U poslednjem mom tekstu STRADANJE pokušao sam, postavljajući pitanja, koja me muče već tri decenije, da uđem u vekovni problem stradanja Srba , da pozovem da o tome problemu moramo, napokon, otvoreno i bez zazora da razgovaramo, bez predrasuda i nametnutih autoriteta, da osvetlimo sva naša istorijska stradanja, da se zamislimo nad njima, da izvučemo zaključke i da počnemo, podvlačeći crtu i okrećući drugi list. Da se odgovornije i mudrije, radeći dvojno-knjigovodstveni proračun, sabirajući sve prihode i sve rashode donetih strateških odluka, odnosimo prema našoj državi čiju smo nezavisnost i slobodu u velikoj krvi izvojevali, i prema našem drevnom narodu, koji je dao prvu civilizaciju Evropi.
Čitav moj tekst je imao nameru da ponudi rešenja, koja, evo, već tri decenije, u različitim istorijskim prilikama, nudim našem narodu, ali koja ne mogu nikako da se zemetnu i primene u praksi, jer narod nema priliku da ih čuje od mene. Neshvatljivo je kako jedna te ista totalitarna ruka uporno cenzuriše moj javni rad, kako izdajnička, prodana i ucenjena palanačka srpska inteligencija, lenja i kukavička, ljubomorna, nema potrebu da bar otvori javnu raspravu o svim tim temama u društvu, kako bi stvorila kritičnu masu pameti, potrebne da se iz temelja preobraze autoritativni politički sistemi sa raznoraznim ideologijama, koje sve imaju jednu zajedničku karakteristiku da donose Srbiji i Srbima uvek samo velika stradanja. Sve je prolazno, samo su srpska stradanja stalna.
Moja namera je jednostavna i jasna, nema iza nje nikakve lične koristi ili želje da se uzme nešto što mi ne pripada, usmerena je na to da se prekine dosadašnja pogubna politika stradnja, žrtvovanja, gubitka teritorija i osakaćivanja sopstvenog naroda, koja se, nažalost, sprovodi i dan danas, te da se umesto takve neuspešne politike nametne neka nova, drugačija politika koja će omogućiti da naš drevni narod , ipak, opstane i da nastavi da traje u zajednici ostalih naroda, nudeći neka spasonosna rešenja za komercijalnu civilizaciju u raspadu i učeći od drugih naroda ono što sami ne posedujemo i što nam je preko potrebno u borbi za svoj životni prostor i opstanak.
Da li to što ja pišem i predlažem valja ili ne valja sudiće ljudi koji to budu čitali i vreme koje neumitno dolazi i koje je moj, moram da priznam, ipak, najveći saveznik.
Pokazalo se, nažalost, da su se u poslednjih tri decenije sva moja predviđanja i prognoze ostvarile, bolje bi bilo da nisu, tako da u ovim godinama i sa ovim iskustvom i znanjem imam pravo da nastavim da produbljujem ovu temu, imam obavezu da otvorim sva zatvorena vrata, da osvetlim sve tajne prostorije, čemu ta mistična tajanstvenost u tolikoj našoj očiglednoj nesreći, da ohrabrim uplašene i pohvalim borbene duhom, jer ništa ne možemo da uradimo ukoliko ne otreznimo naš zavedeni narod, ukoliko ne slomimo sve nacionalne predrasude, pobedimo povodljivost, zavist i sprdanje, pobedimo sami sebe i preokrenemo sudbinu, usud, tragičan scenario i izađemo iz kaubojskog filma u kome su Srbi uvek Indijanci, saterani u rezervate i spremljeni za ostrel.
Sve činim, dakle, da prekinem taj vekovni ritam stradanja i žrtvovanja, ritam koji Srbe može da dovede u sledećem veku do potpunog fizičkog nestanka, sve radim da se to ne dogodi, sve preduzimam da se što pre probudimo i shvatimo šta nam valja danas, ovde, odmah, da radimo.
Na moj tekst STRADANjE dobio sam od prijatelja, koji prate moj rad i koji mi pomažu da istrajem, neku vrstu odgovora na sva moja postavljena pitanja i nedoumice.
Dobio sam, naime, tekst Svetog vladike Nikolaja Velimirovića – NAJVEĆI SRPSKI GREH.
Pažljivo sam pročitao taj tekst i evo nekih mojih razmišljanja o tome što sam pročitao.
Mislim da će moja razmišljanja biti interesantna drugim zabrinutim ljudima koji se, poput mene, muče problemom večnog stradanja Srba i koji traže rešenja i izlaske iz postojeće tragedije.
O tome da smo propali gotovo do samog dna, nismo još uvek dodirnuli to dno, mislim da nema potrebe više da se ubeđujemo.
Jasno je svakom dobronamernom i iskrenom rodoljubu, koji voli Srbiju, da smo na korak do konačnog nestanka i da postoji opasnost da izgubimo nezavisnost države.
Čitajući prvi put ovaj tekst Svetog vladike Nikolaja, vidim da i njega muče ista pitanja našeg stradanja i da i on postavlja , kako piše, pitanje svih pitanja – koji je to najveći, onaj prirodni srpski greh?
Greh iz koga se „ kasnije šire i umnožavaju svi ostali naši grehovi,mane i nedostaci. Koji prethodi svakom srpskom stradanju , svakom našem padu i propasti.“
Sveti vladika Nikolaj navodi svom prijatelju, izuzetno obrazovanom i duhovno iskusnom vladiki, sa kojim vodi ovaj razgovor, sve srpske oživljene udese : od kumovske sekire, krvavog noža u Topčiderskoj šumi , preko srušenih pravoslavnih crkava i ustreljenih ikona , pa sve do ugašenih srpskih slava i zabrane ćirilice, sve te demonske senke koje nas prate udobno smeštene između redova naše istorije.
Teški uzdah i pokajanje za sve što su najgori među našim precima radili svojoj rođenoj braći, svojim kumovima, prijateljima, vođama i vladarima….
Sagovornik Svetog vladike Nikolaja otkriva suštinu i razloge našeg ponovljenog stradanja : „ Najveći srpski greh, onaj iz koga kasnije proizilazi sve zlo, sva strava i užas naše istorije i svakodnevnice, jeste NESTRPLjENjE“.
Sledi pojašnjenje : „ jer nestrpljenje nije suprotnost „ strpljenju“, nego mudrosti.“
I dodatno objašnjenje:
„Nestrpljenje je očito pokazani nedostatak vere u Boga i u sebe. Nestrpljenje je malodušje i maloverje. Nestrpljenje je uzrok svakom razočaranju. Nestrpljenje je pobuna protiv onoga „neka bude volja Tvoja“. Nestrpljenje je početak svakog kraja. Nestrpljenje je ono samoubilačko srpsko „buntovništvo bez razloga“. Nestrpljenje je bezbožni otpor svemu onome što ne razumemo.
Sveti vladika zaključuje i moli :
„ Zato, molim vas, nemojte biti nestrpljivi. Koliko god da vas boli. Koliko god da vam se čini neizdrživo“.
Postoje neke moje nedoumice o kojima otvoreno pišem.
Ako je naglašeno da nestrpljenje nije suprotnost „ strpljenju“, nego mudrosti, gde je strpljenje stavljeno pod navodnice, da se naglasi da nije reč o običnom strpljenju, već da se podrazumeva mudrost, zašto se zaključuje i moli da ne smemo biti nestrpljivi, ma koliko nas bolelo i koliko god nam se činilo neizdrživim?
U odnosu – nestrpljiv – strpljiv, bez navodnika, sve je jasno.
Strpljiv je nastao od glagola trpeti. Čovek koji trpi je trpeljiv čovek.
Čovek koji može da izdrži je strpljiv. Čovek sa kojim ide trpljenje.
Nestrpljiv čovek je onaj koji ne može da trpi. Ne trpi! Čovek koji ne može da izdrži da trpi. Čovek sa kojim ne ide trpljenje.
U odnosu – nestrpljiv –„strpljiv“, sa navodnicima, ne misli se na strpljenje nego na mudrost.
Nestrpljiv čovek nije mudar čovek. Čovek koji je mudar nije nestrpljiv.
Kada se kaže – nemojte biti nestrpljivi, onda se traži od ljudi da budu mudri.
Mudrost nam je potrebna radi donošenja ispravnih odluka.
Mudar čovek donosi mudre odluke.
Nestrpljiv čovek donosi loše odluke. Odluke koje nisu pametne ili nisu mudre.
To, takođe, nije problem i tome trebamo da stremimo, ako hoćemo da izbegnemo stradanje.
Problem nastaje kod zahteva da ne budemo nestrpljivi, bez obzira koliko god da nas boli i koliko god da nam se čini neizdrživo.
Mudar čovek mora da ostane mudar, ne sme da bude nestrpljiv, bez obzira koliko god ga bolelo i koliko god mu se činilo neizdrživo.
Činilo?!?
A šta ako je stvarno neizdrživo?
Ako čovek to ne može više da izdrži.
Mudar je ali ne može da izdrži toliki bol.
Njemu se ništa ne čini, nego je bol stvaran i neizdrživ.
Šta onda?
Kada ustaša u logoru nožem kolje Srbina, može taj Srbin da bude najmudriji čovek na planeti, ali taj bol je za njega neizdrživ.
Njemu se ništa ne čini, bol je stvaran i smrtonosan.
Srbinu se samo čini, prolazi mu kroz glavu u tom poslednjem životnom blesku krvavog noža, da nije bilo mudro što je poverovao novoj ustaškoj NDH vlasti da će ga privremeno staviti u radne logore i da je mnogo bolje bilo za njega da nije bio strpljiv i naivan, da je bio nestrpljiv i buntovan, da se nije odazvao pozivu nove vlasti, da se odmah pobunio i organizovao, da je odbio saradnju sa krvnicima i da se odmetnuo u šumu, uzeo pušku i nestpljivo počeo da pruža otpor i ubija zlikovce, umesto što oni na najsvirepiji način danas kolju njega.
Žrtva je u poslednjem trenu svesna svoje velike greške i uzaludnosti stradanja, mada je oduvek verovao u hrišćanskog Boga i pridržavao se svih Njegovih zapovesti, nikada nije pokazao nedostatak vere, nikada nije bio malodušan, nikada nije bio razočaran, nego se radovao životu i uživao u Božijim darovima, nikada nije bio buntovnik bez razloga, nego je vrištao od neizdrživog bola krvnikovog noža i nikada ne može da razume zašto taj ustaša, Hrvat, njegov slovenski brat, hrišćanin, katolik, porodičan čovek i vernik njega kolje, zašto to radi i zašto proliva nevinu krv brata svoga.
Stradalnik pod ustaškim nožem shvata svu tragičnost njegovog neizdrživog položaja, shvata svu promašenost hrišćanskog načela da treba da okrene drugi obraz, ako ga neko udari, jer ovaj ustaški koljač nema nameru da se zaustavi, sve da mu okrene i neki drugi vrat, koga nema, krvnik se ne bi zaustavio ili zapitao, nego bi uživao da prereže i taj drugi vrat Srbinu, samo zbog toga što je Srbin i pravoslavac, samo zbog toga što ga dubinom svoje krvi mrzi i što mu je Vatikan usadio mržlju u dušu. Stradalnik u svom poslednjem životnom trenu shvata da je prevaren i izigran, da je bio naivan i glup, da je verovao u hrišćansku samilost i milosrđe, da je bilo mnogo bolje za njega da se držao drevne vere oko za oko, zub za zub, da je bio oprezan i lukav, da je bio nestrpljiv i nepoverljiv i da njegovo stradanje nije mudrost, nego očigledna nepromišljenost i nepoznavanje dubine ljudskog zla.
Za žrtvu ustaškog zločina, nestrpljenje nije bio najveći srpski greh, jer da je bio nestrpljiv ne bi dopao krvnikova noža, nego je najveći srpski greh hrišćansko načelo ljubi bližnjeg svog kao samog sebe, što ne može da se primeni na zle ljude, kako sada da poljubi svog krvnika koji mu je grkljan prerezao, zlikovci nemaju ljubavi prema čoveku i naša hrišćanska samilost prema njima je samo naša slabost u večitoj borbi oko moći. Srpski greh je što verujemo da će zaklani da vaskrsne u duši zlikovca i da će se taj krvnik da stane sa svojim zlodelom, da će se zapitati, preispitati,povući i zaplakati nad zločinom koji je počinio, da će ispaštati i proklinjati što je nevinu krv brata svoga prolio.
Neće taj krvnik nikada to uradit!
Njegova mržnja je iskonska.
On će i sutra nastaviti mirno da kolje i da uživa u svom zadatku da temeljno iskoreni Srbe iz ustaške države. Krvnik neće imati nikakvu grižu savesti. Zadovoljno će pojesti svoju večeru, popiće čašu zagorskog vina i umorno će se baciti na krevet, posle tolikog dnevnog ubijanja, izmoren, mirno će zaspati i zahrkati nad Biblijom pod jastukom, ubeđen da je on Božiji izaslanik koji je poslan na zemlju da istrebi šizmatike i barbare.
I ne samo da će on uživati u tom svom počinjenom zločinu, nego će zlu krv preneti na svoje pokolenje, koje će jedva dočekati, posle pet decenija komunističke torture, da ponovo krene na Srbina i da ga , opet, zlostavlja i ubija, sve dok ga konačno ne protera sa svete hiljadugodišnje hrvatske zemlje.
Pozivati na strpljenje je poziv da pristanemo da budemo žrtveno jagnje za klanje po hrišćanskom obredu, radi ostvarivanja jedne rasističke ideologije na delu.
To nije nikakva mudrost. Ostati pasivan i ne suprostaviti se zlu je zločin prema samome sebi i svome narodu.
Takvo istorijsko ponašanje je nedopustivo i neodgovorno, jer Srbi više nemaju biološkog potencijala da izdrže neka nova klanja. Posle današnje okupacije iznutra, gde su nas ucenjeni eurofanatici i bivši radikalni šovinisti porobili, prodajući državu i narod, Srbi ne mogu da prihvate savete da ostanu mirni i strpljivi, pravdajući sve to nekakvom velikom mudrošću, nego moramo da se pobunimo, ustanemo, urliknemo i zbacimo jaram unutrašnjeg okupatora, srušimo konačno totalitarni sistem, uspravimo se i vratimo svojoj drevnoj tradiciji i veri.
Srpski greh je ako ostanemo mirni.
Strpljivi.
Ako ništa ne preuzmemo i ako se predamo.
Srpski greh je ako krvniku oprostimo i ako se sažalimo. Ako pređemo preko svega i primimo krvnika u bratski zagrljaj, jer nam naše hrišćansko milosrđe to nalaže.
Nema milosrđa za krvnike!
Nema sažaljenja za zločince!
Osveta mora da bude iskonska.
Nema ljubljenja sa krvnicima!
Nema opraštanja zlikovcima!
Nabrajanje Svetog vladike Nikolaja užasnih scena našeg pada u istoriji, strašno podsećanje na sve ono što nam se dešavalo, scene krvavih stratišta i narodnih zbegova, navođenje svega onoga što mrzne srce i ledi dušu, od kumovske sekire do besmrtne Milunke Savić, od streljanja srpskih ikona do prećutanog Jasenovca, nije dobar primer srpskog greha, zbog koga smo tako okrutno kažnjeni od Svevišnjeg, jer šta onda treba da kažu drugi narodi i druge vere, od judejaca, krstaša i muhamedanaca, koji su zločine zapisali u Starom zavetu, koji su u krstaškim pohodima stotine hiljada ljudi ubijali, samo u jednom danu 1099 u hramu u Jerusalimu su ubili 40.000 nevinih ljudi da je krv lila konjima do sapi, koji su opljačkali i spalili sveti Konstantipolj, koji su Velikog Inkvizitora stvorili, koji su se bogatili kolonijalnim pljačkanjem i ubijanjem drugih rasa, koji su Aušvic i Dahau stvorili, koji štampaju novac bez pokrića i koji planiraju da pobiju šest milijardi ljudi na planeti, kako bi se toj šizofrenoj eliti otvorio prostor za ugodan život, šta da kažemo na otomansko nabijanje na kolac i danak u krvi, šta da kažemo na Al kaidu i ISIS , na odsecanje glava nevinih ljudi i dizanje u vazduh svih onih koji ne prihvataju način života islamskih fundamentalista.
Kakav je njihov greh?
Zašto oni nisu kažnjeni?
Zašto oni ne stradaju?
Sve što je sveti vladika Nikolaj nabrojao, od kumovske sekire do ubijanja naših, srpskih vladara, sve to imaju i drugi narodi od Asirije, Persije, Grčke i Rima do Vizantije, Turaka, Mongola, Kineza, Germana, Rusa, Franaka i Anglosaksonaca, ništa Srbi posebno nisu radili što već nije rađeno u drugim kulturama i narodima, od Nerona do Henrija VIII, od prvog kineskog cara Ćin Ši Huanga, koji je spaljivao knjige i ubijao učene ljude do Staljina i Gulaga, od Darija I do Aleksndra Makedonskog i Sulejmana Veličanstvenog, od trovanja na vizantijskim dvorovima do lobotomiranja u CIA zatvorima, teče povest ljudskih zločina i greha, ali Srbi spadaju u retke narode koji kolektivni zločin nisu počinili nad drugim narodima, rasama i verama, pojedinačni zločini srpskih krvnika spadaju u zločine tih sumanutih pojedinaca, nismo genocidno uništavali druge narode i kulture, nego su to sve nama drugi osvajači radili, ubeđujući nas da su oni civilizovani i prosvećeni a da smo mi, Srbi, varvari, da nemamo pravo da budemo slobodni, da nemamo pravo na svoje mišljenje, da oni treba da vladaju nama i mi moramo njima da služimo, pa su došli u našu kuću da nas pokore, nauče pameti i primoraju da budemo robovi jedne krvave, zločinačke i kolonizatorske imeperijalne politike.
To je naša srpska istorija.
Istorija večitog stradanja i borbe za svoju slobodu.
Istorija borbe za svoj pogled na svet i svoje pravo da uređujemo našu kuću.
Nismo mi došli u tuđu kuću da im pravimo red i da ih učimo kako će oni da žive, nego su oni upali naoružani u našu kuću, počeli da nas kolju i na kolac nabijaju, počeli gasom da nas istrebljuju i spaljuju, duboko verujući da na to imaju pravo i da im niko neće zameriti što nas uništavaju, što nam ne daju da živimo i što im stalno smetamo.
Ništa im ne radimo, ali im smetamo.
Zašto im smetamo?
Zašto svi osvajači i uzurpatori hoće Srbe da istrebe?
Koji je razlog?
Neki razlog mora da postoji.
Postoji samo jedno objašnjenje.
Srbi su drevni narod, koji hiljadama godina živi na svom ognjištu i koji nikuda nije odlazio, nismo se selili nigde, nismo se doseljavali tamo gde već živimo, prokleta germanska podvala, tu smo u Podunavlju još od neolitskog vremena Lepenskog vira i Vinče, imamo prvo pismo, jezik,svoju tradiciju, kulturu i svoju drevnu veru.
Srbi su neprijatni svedoci svega što se kroz istoriju dešavalo i zbog toga svi osvajača hoće da nas zatru, jer imperije dolaze i propadaju, ali Srbi ostaju i traju.
Naš najveći greh je to što pamtimo i brojima 7524 srpske godine.
Naš najveći greh je što smo žilavi i što se ne damo da nas unište.
Naš najveći greh je što trajemo, uprkos svemu.
Srpski greh je što smo podarili Evropi pismenost.
Srpski greh je što su nam drugi narodi ukrali jezik.
Srpski greh je što smo prvi topili rudu bakra i pravili metalne posude.
Srpski greh je što su Lepenci pravili skulpture i slikali.
Srpski greh je što je Vinča bila Njujork u neolitu.
Srpski greh je što imamo 49 naših vladara pre Stefana Nemanje.
Srpski greh je što smo dali 19 rismskih careva.
Srpski greh je što smo imali predđotovsko slikarsko u manastirima.
Srpski greh je što smo imali našu dinastiju.
Srpski greh je što su nas krstaši izdali i ostavili na Kosovu.
Srpski greh je što smo pravoslavci.
Srpski greh je što slavimo slave.
Srpski greh je što smo se sami oslobodili od Turaka.
Srpski greh je što imamo najsavršenije pismo na svetu.
Srpski greh je što je Princip ubio osvajačkog vojvodu.
Srpski greh je što su nacisti ukrali srpski znak sunca i obnovavljanja prirode.
Srpski greh je što nas ustaše nisu mogle zaklati i maljem pobiti.
Srpski greh je što smo inteligenti i što ne damo na sebe.
Srpski greh je što smo nestrpnjivi i nemamo mudrosti.
Sve je to naš greh.
Priznajemo naš greh.
Nestrpljivi smo jer nas previše boli.
Ne možemo da izdržimo tolike zločine i ponižavanja.
Ne možemo da se uklopimo u njihove laži.
Podvucimo crtu!
Pamtite!
Ne zaboravljajte!
Učite!
Nema milosrđa za zlo!
To je naš drevni zavet.
Branko Dragaš
dragas.biz
