Štrajk glađu je kroz istoriju bio vid političke borbe za ostvarenje nekih ciljeva i to onaj zadnji vid, kada ne postoje druge opcije, kada je ovaj drastičan korak jedina preostala mogućnost. Najčešće su mu ljudi pribegavali u zatvoru gde nema drugog načina da se skrene pažnja javnosti na neki problem.
Tako bi bar trebalo da bude.
Kod nas, gde je obesmišljeno sve što se može obesmisliti, štrajk glađu postaje zabava za narod, neka vrsta pozorišne predstave bez posebno preciznog scenarija, već je cela predstava zasnovana na improvizacijama i nadahnuću glavnog lika.
U slučaju Tomislava Nikolića, sve je bilo predstava sa skromnom scenografijom u vidu parčeta stiropora na kome je Nikolić sedeo (da se ne prehladi od sedenja na hladnom betonu) i sve se pretvorilo u tragikomediju. Nije mnogo pomogao ni drugi čin koji se odigrao u bolničkoj sobi privatne klinike jer su izmučenost i patnja bili očajno odglumljeni.
Najava štrajka gladju Aleksandra Vulina je obećavala mnogo bolju glumu, bila bi to tragedija epskih razmera, Vulin bi sigurno svaki dan uzvikivao nove parole sa prkosnim izrazom lica, davao bi bombastične izjave za štampu i verovatno bi članovi njegove stranke (da li neko zna ime te stranke?) zdušno učestvovali u svemu tome.
Ubrzo je i i Goran Vesić najavio da će se pridružiti štrajku. O majko mila! Kakva glumačka postava. Pa to je mogla biti hit predstava! Vesić bi neumorno krivio Đilasa, Obradovića, Jeremića i još po nekog za njihovo gladovanje, a pošto se od gladovanja i umire, jasno je da je to pokušaj ubistva od strane Đilasa i ostalih, pa prema tome jasno je da su oni ustvari ubice i to sad ceo narod vidi jasno kao dan.
Vesti na Pinku bi svaki dan počinjali sa izveštajem o stanju Vulina i Vesića, a aktivnosti predsednika i premijera bi pali u drugi plan. Možda bi se i sam Aleksandar Vučić žalio na nedostupnost medija i neobjektivno izveštavanje.
Bilo je najava da će i mnogi drugi poslanici SNS-a stupiti u štrajk gladju u znak solidarnosti ali sve je pokvario Vulin izjavom da je, posle razgovora sa Vučićem, odustao od štrajka.
Doduše, nekim izjavama je samo nagovestio kakva bi to zanimljiva predstava bila.
Odustao sam na sugestiju „svog saborca, koalicionog partnera i prvog čoveka u lancu komandovanja vojske Aleksandra Vučića“
„Ja sam uvek spreman za borbu, to je procena vrhovnog komandanta Srbije“
„Svima onima koji su potrošili jučerašnji dan nadajući se mojoj skoroj i bolnoj smrti želim da se izvinim što im to nisam omogućio. Više sreće drugi put.“
Sve te epohalne izjave u samo jednom danu. Zamislite samo šta bi sve bilo, kakvih obrta i neočekivanih događaja da je potrajalo.
Malo nade zainteresovanim čitaocima i gledaocima pruža rečenica „više sreće drugi put“. Da li to znači da će nastavka ove sapunice ipak biti?
Goca Savković
