Nestajanje Srbije u Novom svetskom poretku

Uzalud, od istine se ne može pobeći. Svima u Srbiji, kako onima koji od strahota prizvanih nad Srbijom pokuavaju da se sačuvaju gurajući se u redove vladajuće stranke, tako i onima koji žele da se od istih sakriju bežeći u apolitičnost ili zgražavajući se nad srpskim političarima, postaje jasno da ova bestijalna vladavina Aleksandra Vučića predstavlja poslednju fazu zaokruženja anti-srpskog procesa koji je započet bombardovanjem Srbije 1999, a nastavljen peto-oktobarskim pučem 2000.  I da Srbija danas, kao plen, kao pokorena teritorija i ropski duh, postaje deo jednog šireg totalitarnog uređenja zasnovanog na degenarativnom sistemu vrednosti koji razara postojeće društvene sisteme, slama nacije, a na pojedinca  gleda isključivo kao na resurs ili oruđe korporativnih elita koje se izrabljuje do fizičkog uništenja.  To novo uređenje, taj totalitarizam u nastajanju, koga su njegovi kreatori nazvali Novim svetskim poretkom (Novus Ordo Mundi)  definitivno u sebe usisava i Srbiju i to uz pomoć korumpiranih političkih grupacija.

Uprkos spremnosti glavnog apologete režima da koristi najbesomučnije manipulativne metode u obmanjivanju i uništavanju svesti sopstvenog naroda, računajući i one zasnovane na zastrašivanju širokih slojeva stanovništva, ne može se više skrivati prava suština onoga što srpski vlastodršci lažno nazivaju „evropskim putem“. Za Srbiju koju oni vode ne postoji nikakav drugi put sem puta nestajanja u korporativnom monstrumu čija je ideologija u Londonu, vera u Rimu, a oružje u Vašingtonu. To je danas jasno vidljivo i to je jedina staza kojom Srbija danas korača na svom putu bez povratka, često služeći kao zamorče novih metodologija i tehnologija koje Imperija koristi za svoje osvajačke ciljeve.

Postoji niz pokazatelja koji ukazuju na postojeću okupaciju Srbije od strane Novog svetskog poretka i namere da se ona trajno i definitivno u njega utopi, a ovaj tekst obradiće tri najvažnija.

1. Odricanje od svih vidova državnog suvereniteta (teritorijalnog, ekonomskog, političkog i vojnog).

Inkorporiranje u Novi svetski poredak podrazumeva slabljenje atributa državne suverenosti kako bi se korporativnom kapitalu izbrisale bilo kakve prepreke, ne u slobodnom protoku i sticanju profita, kako se lažno predstavlja kroz kontrolisane medije, već u sticanju vlasništva nad postojećim prirodnim, industrijskim i ljudskim resursima, što je stvarni cilj globalističkih procesa.

a. Teritorijalni suverenitet

Srbija predstavlja jedinstveni primer države koja se zarad maglovitih integracionih procesa, voljom političkog režima, a kršeći sopstveni Ustav i zakone, ne samo odrekla ingerencija nad značajnim delom svoje teritorije (Kosovo i Metohija) već i otvoreno pomagala nastajanje druge države na svom državnom prostoru. Takođe, Srbija praktično nema raščišćene međugranične odnose sa svojim susedima iz bivše SFRJ (pre svega Hrvatskom i Makedonijom) i prema toj činjenici odnosi se potpuno indolentno. Hrvatska je već nagovestila da će njeno viđenje problema granice na Dunavu biti uslov za davanje saglasnosti na članstvo Srbije u EU.

Ovde svakako treba dodati i spremnost Vučićevog režima da kroz najavljenu promenu Ustava podrži dalje slabljenje teritorijalnog integriteta kroz stvaranje tzv, „prekograničnih regija“ sa atributima autonomije i tolerisanje elemenata državnosti Statuta AP Vojvodina.

b. Ekonomski suverenitet

Ekonomski suverenitet koji je obično prva i najvažnija meta globalističkih procesa podrazumeva pravo države na sopstvenu i nezavisnu primarnu emisiju, pravo na kreiranje i sprovođenje sopstvene monetarne politike, postojanje nacionalnog bankarskog sistema, autonomiju u donošenju poreskih propisa i nezavisnost u donošenju ostalih mera ekonomske politike.

Ništa od ovoga danas ne postoji u Srbiji. Centralna banka, kojoj je zakonom zajamčena puna nezavisnost od sopstvene države u potpunosti je, mrežom teško shvatljivih ugovora i apsurdnih zajmova, zavisna od međunarodnih finansijskih institucija na koje je praktično prenela sve ingerencije vezane za primarnu emisiju i monetarnu politiku, a nosioci poslovnog bankarstva su strane banke koje na taj način u potpunosti kontrolišu privredni, ali i socijalni ambijent u državi.

Iako su kreatori uspostavljanja ovakvog sistema bili Miroljub Labus i Mlađan Dinkić, Vučić je imao priliku da promeni ovaj koncept finansijskog ropstva (najavljena podrška Rusije i Kine), ali on je odabrao ne samo da nastavi njihovim putem, već i da maksimalno ubrza guranje Srbije u ambis neoliberalizma i totalne zavisnosti od stranog faktora. Najbolja potvrda toga je njegovo prihvatanje direktne prokure nad srpskom vladom od tzv. „stranih savetnika“.

v. Politički suverenitet

Bez obzira na složenost definisanja ovog pojma, posebno u eri globalizacije, za potrebe ovog teksta pojam političkog suvereniteta tretiraćemo kao pravo države da vodi suverenu spoljnju i unutrašnju politiku, kao i da ima jedinstveni politički sistem na celoj svojoj teritoriji.

Srbija danas nema ni jedno ni drugo.

Iako je političkim fingiranjem i punom kontrolom medija Vučić pokušao da na javnost ostavi utisak nekakve političke samostalnosti, potcenjivački način na koji mu je američki ambasador Majkl Kirbi, kroz medije, preneo instrukcije vezano za odnos Srbije prema ukrajinskoj krizi i njegova spremnost da iste odmah prihvati, kao i njegova reakcija na besmisleni i bezobrazni „ed memoar“ EU, potpuno su ogolile njegove pozicije zapadnog političkog vazala, koji interese svojih  nalogodavaca stavlja iznad interesa svog naroda i države. U tom kontekstu jasno je da se Srbija od strane Imperije tretira kao osvojena teritorija kojom mogu upravljati čak i niži diplomatski činovnici.

Što se tiče političkog sistema, nakon odluka Ustavnog suda vezanih za neustavnost Statuta Vojvodine i suspenzije Ustava tzv. „Briselskim sporazumom“ evidentno je da jedinstveni politički sistem u Srbiji ne postoji. To potvrđuje i formiranje praktično paralelnog sistema u Raškoj oblasti i albanskim sredinama na jugu Srbije, kao i stalni direktni kontakti zapadnih diplomatskih predstavnika sa lokalnom samoupravom u tim sredinama, bez učešća zvaničnog Beograda.

g. Vojni suverenitet

Iako formalno nije pristupila NATO alijansi, i proklamuje vojnu neutralnost, pristankom da po zapadnom diktatu  „reformiše“ svoju vojsku i pristupi programu „Partnerstvo za mir“, Srbija je i ovaj atribut suvereniteta tiho predala Imperiji. Slanje srpskih vojnika u kaznene NATO ekspedicije, održavanje pro-zapadnih panela, uvuđenje NATO standarda… samo su neki od vidljivih pokazatelja ove činjenice. Ovde se ne sme zaboraviti ni sramni sporazum o boravku i nesmetanom kretanju NATO vojnika na teritoriji Srbije, koji je 2005. godine Vuk Drašković u potaji potpisao sa tadašnjim sekretarom alijanse Japom Šeperom, a koga se Srbija pridržava iako nije prošao uobičajene procedure.

Vrlo je verovatno da Srbija direktno ili indirektno („ustupanjem“ teritorije) učestvuje i u nekim eksperimentalnim programima Imperije poput HARP-a ili komtrejlsa koji mogu imati vojnu primenu, uz pogubne efekte po privredu i stanovništvo. Indikativno je ćutanje srpskih vlastodržaca na sve brojnija, konkretno postavljena pitanja vezana za ove teme.

Takođe, uprkos deklarativnim zalaganjima i demagoškim floskulama Srbija godinama uporno izbegava ozbiljnu vojnu saradnju sa Rusijom, posebno u smislu osavremenjivanja naoružanja, uprkos izuzetno povoljnim ponudama ruske strane.

2. Drastično povećanje cena hrane, vode i energije.

Trend uspostavljanja kontrole nad resursima hrane, vode i energije spada u najvažnije procese savremenog globalizma sa očiglednom namerom da se u datom trenutku pravo korišćenja ovih opštih dobara iskoristi kao:

–        izvor enormnih profita

–        instrument pritiska i ucene, odnosno vladanja masama

–        podloga za unošenje u ljudski organizam različitih supstanci koje mogu delovati na svest, genetiku ili zdravlje stanovništva

Prvi oblik ovog složenog, ali lako uočljivog, procesa na novoosvojenim teritorijama jeste ubrzano povećanje cena hrane i energije i zagađivanje javnih (besplatnih) izvora pitke vode. Ovi procesi započeli su odmah po imenovanju Zorana Đinđića za premijera Srbije, a Vučić ih potpuno zaokružuje.

a. Energija

Sve do pada Slobodana Miloševića Srbija je bila proizvođač viškova i izvoznik električne energije, a zatim je za svega nekoliko godina, kao posledica „reformi“ u ovom sektoru postala potpuni zavisnik od uvoza. Taj proces svakako nije bio slučajan. Što se tiče cene dovoljno je podsetiti na reči kojima se tadašnji premijer, Zoran Đinđić, obratio javnosti nakon sednice predsedništva DOS-a, 04.09.2001, kako bi najavio povećanje cene struje od decembra te godine: „Izvesno povećanje struje mora da se desi ne samo zbog EPS-a već i zbog aranžmana sa MMF-om”. Šta mislite, zbog čega makrofinansijska institucija kakva je MMF traži da odlučuje o ceni struje jedne male zemlje poput Srbije?! Nadam se da nema potrebe da apostrofiram odgovor. Ali, bitno je da znate da i danas cenu struje u Srbiji određuje MMF, kroz svoje “inicijative” i “konstruktivne razgovore”. Sve ostalo su objašnjenja za naivne ili neuke (remonti, poplave, uvoz po “tržišnim cenama” itd.)  Stvarni cilj je izazivanje socijalnih pomeranja po volji Imperije.

Najavljenom prodajom EPS-a stranom bankarskom ili državnom kapitalu proces predaje energetske nezavisnosti zemlje biće i formalno zaokružen. Kampanju u tom smislu pokrenuo je  i Tadićev režim ali ipak nije smogao dovoljno hrabrosti za takav potez. No, Vučić očigledno ima hrabrosti za sve.

b. Hrana i voda

Vrlo brzo nakon peto-oktobarskog puča 2000-te, došlo je do promena postojećih standarda i receptura za kontrolu hrane i vode u Srbiji u kojima su bitno promenjeni odnosi i procenti dozvoljenih supstanci i sadržaja, a nekadašnja ministarka poljoprivrede, Ivana Dulić-Marković, po sopstvenom priznanju, učestvovala je u uvozu ogromnih količina GMO stočne hrane (sojine sačme) u Srbiju. (1)

Takođe, cene hrane rasle su daleko brže od cena ostalih proizvoda i rasta kursa evra. Dok je indeks rasta kursa 0,93 (93 %), indeks rasta namernica je od 3 do 9, što možemo videti iz sledeće tabele u kojoj je dato nekoliko nasumično odabranih prehrambenih proizvoda. (2)

S obzirom na ogromne poljoprivredne potencijale, kao i potpunu otvorenost za uvoz prehrambene robe sa drugih tržišta jasno je da ovakav trend predstavlja ciljanu politiku vlasti za podrivanje društvenog standarda većine stanovništva, odnosno dovođenja u situaciju da se sva primanja troše na hranu i dažbine, što uvek prati teritorije koje se pripajaju Novom svetskom poretku.

Potmule socijalne pretnje koje aktuelni premijer Srbije upućuje obraćajući se građanima jasno ukazuju da je ova komponenta došla u fazu kada se u Srbiji može koristiti kao sastavni deo političkih manipulacija vlasti.

Slična situacija je i sa slobodnom pitkom vodom. Nakon peto-oktobarskog puča i grabeža za preuzimanje izvora mineralnih voda (setimo se privatizacije „Knjaza Miloša“ i „Rosa vode“) Srbija se brzo suočila sa čestim aferama vezanim za ispravnost vode iz vodovodnih mreža. Poslednjih par meseci razne vrste povremenih „neispravnosti“ gradskih vodovodnih mreža postaju gotovo otvorena kampanja sa jasno usmerenim porukama stanovništvu.

Ovde svakako ne smemo prenebregnuti otvorenu nameru prodaje, ili iznajmljivanja na beskonačno dug rok, plodne zemlje i izvora vode, koju Vučićev režim pokušava da prikrije jeftinom demagogijom i zloupotrebom medija. Ta dva resursa (plodna zemlja i voda) inače se, u koncepciji savremenog globalizma, smatraju najvažnijim resursima koji se moraju braniti po svaku cenu.

Pre svega u kontekstu borbe za zemlju mogao bi se posmatrati i udar Vučića na Miroslava Miškovića, koji je za najvažniju posledicu imao stvaranje monopolskog položaja u Srbiji za hrvatskog tajkuna Ivicu Todorića, budući da on sada kroz svoje trgovinsko-proizvodne lance „Ideja“ i „Merkator“ u potpunosti kontroliše linije snabdevanja Srbije hranom, ali i ogromne površine obradivog zemljišta.

Ako tome dodamo sve vidljivije, mada još uvek dozirano, lobiranje vlasti za potpuno otvaranje prema GMO proizvodima i semenima jasno je da Srbija ulazi u završnu fazu predaje svojih resursa za proizvodnju hrane korporativnom stranom kapitalu, često i sumnjivog porekla.

3. Potpuna kontrola medija i uticaj na političku svest

Verovatno je mnogo Srba već i zaboravilo da su u doba „mrskog diktatora“ Slobodana Miloševića mogle postojati radio i TV stanice koje informativne emisije imaju samo jednom dnevno ili ih nemaju uopšte, da se filmovi nisu prekidali vestima, da lokalne televizije nisu bistrile svetsku politiku. Već nakon prvih par meseci Đinđićeve vladavine situacija je postala bitno drugačija. Na volšeban način sve, čak i one najmanje lokalne televizije, uvele su centralne informativne emisije (tipa Dnevnik) u trajanju od 30 minuta bar dva puta dnevno i kraće informativne sadržaje (tipa Vesti)  bar 4 puta dnevno. Isto se dogodilo i sa radio-difuzijom. Bila je to praktično prva faza uvođenja u informativno ropstvo.

U toj fazi globalistički namesnici Srbije nisu vodili toliko račna o samim sadržajima informativnih emisija, već pre svega o postavljanju Tavistok matrica kao šablona delovanja na svest kroz direktne informativne sadržaje. Cilj tih matrica je da obezbedi potpunu pokrivenost stanovništva. Rezultat je bio da ste, koje god programe gledali i koliko god kanala menjali, informacije u fokusu morali čuti i videti bar 3 puta dnevno. (Kasnije, kada su meinstrim elektronski mediji uveli vesti na svaki sat broj susreta sa „odabranim“ informacijama popeo se na bar 5 dnevno). Naravno, govorimo o prosečnim gledaocima i slušaocima koji uz elektronske medije (radio i TV) provode prosečno 7 do 10 sati svakoga dana, a odabrana iformacija bar jednom dopire i do onih koji pred ekranima provode prosečno dva sata.

Može biti da mnogi građani Srbije na ovo ne obraćaju dovoljno pažnje, ali svakako nije bez razloga, niti bez efekta, činjenica da u periodu između 19 i 20 časova ne možete promašiti centralnu informativnu emisiju na nekom od kanala (izuzev čisto filmskih koji u tom periodu uvek emituju reprize), kao što ni u podne ne možete pobeći od vesti gde god bili i šta god radili. Posebno korišćena forma su kratke vesti (tipa „naslovi“, „minut-dva“, „teleks“ i sl.) gde se odabrana i ogoljena poruka poput mantre zariva u svest onoga kome je namenjena. Kako bi se efekat pojačao često se koristi (posebno na radiju) odgovarajuća jednolična zvučna pozadina.

U isto vreme zapadni korporativni kapital se kroz domaću tajkunsku mrežu ustremio na vlasništvo štampanih i dostupnu mrežu elektronskih medija, kao i uspostavljanje kontrole nad informativnim servisima (Tanjug, Beta i sl.). Kada je to zaokruženo krenulo se u drugu fazu, fazu preoblikovanja i usmeravanja informacija kroz određene kanale koji se u uspostavljenoj mreži šire kao krugovi na vodi posle bačenog kamena. U narednim fazama uspostavljena je puna kontrola informativne mreže, oblikovanja i plasmana informacija.

Naravno, prostorna ograničenost teksta ne dozvoljava detaljnu razradu ove teme ali rezultat je Srbija danas. Jednostavno, ne postoji nikakva mogućnost da čujete pravu i objektivnu informaciju, informaciju koja nije deo šire manipulacije, o bilo čemu što je interes Novog svetskog poretka (koji se u ovoj fazi nama predstavlja kao „evropski put“). A ako se neka informacija iz nekih razloga i probije, ona je uvek „pokrivena“ sa bar pet onih koje je dovode u sumnju, relativizuju ili potiru.

Kako to izgleda, najbolje se vidi kroz izveštavanje srpskih medija o ukrajinskoj krizi i načinu na koji se prenose zvanični stavovi Rusije, ali i kroz informisanje o dešavanjima na Kosmetu, Vojvodini ili Raškoj oblasti.

Nema objektivnog pristupa, nema rasvetljavanja uzroka problema, nema stvarno suprostavljenih mišljenja, nema više izvora niti razlikovanja bitnog od nebitnog. Sve je propaganda, afera i svesna manipulacija, a omiljena forma delovanja je kampanja.

Kao posledicu imate sužavanje ili suspenziju kritičke svesti „primaoca“ koji ne stiže da formira ili kristališe jasan pristup bilo kom problemu, pa je kao takav podložan usmerenoj manipulaciji. Poslednji primer imate u zamajavanju građana Srbije mantrom kako Srbija nije i neće uvoditi sankcije Rusiji, dok je vlast za to vreme donela niz odluka koje su direktno suprostavljene interesima Ruske Federacije, ali i interesima Srbije.

Zaključak

Pored navedenih postoji i niz drugih lako uočljivih društvenih procesa koji jasno ukazuju na tendenciju utapanja Srbije u Novi svetski poredak, odnosno njen tretman kao kolonije korporativnog kapitala.  Promena izbornog sistema i uspostavljanje tzv „političke elite“, rasprodaja privrednih resursa u bescenje, redefinisanje pravnog i zdravstvenog sistema u pravcu otvorenog povlašćenja bogatih, podrivanje vrenosti Pravoslavlja i izražena promocija verskih sekti, nekontrolisano finansiranje NVO i projekata tzv. „civilnog društva“, plansko uništavanje porodice kao osnovne ćelije društva, samo su neki od njih.

Krajnji cilj ovih procesa biće poguban za srpsku državu i srpski narod i to je već jasno vidljivo. Jer, moramo prihvatiti činjenicu da nam oni kojima nas isporučuje naš marionetski režim, nikada nisu bili i neće biti prijatelji, niti će nas tretirati kao sebi ravne. Takođe, moramo se pripremiti i na varijantu da oni žele Srbiju, ali ne i Srbe!

Otuda je pitanje borbe za multipolarni svet, za očuvanje porodice i pravoslavnih vrednosti ne samo ideološko ili političko, već pre svega egzistencijalno pitanje za srpski narod i državu. A zna se ko tu borbu danas predvodi i gde će biti Treći Rim, ako uopšte nešto preostane nakon Armagedona.

Odrednice:

(1) – http://www.kurir-info.rs/ivana-dulic-markovic-uvozila-sam-mutant-hranu-clanak-68785

(2) – http://pod2.stat.gov.rs/ObjavljenePublikacije/G2010/pdf/G20106005.pdf

foto http://www.novamakedonija.com.mk/NewsDetal.asp?vest=1122131450184&id=23&setIzdanie=23038

Dragan Milašinović

FONDSK