Srbija nema problem sa javnim sektorom, već sa nestručnim partijskim kadrovima
Hoće ovi novi na vlasti da upravljaju državom Srbijom, i to sami, a javno nam priznaju da nemaju kvalitetne, stručne i poštene ljude i kadrove, da upravljaju makar Epsom, Telekomom i Dunavom
Seljak iz okoline Požege
Ministarka za državnu upravu i lokalnu samoupravu Kori Udovički agenciji Beta 14. oktobra saopštila je da „u državnoj upravi Srbije nema viška zaposlenih u onoj meri u kojoj se smatra“! Upitana da li je taj višak zaposlenih 25 000, ona je samo rekla „da tačnog broja nema“!
Eto prilike da vas neskromno i „bahato“ podsetim na jedan moj tekst objavljen pre skoro 8 meseci, i u kojem sam to isto i ja zaključio, baveći se tim problemom samo jedno popodne i veče, i to kao potpuno nekompetentan za tu oblast, jer sam potpuno neuk za ekonomska i pravna pitanja, zato što sam samo običan „doktor veterinarskih nauka“, a ne ekonomista ili pravnik! Za ovakav zaključak našoj stručno vrlo kvalifikovanoj ministarki je trebalo znatno duže! Zašto!?
Mnogi su možda zaboravili (ali ja ne) kako je mladi genije Lazar Krstić, početkom avgusta prošle 2013. godine, poslao tadašnjem prvom potpredsedniku vlade (sada predsedniku!) svoj plan rada i rešavanja ekonomskih problema u Srbiji, kako su objavili tadašnji mediji, i to na „na šest gusto kucanih strana“. Pazite, pisalo je šest, ali ne retko, već gusto, kucanih strana. Jer da je bio retko kucan, plan ne bi imao potrebnu težinu. Plan za pokretanje Srbije našeg genija podrazumevao je nultu toleranciju za plaćanje poreza, progresivno oporezivanje, formiranje posebnih kancelarija za brz i efikasan rad na izradi dokumentacije potrebne stranim investitorima, pronalaženje strateških partnera za javna preduzeća, novu politiku privlačenja stranih investitora, povratak mladih stručnjaka iz sveta u Srbiju. Šta je od svega ovoga Krstić realizovao, pa onda otišao (pobegao, izbačen, zar to ima ikakve veze – kad on sada „volonterski“ pomaže premijeru!)?
Nulta tolerancija za plaćanje poreza – samo pogledajte spisak današnjih dugova pojedinih privatnih kompanija. Progresivno oporezivanje – prekršena su ustavna prava dela građana jer su porezom diskriminisani oni što rade u javnom sektoru i imaju visoko obrazovanje. Politika privlačenja stranih investicija – zasniva se i dalje na „prijateljima“ tadašnjeg prvog potpredsednika vlade (a današnjeg premijera), ništa normalno i ništa sistemski itd. Lazar Krstić je svoja obećanja „ispunio“, kao i što je prvi potpredsednik vlade (a sada premijer to ispunio, samo za razliku od Lazara on nije dao ostavku već se bori!), ispunio davno obećanje i otvorio najavljenu kancelariju za brze odgovore (ali samo u Beogradu, i to pompezno od strane gradonačelnika Siniše Malog, i nigde više jer Srbija nije Beograd!). Čim se negde u Srbiji pojavi bilo kakav problem, ne čeka se ni postavljanje pitanja, a iz kancelarije izleće energično nekadašnji prvi potpredsednik vlade, a sada premijer (toliko energično da mu u rukama često i kvaka ostane) i javno nam svima odgovori na ono što ga nismo još ni pitali (Čiji je B92?, Kako se gaje svinje? Kako napredujemo u reformama? Ko je najveći diler narkotika u Beogradu?), i na tome se sve završi jer budemo potpuno zatečeni!
Ali kako stvari stoje sa ostalim obećanjima Lazara Krstića? Uspeo je bio da vrati mlade stručnjake iz sveta u Srbiju. Mislim na onih par svojih drugara i kolega, finansijske genijalce iz privatne osiguravajuće kuće u SAD, gde je i on radio, kao jedan od hiljade istih takvih početnika. Nije mnogo za početak, ali uspeo je da vrati bar tih desetak ljudi, bez kojih ne bi ni mogao da postigne ovako sjajne rezultate u svom radu. Ali eto, sprečilo ga da nas i dalje usrećuje, to „prokleto meko srce“, zbog koga je te iste mlade ljude morao ponovo da vrati, tamo gde ih je i uzeo, a za gde se i on verovatno sprema!
Učestalo je bilo oglašavanje našeg genijalca za finansije, u vreme pre samo 4-5 meseci! Sad ga se niko i ne seća! A pričao je o realizaciji svojih genijalnih planova! Nije baš otvorio „kamp za mlade stručnjake koje je vratio u Srbiju“ da ih prihvati za prvo vreme, dok ih ne pošalje u silne kompanije koje se grade stranim investicijama, a nije ni pričao o projektu „Beograd na hlebu i vodi“? Ne! On je pričao, da vas podsetim, o problemu javnih preduzeća, o broju radnika u njima i nastavljao da se nadgornjava kao strina sa izjavama Saše Radulovića, sa kojim je bio deo zajedničke genijalne vlade, koja je toliko bila dobra da ni sama nije mogla da izdrži teret sosptvene slave i uspeha! Kao mladi glumac kad iznenada postane zvezda velika, pa se oda svim porocima! Da vas podsetim, pošto je Saša Radulović optužio kancelariju tadašnjeg prvog potpredsednika vlade (a sada premijera) da predstavlja kočnicu reformi, pojavio se Krstić da podvikne i uzvrati. NJegovo oglašavanje neodoljivo podseća na nekadašnje istupe našeg sada već starog finansijskog genija Božidara Đelića, koji je žrtvovao svetsku karijeru zarad budućnosti Srbije. Uz put, da vas podsetim, da je i taj „genije“ spakovao kofere i otišao krajem prošle godine! Kao što će i Lazar Krstić! Kako su neodoljivo isti njih dvojica: oštrog glasa i stasa! I on je, slično Lazaru Krstiću, branio od napada nekadašnjeg premijera Zorana Đinđića, koji ga je i doveo u vladu Srbije i postavio na to mesto.
Boža je svojim radom i primerom dokazao mladim i nezapošljenim ljudima, da se i u Srbiji može dobro, pa čak i više nego u svetu zaraditi. Naravno, ako te ne uhvate. Baš iz tog razloga, spakovao je kofere i bez velike pompe i naslovnih strana, otišao u Evropu. Pokazao je kako se lako ulazi u Evropu, samo ako znaš šta hoćeš, ako si fokusiran, uporan i istrajan. Verovatno uskoro ispraćamo i mlađanog Lazu, na isti takav put.
No, da se vratimo na suštinu ovog teksta! Svojim izjavama početkom ove godine (kraj februara 2014) ministar finansija proročki je upozoravao kako je broj novoprimljenih u javnim preduzećima za poslednja 2 meseca 2013. godine (pred najavljenu zabranu zapošljavanja u javnom sektoru!) iznosio oko 1.800 mesečno. U oktobru 2013. godine je rekao „genija“ za finansije da je u Srbiji u javnom sektoru zaposleno 740.000 ljudi. Krajem februara 2014. godine je izneo podatak da je u javnom sektoru zaposleno 780.000 ljudi. Na primedbu odakle sad 40.000 više za samo nešto više od tri meseca, spremno je upozorio da nisu to “novozaposleni“, već „novotokriveni“ radnici u javnom sektoru, a on očekuje da će ih otkriti još bar 20.000. Zaista neverovatna genijalština, čak i za jednog takvog „genija“ za finansije kao što je Lazar Krstić, bivši spas za propast Srbije, koji nas je ostavio kad je bilo najlepše za njega, a najteže za nas!
Za njegovo otkriće potpuno novih ljudi u Srbiji sa ovako velikim demografskim problemom zaslužuje Nobelovu nagradu. Ne udubljuje se naš Lazar u cifre, ali zna da kao iz topa kaže kako se poslednjih godina (njegove vlasti) broj prijema novih radnika u javni sektor zadržao na istom nivou kao i prethodnih. Ne daj bože da je vlast nešto zgrešila, pogotovu da je neko zapošljavao ljude u sadašnjem javnom sektoru Srbije!
No kako stvari stvarno stoje u javnom sektoru Srbije najbolje je da se informišemo od nekoga ko se time stručno i profesionalno bavi, a ne od Lazara Krstića, koji je čuo za taj problem, verovatno pre godinu dana!
Dr Goran Nikolić sa Instituta za evropske studije, koji je radio u Privrednoj komori Srbije i Institutu za spoljnu trgovinu spada u dobro informisane ljude o ekonomskim problemima, pa i javnom sektoru u Srbiji. U autorskom tekstu dr Goran Nikolić, u Akteru od 11. novembra 2012, dakle samo pre nešto manje od 2 godine (u svakom slučaju su podaci koji se odnose na vladavinu ove vlade, a ne one od iz vremena, što bi naprednjaci rekli „prokletih žutih“!), on je izneo sledeće podatke, koje do sada niko nije demantovao, jer nije ni mogao! A eto, sada se sa tim konačno složila i ministarka Kori Udovički!
UPOREDNA ANALIZA
U javnom sektoru Srbije bez javnih preduzeća zaposleno je 6,2 odsto ukupne populacije Srbije. Sa javnim preduzećima to iznosi 7,6 odsto. Kada se pogledaju zemlje regiona, uočava se da Hrvatska i Crna Gora imaju za jedan procenat više zaposlenih ljudi u javnom sektoru, a Slovenija čak dva. Ministar finansija pak tvrdi da je javni sektor u Srbiji najveći u regionu. Na osnovu kojih podataka ne trudi se ni da nam otkrije, a i sumnjam da to može da potkrepi dokazima. Nikolić dalje navodi da recimo Velika Britanija ima u javnom sektoru sa javnim preduzećima čak 9,4 odsto zaposlenih, Kanada čak 10,7, Poljska 9,2 a Nemačka, kao i Srbija, 6,2 odsto.
Kao jedan od primera, dr Goran Nikolić navodi da u obrazovanju u Srbiji radi 140 000 ljudi, ili 1,95 odsto od ukupnog stanovništva. U Evropi se broj ljudi zaposlenih u obrazovanju kreće do 2,5 odsto, dok je prosek 3,46 odsto. Na primer, u Belgiji u sektoru obrazovanja radi 3,5 odsto ukupne populacije, u Mađarskoj 2,6, u Poljskoj 3,1, u Češkoj 2,7, u Sloveniji 3,1, u Grčkoj 3, u Nemačkoj 2,9, a u Velikoj Britaniji čak 4,9 odsto. Ako se može reći, u proseku 30-50 odsto više nego kod nas. Oni svoju decu vole i važna su im, i neće da ih ostave neobrazovane. A mi našu.
Kao drugi primer broja zaposlenih u javnom sektoru, autor navodi da u Srbiji u zdravstvu radi 161.000 ljudi ili 2,24 odsto ukupne populacije, dok je u zemljama EU, to uglavnom duplo više. Najnovije istraživanje Svetske zdravstvene organizacije ukazuju da u Srbiji na 10.000 stanovnika dolazi 21 lekar. U Makedoniji i Hrvatskoj dolazi 26 lekara, u Sloveniji 25, Austriji 49, Švajcarskoj 41, Rusiji 43, Norveškoj 42 a u Grčkoj čak 62 lekara na 10.000 ljudi. Podaci jasno ukazuju da je ovaj deo javnog sektora u Srbiji među najmanjima u Evropi, pa i svetu. Samo su siromašne afričke zemlje po broju zaposlenih u obrazovanju i zdravstvu gore od nas. Ako su te zemlje i njihovi standardi naš cilj kome težimo, onda razumem težnje ove vlasti.
Jedan od argumenata koji se često spočitava našem javnom sektoru je niska produktivnost. Ali ni on ne stoji. Ne postoji viša produktivnost lekara opšte prakse u Nemačkoj u odnosu na naše, naprotiv. Naši lekari, kojih ima duplo manje po glavi stanovnika nego u Nemačkoj, prinuđeni su da rade više i imaju više pacijenata. Isto je i sa ljudima u obrazovanju.
Na kraju, vrlo često čujemo kako naš javni sektor ima više plate nego privatni, što nema nigde na svetu. Opet vatreni radikalni naprednjaci ne znaju ili neće da znaju činjenicu koju iznosi Goran Nikolića, a to je da je takva situacija u skoro svim zemljama Zapada. Razlog za to je vrlo prost: zato što zaposleni u javnom sektoru imaju više prosečne kvalifikacije od radnika u privatnom. Drugim rečima, inspekcijske i mnoge državne službe podrazumevaju u startu minimalno fakultetsko obrazovanje i skoro da nema manuelnih i prostih radnika, kojih je najviše u privatnim kompanijama.
ŠTA NE VALJA
Na kraju, zaključuje Nikolić, javni sektor Srbije, posmatrajući udeo javne potrošnje u BDP, takođe je u granicama evropskog proseka, i iznosi 45-49,5 odsto (u zavisnosti da li se gleda u odnosu na predlog fiskalnih rashoda za godinu ili se obračunava na realni obračun domaćeg BDP).
Pominje se često i da je broj ljudi u javnom sektoru Srbije brzo rastao. Politikolog sa Jejla Dejvid Kamerun (naš „genija“ za finansije bi tek trebalo da zna za njega, i to mnogo više od mene, ako čak i ja znam za njega i njegova istraživanja, ja veterinar – i potpuno „neuk“ za ekonomiju!) ispitivao je kretanje udela državnih rashoda u privredama danas 18 najrazvijenih zemalja sveta. Udeo rashoda je rastao sa 11 odsto 1870. godine, na 20 odsto 1920. godine, pa na 28 odsto 1960. godine. Državni rashodi su porasli do čak 60 odsto u Holandiji. Ispitujući razloge za to, ustanovio je da je stepen otvorenosti ka međunarodnoj trgovini jedan od glavnih faktora za tu pojavu. Posebno su tom efektu rasta državne uprave bile izložene male privrede zemalja koje se nalaze u neposrednoj blizini svojih trgovinskih partnera, koje se zbog toga mnogo više upuštaju u trgovinu, kao što je to slučaj Holandije. Zemlje koje su ogromne i koje su geografski udaljene od svojih trgovinskih partnera, kao što su SAD, Japan i Australija, imaju najmanji udeo rashoda (često ispod 35 odsto). A mi smo zemlja koja se poslednjih 13 godina intenzivno i naglo otvarala za međunarodnu trgovinu, naročito u regionalnom smislu (CEFTA).
Šta onda ne valja u javnom sektoru Srbije?
Činjenica da je udeo zaposlenih u javnom sektoru Srbije u odnosu na ukupnu zaposlenost velika i iznosi oko 30 odsto, što je skoro duplo više nego u zemljama razvijenog Zapada. Ali da li mi treba da urušimo i ovakav jadan javni sektor kakav imamo i koji se ionako nalazi na donjim granicama svoje brojnosti, u odnosu na celu Evropu, samo zato što vlast nije sposobna da stvori uslove za zapošljavanje ljudi i podizanje ekonomske aktivnosti u zemlji? Da li zbog toga treba da ukinemo i ovako jadan kvalitet usluga javnog sektora (zdravstvo je dve godine najgore u Evropi – da li će smanjenjem broja ljudi i plata u tom sektoru biti bolje ili će biti još gore?).
Dok smo imali jednopartijsku državu, javni sektor u smislu rada državnih organa funkcionisao je mnogo bolje nego danas. Zašto? Zato što je prvi uslov za rad na visokim i odgovornim funkcijama, a to je članstvo u toj jednoj jedinoj partiji svi lako i brzo i ispunjavali učlanjenjem, a onda bi se odmah prelazilo na ocene drugih kvaliteta kandidata. To su stručnost, iskustvo, upravljačka sposobnost, obrazovanje, ljudski kvaliteti itd., i sve ono što čini važnim i današnji moderni korporacijski menadžment. Tako imamo apsurdnu situaciju da je jednopartijska država imala kvalitetnije kadrove jer su ih birali iz celokupnog broja kvalifikovanih stručnjaka za neku oblast, i to u celoj zemlji. Van mogućnosti izbora na funkcije su bili samo oni koji nisu želeli da budu članovi jedne vladajuće partije.
POJELE PARTIJE
Danas svi koji žele da budu na nekoj odgovornoj državnoj funkciji takođe se učlanjuju u partije, ali sada u razne partije, kojih ima mnogo, i onda je čista lutrija da li će taj sektor koji ih zanima posle izbora biti dodeljen upravo njihovoj partiji ili ne. Kada i dobiju taj sektor na upravljanje, pojedine partije ga drže samo za određeni kratki period, a nakon toga, po pravilu, dolazi druga partija i drugi ljudi, koji odmah menjaju one iz prethodnog perioda. Usled takve iscepkanosti jednog odgovarajućeg stručnog profila na veliki broj partija, za toliko je smanjena i sama mogućnost izbora kvalitetnog kadra za neku funkciju jer se bira samo između malobrojnog partijskog članstva (to je ono kad kažemo da partije nemaju dobre kadrove). Usled svega toga, sve veći broj kvalitetnih ljudi je van partija, i samim tim van konkurencije za izbor na odgovarajuće državne funkcije. I tako dolazimo do zaključka da je ovakvo „demokratsko upravljanje“ u osnovi još gore od predhodnog jednopartijskog.
Primer iz moje „veterinarske“ prakse: na mestu direktora uprave za veterinu, mesto koje je u rangu pomoćnika ministra poljoprivrede, od Drugog svetskog rata, pa do uvođenja višestranačkog sistema u Srbiji početkom devedesetih, obavljala su ukupno tri čoveka za četrdesetak godina. Od 1990. do 2000. godine na istom mestu bila su postavljena dva čoveka. Od 2000. godine do danas tu funkciju je obavljalo čak 10 ljudi. Samo za vreme poslednje vlade na tom mestu su se smenila čak četiri čoveka za nepune dve godine. Kako ti ljudi da išta urade i postignu? Kako da funkcioniše sistem? Da li je to briga za državne interese, obavljanje posla, ili samo briga za svoje kadrove?
U javnim preduzećima (komunalne službe, vodovodi, toplane, direkcije za izgradnju dečje ustanove itd.) još je apsurdnija situacija. Od njihovog osnivanja (pre oko 50 godina) do pojave višestranačkog sistema na pozicijama direktora postavljena su 3-4 direktora. Samim tim u tim javnim preduzećima uvek je bio samo po jedan direktor, eventualno jedan bivši, najčešće pred penziju ili u penziji. To su ljudi koji su osnivali ta preduzeća, razvijali ih, gradili ih velikim radom decenijama i znali kako funkcionišu u najsitniji detalj. Posle uspostavljana višestranačkog sistema menjaju se direktori sa svakom izmenom lokalne vlasti ili pak izmenom sastava lokalne koalicije. Tako postoje javna preduzeća u kojima trenutno radi i do osam bivših direktora. Problem u javnim preduzećima je što svaki postavljeni direktor ostaje i posle svoje smene i što, naravno, svaki od njih sa sobom dovede i svoje saradnike iz stranke koja ga je postavila. Naravno, stranke, zato što nemaju kvalifikovane i kvalitetne kadrove, postavljaju sve gore i sve lošije. Ili, kao što neko reče: „Sada stranke postavljaju ljude na fukcije koji imaju diplome, ali nemaju školu!“
MOJ PRIMER
I onda politički predstavnici i vođe tih istih stranaka govore kako ima višak zaposlenih u javnim preduzećima i kako se mora smanjiti njihov broj. Naravno, niko od njih neće priznati da su njihovi ljudi višak, da su oni zaposlili potpuno nepotrebne kadrove i učestvovali u njihovom uništavanju. Na kraju će genijalci poput Radulovića ili Krstića objašnjavati kako tu ima viška zaposlenih i kako se ta javna preduzeća moraju privatizovati kako bi bila efikasna. Pitanje je, međutim, sledeće: kako su to država i ljudi koji su radili u njima bili sposobni da izgrade ta preduzeća od ničega i razviju ih da obavljaju svoju funkciju, a sad odjednom ne znaju da upravljaju njima i moraju da se daju nekom privatniku da bi bila efikasna. Javna preduzeća bila su efikasna sve dok ih se političari nisu setili. Počela su da propadaju onda kada ste oni, „demokrate od Boga“, dobili prve lokalne vlasti i počeli da postavljaju svoje kadrove. Od tad im ide nizbrdo. Kada neko javno preduzeće pokuša da pruži otpor njihovim suludim potezima, oni se javno oglašavaju, napadajući ta ista preduzeća kao leglo korupcije i javašluka.
Svojevremeno sam – ima tome više od šest godina – obavljao funkciju direktora jednog instituta (bio sam postavljen vanstranački od svog profesora sa Fakulteta koji je bio član stranke koja je upravljala tim sektorom). Imao sam bezbroj intervencija i poziva za prijem ljudi iz raznih stranaka. Kad su intervenisali za ljude sa diplomom fakulteta, uvek su to bili oni koji su najduže studirali, koji su imali najslabiji prosek i bili najlošiji radnici, ali njihovi verni članovi partije. Logično, takve niko nije hteo da zaposli u privatnom sektoru. To je još i bilo dobro kakve su intervencije bile za one sa srednjom ili bez škole. To su uvek bili vozači, čuvari, fizički radnici, ljudi bez ikakve škole, narkomani, lopovi ili oni koji nisu radili ništa decenijama, ali opet verni članovi. Partijske intervencije pri zapošljavanju u javnim preduzećima uvek nude najgore od najgorih. Kao da imaju pretkonkurse za najgore moguće kandidate među svojim članovima. Nikad nisam pristao ni na jednu njihovu intervenciju, zašto sam na kraju bio i smenjen.
Ako želite da javna preduzeća, pa i ona državna, rade, potrebno je samo da ih političari zaborave na nekoliko godina i da puste zaposlene da sami izaberu direktora. Da vidite kako bi sva ta preduzeća do jednog poboljšala svoj rad i rezultate.
JAVNE NABAVKE
Na kraju, reč-dve o onome što jedino i zanima politički novopostavljene stranačke kadrove kada dođu u javna preduzeća, a to su javne nabavke. Sadašnji zakon služi samo kao nešto što ima funkciju da pruži privid da je sve po zakonu. Stvorena je cela kategorija takozvanih „eksperata“ za sprovođenje javnih nabavki, koji kao paraziti sprovode procese nabavki „po zakonu“, kako neko ne bi optužio menadžment javnih preduzeća za korupciju. Za te svoje „ekspertske“ poslove, odlivaju se silni novci! I to je još jedan vid „nevidljive“ ili teško vidljive korupcije!
A ja, kao veterinar, potpuni dunster, dustabanlija i neuk u pravnom smislu reči, tvrdim da sadašnji zakon užasan i loš. Ja dajem predlog, kao veterinar, ali i vrlo praktičan čovek, da dobar Zakon o javnim nabavkama, treba da ima samo dva člana! I to sledeća:
Član 1: u preduzećima do 50 zaposlenih komisija za nabavke se formira tako da ima ukupno 13 članova (zbog što veće trasnparentnosti), i to tako da obuhvati zaposlene koji imaju diplomu fakulteta (do 10 članova), i još tri člana, izabrana među onima koji imaju srednju školsku spremu. Članove komisije biraju sami zaposleni, a ne partije. Za veća preduzeća na svakih dodatnih 50 radnika, birati još po jednog člana komisije. Komisija za nabavke donosi odluke većinom glasova;
Član 2: svaki član komisije koji posumnja da u radu komisije ima nepravilnosti koje mogu da ukazuju na korupciju ima pravo da prijavi nadležnoj službi za borbu protiv privrednog kriminala u MUP, i u slučaju dokaza prijavljenih navoda, stiče pravo na nagradu u vrednosti od 10 odsto od vrednosti te nabavke uz automatsko postavljanje za predsednika komisije i produženje mandata za još jedan mandat.
Milanko Šekler
_________________________
Literatura:
http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Dru%C5%A1tvo/1704695/
Otvorena+Kancelarija+za+brze+odgovore+.html
http://www.nspm.rs/hronika/kori-udovicki-nema-viska-zaposlenih-u-onoj-
http://www.ceopom-istina.rs/ekonomija/lazar-krsti-javni-sektor/
http://www.nspm.rs/politicki-zivot/hoce-da-upravljaju-srbijom-a-priznaju-da-nemaju-kadrove.html
