Neugrožavanje Vojvodine je ugrožavanje Srbije – (48)

0
607

Neke izjave vodećih srpskih političara trebalo bi da nas prilično zabrinu. Na primer, u nedelju, na 94. godišnjicu Velike narodne skupštine u Novom Sadu, Tomislav Nikolić je rekao da „niko ne sme da ugrozi ustavnu autonomiju Vojvodine niti da povredi Ustav Srbije krijući se iza priče da ostvaruje autonomiju Vojvodine“. Drugi deo Nikolićeve rečenice nije upitan, ali prvi je krajnje indikativan u smislu loše percepcije srpske stvarnosti.

Najpre, začuđuje da Tomislav Nikolić tvrdi nešto što nije tačno, odnosno, iznenađuje da on ne zna da Ustavom Srbije autonomija Vojvodine nije zagarantovana, te da se ona može ukinuti u srpskom parlamentu dvotrećinskom voljom narodnih poslanika. Naravno, postoje i drugi legalni i legitimni načini kojima se može ukinuti autonomija (o tome su Koreni ranije pisali), a jedan od njih je i raspisivanje referenduma u samoj pokrajini, a na zahtev 30 000 građana. Otuda, predsednik Srbije, čini se, nikako nije smeo niti je imao pravo da se postavlja iznad Ustava Republike Srbije i Statuta AP Vojvodine.

Ostaje nepoznanica da li predsednik Srbije i drugi visoki funkcioneri Srbije znaju dokle su stvari u Vojvodini dogurale i koliko se plan o „vojvodinizaciji“ severa Srbije precizno sprovodi. Da li su svesni da stvaranje „vojvođanske nacije“ i „vojvođanskog jezika“ više nije nešto što bi trebalo posmatrati olako i preko čega bi se smelo prelaziti uz (p)o(d)smeh? Nova „etnička“ skupina, pod krovom izmišljene teritorijalno-autonomne jedinice, samo što nije izmilela iz kukavičijeg vojvođanskog jajeta. A njeno rađanje, ukoliko se tome na vreme ne stane na put, desiće se nenadano, i mnogi Srbi ostaće zapanjeni kada se probude jednog jutra i doznaju da se u njihovoj blizini, na radnom mestu, u komšiluku, pa čak i u vlastitoj kući, „propričao“ jedan „novi jezik“, onaj isti sa kojim su se do juče sprdali, zbijali šale.

Da li treba da se po treći put u ovom veku ponovi neverovatna transformacija Srba i srpskog jezika? Najpre, Srbi su za samo pedesetak godina „postali“ „etnički Crnogorci“ i najveći mrzitelji svoga porekla i ubice svojih pradedova, dedova i očeva. Ti doskorašnji Srbi, a danas Crnogorci iz crnogorske Crne Gore (za razliku od onih iz Skopske Crne Gore, koji su i danas Srbi) bezočno kradu srpsku tradiciju, srpsku kulturu, srpsku crkvu, srpsko biće, a da Srbija sve to posmatra kao nekakvu igru nestašnog deteta, ne shvatajući da će joj takva deca jednog dana doći glave.

Iza Crnogoraca osilili su se i drugi. Lančano. Srbi muslimanske vere, koje komunisti prozvaše „etničkim muslimanima“, sasvim i neopozivo se odrekoše svog srpskog porekla i prozvaše se Bošnjacima. Pravoslavni Srbi, reklo bi se, pomalo lakomisleno i sami odgurnuše islamizirane Srbe „niz vodu“, valjda, smatrajući da takvi ne zavređuju nikakvu pažnju, jer su „izdali veru za večeru“. Nekada je u Novom Pazaru bilo preko devedeset posto Srba (uključujući pravoslavne i muslimane), a danas u tom gradu živi jedva deset procenata Srba. O Srbima katolicima i da ne govorimo, jer stotine hiljada katoličkih Srba netragom nestadoše tokom tragičnog dvadesetog veka.

Kada se sve sabere, dobija se utisak da su Srbi u poslednjih stotinu godina radili sve naopako i protiv vlastitog interesa: tamo gde je trebalo da nešto brane, oni su to napadali, a onde gde je trebalo napadati, Srbi su stajali po strani, nezainteresovano, ili su pak vukli poteze na svoju štetu, braneći svoje neprijatelje; to jeste one, koji će ih sutra temeljno istrebljivati. Sjajnu pobedu u Prvom svetskom ratu Srbi nisu umeli da iskoriste. Nisu znali da povuku granice Srbije i povrate srpstvu sve one koji danas Srbe žele da vide samo s onu stranu nišana. Zapravo, nakon Prvog svetskog rata svi su želeli da budu Srbi, a danas, bezmalo sto godina kasnije, i sami Srbi bi rado da pobegnu od svog „plemenskog“ usuda („Pleme moje snom mrtvijem spava…).

Posle svih srpskih stradanja, što od neprijatelja što od vlastitog nemara prema svojoj otadžbini i svojim sunarodnicima, valjda je došlo vreme da Srbi nešto nauče („istorija je učiteljica života„, zar ne?) i da izvuku pouke iz ranijih strašnih grešaka. Nauštrb vlastite nacije, Srbi su hvalili i tapšali svoju slovensku „braću“, tražeći od njih da budu sve drugo osim Srbi. Jedni zato što su mislili da su pravoslavni Srbi daleko vredniji od Srba „konvertita“ (da ne kažemo „izroda“), a drugi zato što su bili ubeđeni da su svi „ostali“, pa i oni izmišljeni „narodi“, u kulturnom smislu, odavno prevazišli (prerasli) Srbina sa šajkačom i opankom.

Današnja srpska politička elita morala bi da shvati da se Srbija ne brani odbranom Vojvodine. Vojvodina je karcinom na telu Srbije i sudbina Srbije iznad Dunava i Save direktno zavisi od postojanja tog izmišljenog (kominternovskog) zajedničkog imena Banata, Bačke i Srema (bez Baranje!). Možda to nekome izgleda kao preterana anksioznost pred avetima ranijeg srpskog cepanja, urušavanja i nestajanja na drugim prostorima. Ali, ko god pažljivo prati ono što se događa na političkom planu na severu Srbije, mora da primeti da tu separatističke tendencije svake godine postaju sve izraženije i sve moćnije.

Taktika vojvođanskih secesionista je prepoznatljiva i sasvim providna. Najpre se žestoko udari na jednoj strani, služeći se „nevladinim“ organizacijama ili anonimno (čankovitim grafitima i „muralima“), da bi se sondiralo javno mnjenje. Kada se vidi da je za određene poteze došlo vreme, tada takvu akciju „anonimusa“ ili „nevladinih organizacija“ preuzimaju vojvođanska vlada i parlament, pretačući to u zakonske odredbe. Tako se zauzima prostor, stopu po stopu, da bi se isti potom osigurao (zacementirao) „dostignutim pravima“, koja ubuduće mogu biti veća, ali nikako ne smeju biti manja.

Naravno, kada „probni balon“ bude neuspešan (probuši se), tada se svi separatisti dobro pritaje, čekajući buduće vreme, koje će biti zrelo za nove pomake u popravljanju „autonomnih prava“ te „multinacionalne sredine“, u kojoj žive brojne etničke skupine, kakvih navodno nema u ostalom delu Srbije. Takva neistina neprestano se provlači kroz uši građana Srbije, jer osim Mađara, kojih u Vojvodini ima 290 000, ostale nacionalne manjine imaju od 10 do 50 000 stanovnika severne srpske pokrajine, a to su Rumuni, Romi, Bunjevci, Hrvati, Slovaci i Rusini. Standardna „vojvođanska“ priča o postojanju „više od 26 nacija i nacionalnih ili etničkih grupa“ jeste mit koji nema nikakvu podlogu u realnosti. Na primer, u Beogradu danas, kada bi neko brojao koliko tamo ima nacionalnih i etničkih grupa, došao bi do iznenađujućeg zaključka, da je srpski glavni grad daleko „multietničkiji“ od izvikane i izmišljene Vojvodine.

Srbija, kao država, valjda treba da teži ka tome da bude stabilna. Tvrdnja da niko ne sme da „ugrožava Vojvodinu“ u stvari je odbrana onih ideja koje su Srbiju dovele u današnju poziciju vazalnog poslušnika. Iznad Save i Dunava nalazi se ono područje zemlje na kome se daje odgovor opstanku ili konačnoj propasti Srbije. To jeste, ukidanje Vojvodine je oživljavanje Srbije, a očuvanje (neugrožavanje) „vojvođanštine“ put je ka eutanaziji Srbije.

Da je to tako, potvrđuju i Pajtićeve „lukave“ reči, da „ideja Vojvodine nikada nije bila ideja države u državi, već ideja zajedničkog života“. Ama, čijeg zajedničkog života? Srbije i Vojvodine, je li? Ako je ovo drugo u pitanju, onda je taj Pajtićev „zajednički život“ u potpunosti jednak „državi u državi“. Zapravo, otkud pravo bilo kome da kaže kako Vojvodina živi u „zajednici“ sa Srbijom? Vojvodine nije bilo u Srbiji u ono vreme kada je Srbija zaokružila svoje granice nakon Prvog svetskog rata. U ono doba kada su se Banat, Bačka, Baranja i Srem prisajedinili Kraljevini Srbiji, Vojvodine nije bilo ni u primisli. Od nje nije bilo ni traga! A sada bi to kancerogeno telo (Vojvodina), koje je divlje naraslo unutar Srbije, htelo da „zajednički“ živi sa svojim domaćinom. Jasno je, ako domaćin hoće da preživi on takvu tumoroznu izraslinu mora pod svaku cenu da odstrani.

Konačno, predsedniku Nikoliću bi iz svega moralo da bude jasno, da onaj ko ne ugrožava Vojvodinuugrožava opstanak Srbije!

L. Janićijević


Prethodni nastavci:

Vojvodina – država u pripremi (47)
Vojvodina – država u pripremi (46)
Vojvodina – država u pripremi (45)
Vojvodina – država u pripremi (44)
Vojvodina – država u pripremi (43)
Vojvodina – država u pripremi (42)
Vojvodina – država u pripremi (41)
Vojvodina – država u pripremi (40)
Vojvodina – država u pripremi (39)
Vojvodina – država u pripremi (38)
Vojvodina – država u pripremi (37)
Vojvodina – država u pripremi (36)
Vojvodina – država u pripremi (35)
Vojvodina – država u pripremi (34)
Vojvodina – država u pripremi (33)
Vojvodina – država u pripremi (32)
Vojvodina – država u pripremi (31)
Vojvodina – država u pripremi (30)
Vojvodina – država u pripremi (29)
Vojvodina – država u pripremi (28)
Vojvodina – država u pripremi (27)
Vojvodina – država u pripremi (26)
Vojvodina – država u pripremi (25)
Vojvodina – država u pripremi (24)
Vojvodina – država u pripremi (23)
Vojvodina – država u pripremi (22)
Vojvodina – država u pripremi (21)
Vojvodina – država u pripremi (20)
Vojvodina – država u pripremi (19)
Vojvodina – država u pripremi (18)
Vojvodina – država u pripremi (17)
Vojvodina – država u pripremi (16)
Vojvodina – država u pripremi (15)
Vojvodina – država u pripremi (14)
Vojvodina – država u pripremi (13)
Vojvodina – država u pripremi (12)
Vojvodina – država u pripremi (11)
Vojvodina – država u pripremi (10)
Vojvodina – država u pripremi (9)
Vojvodina – država u pripremi (8)
Vojvodina – država u pripremi (7)
Vojvodina – država u pripremi (6)
Vojvodina – država u pripremi (5)
Vojvodina – država u pripremi (4)
Vojvodina – država u pripremi (3)
Vojvodina – država u pripremi (2)
Vojvodina – država u pripremi (1)

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime