambeno pitanje. Iako je društvo komunističke diktature nesporno različito od današnjeg, ne sme se prevideti da socijalno nezadovoljstvo lako eskalira na nacionalnim ili identitetskim temama.

Na sve navedene argumente koji govore u prilog sumnji da bi sprovođenje sporazuma sa Srbijom na Kosovu bilo izvodljivo, odgovara se tvrdnjom da EU i SAD imaju mogućnosti da sve političke aktere primoraju na poštovanje dogovora. Verujem da je takvo razmišljanje kratkovido. Njime se zanemaruje da je i pored nesporne odanosti Americi Albanaca sa Kosova među njima došlo i do neke vrste emancipacije, pogotovu među mladima, većinom glasačima Samoopredeljenja. Tokom leta jedno istraživanje je pokazalo da među njima dominira stav da odnosi između SAD i Kosova treba da bude „partnerski“. Slične izjave je davao i Aljbin Kurti. Može se tvrditi da su one bile isključivo za unutrašnju upotrebu, ali se tako zanemaruje čitav politički identititet Kurtija, staljiniste stasalog uz bok Adema Demaćija.

Da Vas podsetimo:  Najlepše tri za Balkan i Evropsku Uniju Ljubljana 2020.

U predvečerje očekivanog razvlašćivanja „OVK elite“ čini se da Kurti ima podršku iz Nemačke i Francuske da u narednom periodu preuzme kontrolu nad Kosovom i započne obećani obračun sa kriminalom, korupcijom, nepotizmom i drugim nasleđem ratne koalicije. Trenutna američka administracija neće podržati Kurtija, ali bi stvari već posle predsedničkih izbora u SAD, 3. novembra, mogle da se promene. Koliko će Kurti imati odlučnosti i volje da na unutrašnjem planu uradi obećano, ostaje da se vidi. Što se pregovora sa Beogradom tiče, ratni lideri su pokazivali mnogo više spremnosti na dogovor.

Plan da se „dijalog“ završi potpisom nekog od njih, pre nego što započne čistka, po svoj prilici se izjalovio. Ukoliko Kurti bude taj koji bi trebalo da stavi potpis na „konačni sporazum“, do toga će jako teško doći, budući da je dao niz izjava u kojima je odbijao da pristane na bilo kakve ustupke Srbiji i čak najavljivao tužbe za isplatu ratne odštete. Pa ipak, opstaje široko rasprostranjeno uverenje da bi predstavnici Kvinte mogli da ga nateraju da pristane na sporazum koji oni aminuju.

Da li će do toga zaista doći, videćemo ako se događaji na Kosovu budu razvijali u pravcu koji se sada čini kao najverovatniji. Po pravilu, to se retko dogodi. Kakav god da bude ishod, čini se da u ovom trenutku, tokom meseci, pa i godina pred nama, nema mogućnosti da se bilo kakav „finalni sporazum“ kojim bi Srbija dobila „nešto“ sprovede na Kosovu.

Treće pitanje na koje ovaj tekst pokušava da odgovori je šta bi mogao da bude ishod ukoliko do „konačnog“ sporazuma i pokušaja njegove implementacije ipak dođe? Deo odgovora je već naveden. Izvesno je da bi samo potpisivanje sporazuma, pa potom i pokušaj njegovog sprovođenja, doveli do dubokih potresa u Srbiji i na Kosovu. Došlo bi do ozbiljne političke nestabilnosti i, još važnije, rasta međunacionalnih tenzija. Ako zanemarimo moguće efekte po stabilnost regiona (posebno Bosne i Hercegovine, Severne Makedonije i Crne Gore) izvesno je da bi se prvi na udaru našli Srbi na Kosovu, posebno zajednice južno od Ibra.

Svaki sporazum koji bi Albanci doživeli kao neku vrstu gubitka, popuštanja Srbiji, a sasvim je sigurno da bi u tom trenutku opozicione političke stranke sporazum tako predstavile (ma kakve bile njegove odredbe), doveo bi do masovnog izlaska na ulice i izlivanja nagomilanog nezadovoljstva, koje bi makar delom bilo usmereno protiv preostalih Srba. Ne treba imati ni najmanju iluziju da bi međunarodne snage mogle, čak i ako bi pokazali odlučnost, da zaštite sve srpske zajednice. Nije nemoguće zamisliti da bi veći deo Srba južno od Ibra bio zbrisan, kao što se to dogodilo 17. marta 2004. godine.

„Eksperti“ za kosovsko pitanje povremeno tvrde da se situacija od 2004. izmenila i da su mali izgledi da bi mogao da se ponovi progon kakav se tada dogodio. Verujem da nisu u pravu. Tokom prethodne dve decenije Albanci i Srbi su živeli dve potpuno različite realnosti, skoro bez ikakvog kontakta. Analize udžbenika istorije koje su izvršili Škeljzen Gaši i Božica Slavković Mirić pokazuju krajnju jednostranost u interpretaciji bliže i dalje prošlosti.

Takve interpretacije su postale „istine“ u koje većina veruje. Svi koji iole poznaju situaciju na terenu znaju da ogromna većina mladih iz dve zajednice, iako žive jedni nadomak drugih, u Severnoj/Južnoj Mitrovici, Prištini/Gračanici ili u gradovima i srpskim enklavama južno od Ibra, nikada nisu bili u kontaktu sa pripadnikom druge zajednice. Niz sličnih podataka pokazuje da je čitav proces „pomirenja i suočavanja sa prošlošću“, koji je trebalo da prati „dijalog“ i na koji su tokom prethodne dve decenije potrošene desetine (ako ne i stotine) miliona dolara, bio potpuni promašaj. Razlozi su brojni, i tema zaslužuje poseban tekst.

Ovde je dovoljno reći da je proces obeležio ignorantski odnos mnogih „eksperata“, želja odgovornih iz međunarodnih institucija da održe iluziju da se nešto radi, težnja pojedinaca na terenu da opravdaju svoje skupo finansirane pozicije, i, možda najviše od svega, potpuno odsustvo želje da se u dubinu problema stvarno pronikne, da se razume prošlost i sadašnjost kosovskog pitanja, i nešto istinski promeni. Kao svedočanstvo o ovom procesu, koji se bez imalo preterivanja može nazvati proneverom epskih razmera, govori činjenica da ni 20 godina nakon rata kontakti i saradnja između intelektualaca iz Prištine i Beograda ne postoje, osim povremenih panela na kojima se simulira razmena mišljenja.

Za dvadeset godina trajanja „dijaloga“ niti jedan istraživač, Srbin, Albanac ili neko sa Zapada, finansiran iz ogromnih sredstava potrošenih na „suočavanje sa prošlošću“, nije pokušao da u sladu sa metodologijom istraživanja i pisanja istorijskih radova izvrši istraživanje arhivske građe iz perioda SFRJ neophodne za razumevanje kosovskog pitanja i događaja koji su prethodili svemu što se na Kosovu dogodilo tokom 90-ih. Umesto toga, na više stotina panela, u desetinama knjiga i zbornika, i dalje se reprodukuju jedne te iste tvrdnje, usvojene u vreme ratova na razvalinama Jugoslavije.

Pregovori između Beograd i Prištine često se nazivaju „dijalog o normalizaciji odnosa“. Da bi bilo kakav sporazum uobličen na kraju „dijaloga“ mogao da bude sproveden, neophodno je da istinska normalizacija makar otpočne. To je izuzetno teško, ali da je bilo šta u vezi sa kosovskim pitanjem lako, ono ne bi trajalo već više od vek i po, bez kraja na vidiku. Kako stvoriti okolnosti da implementacija nekog sporazuma u budućnosti bude moguća je posebna, velika tema. Danas, verujem da okolnosti za to ne postoje, i da je dobro što do sporazuma, opet verujem, neće doći.

Čitav tekst sam napisao trudeći se da budem objektivan, da ne pišem iz perspektive samo jedne, moje, srpske strane, i da izbegnem iznošenje ličnih stavova o mnogim pomenutim temama. Za kraj, u jednoj rečenici to ipak moram da učinim. Verujem da bi potpisivanje „konačnog sporazuma“ kakav je, po svoj prilici, sada na stolu, za srpsku stranu bilo ogromna greška sa, vrlo je moguće, tragičnim posledicama.



Petar Ristanović je istoričar, zaposlen kao naučni saradnik na projektu „Materijalna i duhovna kultura Kosova i Metohije“ Instituta za srpsku kulturu u Prištini/Leposaviću. Autor je nagrađivane knjige „Kosovsko pitanje 1974-1989“ i više naučnih radova na temu kosovskog pitanja, objavljenih u nacionalnim i međunarodnim naučnim časopisima.



Petar Ristanović
Izvor: kossev.info

2 KOMENTARA

  1. Uz novo osnovane partije treba ubrojati i NVO, nazovi eksperte i samozvane analiticare. Tako da je to hor koji radi sa istim ciljem stvaranje magle i plasiranje lazi a mediji su postali njihovi ,,zvucnici,,. To je dostiglo takve razmere da je sada postalo kontraproduktivno. Danas je novost u taktici da se plasiraju korisni idioti (za sitne pare) sa besprekornom prosloscu a prica im je ista kao sto pricaju, Vuk Draskovic,Pajtic, Jeremic, Canak (gdi su nasi novci), Svilanovic….ima ih jos, to je poduzi spisak krvopija.

  2. Iz svega napisanog ( veoma korektno ) za mene su naj bitnije one zalosne činjenice ,koje uglavnom svi znamo, ali pokušavamo sebe zavarati, „da baš i nisu skroz takve“ !! Sa Srpske strane imamo vladajuće SNS , i najveći dio opozicije, koji bi dali KIM , bez ikakve grize savjesti,bezpogovorno, kukavički, kao naj ljigavij ulizice i izdajice, samo da zadrze vlast i pozicije, da bi nastavili da se bogate
    na svima nam poznati način. Isto, i na isti način bi učinila i opozicija, samo da bi se dočepali vlasti, i radili u svoju korist isto što čini sadašnja pozicija!!!! Obadvije strane imaju pomoć i podršku „zapada“ !! Nasuprot svima njima je ogromna većina gradjana Srbije. Njihove zelje i očekivanja su diagonalno suprotne od onoga što ostvaruje i poduzimaju vladajući !!Samo STRAH odrzava KiM u Srbiji ( R1244)!
    Jedino razumno i inteligentno od strane naših političara je upravo taj STRAH od NARODA , da ne učine
    najgori i posljednji korak !!! Nazalost, vidljiva je i nemoć NARODA da ostvare zeljene promjene !!!

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime