Aksiom srpske neutralnosti glasi: ona nije moguća bez saglasnosti Amera i Rusa, i ako srpska vojska ne bude dovoljno snažna. Kraj
1.
Ratifikovani sporazum Srbije sa NATO je po Srbiju loš, istina ni izbliza loš kao IPAP. A loš nije po tome što će NATO vojnici uživati diplomatski imunitet u Srbiji, za šta su se mahom zakačili njegovi protivnici – dočim smo natovce dosad privodili svaki dan, pa je za sve njih na robiji odležao onaj nesrećni Milanović. Loš je, unajkraćem, po tome što smanjuje logističku i obaveštajnu samostalnost srpske vojske, naravno, sa svim posledicama koje iz toga proističu.
Medijska histerija kojom je sporazum dočekan, međutim, jednako je loša. Ne samo po tome što slušamo gluposti kako nam NATO vojnici sad neće izbivati iz kuća, već po tome što se gradi na stavu da Srbija može na leđima da iznese konfrontaciju sa NATO, ako već ne oružanu, a ono makar u ravni nedvosmislene političke distance.
Da li je to moguće, i kolika može da bude cena toga? Da li tu cenu današnja Srbija ima čim da plati? Da li je možno u mandatu ove vlade preseći kontinuitet približavanja Srbije NATO, koji traje od 2003. godine, kad je aplicirala za Partnerstvo za mir? Nisam siguran. Da li to konačno znači da Srbiji preostaje jedino da se opusti, nastavi sa kontinuitetom približavanja i konačno uđe u NATO? Naravno da ne.
2.
Sudeći prema tajmingu ratifikacije sporazuma u parlamentu, očigledno je da je Vučić s njim želeo da dočeka Džona Mekejna, za koga su mu čak i neki žuti poslanici sugerisali da bi morao da ga ispraši kao mastermajnda Islamske države. Logično, Vučiću je potrebno makar izvesno otopljavanje hladnih odnosa sa Amerima, i taj sporazum pao je kao žrtveni kolač u to ime. Možda je to za neke jak razlog da Vučić bude optužen za izdaju; samo mali problem je u tome da ono što je od Amera trebalo njemu treba i Srbiji. Naravno, ne radi se o tome kako će Ameri, pošto smo platili visoki ceh, sad postati naši prijatelji. Reč je o tome da nam taj front nije potreban u momentu kad se svet uskovitlao do mere da su svi u stisci sa vremenom, da su jednako laki na obaraču i da jedan pogrešan korak može skupo da nas košta.
Mekejn je, rekao bih, bio zadovoljan dobijenim. „Kad je reč o vojnoj neutralnosti (Srbije) i eventualnom članstvu u NATO, to su pitanja o kojima odlučuju Srbija i srpski narod“, rekao je Mekejn. To je važna izjava. Nije posle tog nastupa prvog među američkim jastrebovima Srbija manje na „liniji vatre“, ali recimo da su američke cevi posle nje makar malo promenile ugao – više su okrenute u vazduh nego u nas. Ko nije primetio, posle te Mekejnove izjave, u kojoj pominje vojnu neutralnost Srbije, Vučić se otkačio, pa otad neutralnost pominje bar jednom dnevno.
3.
Zašto je to važno? Zato što srpska neutralnost nije moguća ako se s njom ne saglase Ameri, ako se ne saglase Rusi, i ako srpska vojska ne bude dovoljno snažna u regionalnom okviru da tu neutralnost održi. Znači li to da je Srbija dobila američku podršku za neutralnost? Ne znači, ali da je stvar ubačena u bubanj – jeste.
Dakle – a veoma je važno ponoviti zbog aktuelne histerije zbog sporazuma – Srbija ne bira između NATO/SAD i Rusije, već između NATO/SAD i neutralnosti. Iz Moskve ne postoji ponuda da Srbija bude integrisana i zaštićena u nekom političkom ili vojnom okviru ruskog sveta; postoji samo podrška srpskim interesima, jačanju suvereniteta i vojne snage. Iako to što imamo od Rusije nije malo – naprotiv, toliko je mnogo da jedino jačanju Rusije i Putina u poslednjoj deceniji možemo da zahvalimo što već nismo sasvim raskomadani – to nije dovoljno da zadovolji ambicije dela srpske patriotske javnosti, u koje spada i puna konfrontirajuća distanca prema NATO.
4.
Kako su na ratifikaciju sporazuma sa NATO reagovali Rusi? Ćutanjem ako izuzmemo pisanje notornog prozapadnog Komersanta (tačnije Genadija Sisoeva, koji, još otkako je bio dopisnik iz Beograda, ima dve i po decenije staža u mućenju srpsko-ruskih odnosa) i pitanje o tome s njim rodbinski povezane dopisnice Bete iz Moskve Mariji Zaharovoj. Zaharova je, suočena s pitanjem, odgovorila da od Srbije očekuje da „zadrži politiku neutralnosti“ (a ne da očekuje njen ulazak u ODKB).
Tomislav Nikolić je u petak potpisao skupštinsku ratifikaciju sporazuma, i nisu mu otkazali posetu Moskvi i susret sa Putinom. Vučić se video sa Čepurinom i razgovarao o sporazumu, posle čega je ruski ambasador govorio o poseti Medvedeva Beogradu kako ne bi ni Vulin, a ne, na primer, o njenom odlaganju. Daleko od toga da su srećni zbog ratifikacije, ali Rusi razumeju ono što deo patriotske javnosti ne razume. Da li bi isto tako razumeli ulazak Srbije u NATO? Naravno da ne bi.
5.
U proceduru srpskog parlamenta ušao je zakon, koji se bavi zaštitom intelektualne svojine u okviru vojno-tehničkog sporazuma između Beograda i Moskve. Taj zakon, kojim će se Srbi obavezati da sofistikovani sistemi koje dobiju od Rusa, neće završiti u rukama NATO majstora govori da su pripreme za naoružavanje srpske vojske počele. Ali kako je to moguće ako smo sve bliže NATO – a jesmo – pitanje nije ironično? Kako je moguće da smo bliži NATO nego ikad pre, a da nam je vojna saradnja sa Rusijom isto tako bolja nego ikad pre, da sa Rusima ozbiljno razgovaramo o stvarima o kojima nikad ranije nismo mogli?
Neko bi to nazvao – mada mislim da je još rano šire govoriti o tome – nekom vrstom „aktivne neutralnosti“, prema kojoj jedna država svoju neutralnost ne realizuje jednakom distancom prema dve politički suprotstavljene sile, već intenzivnom saradnjom sa obe. Naravno, reč je o više nego delikatnoj igri, koja može da isporuči rezultat, ali koja pre toga prolazi kroz toliko kritičnih zavoja da na svakom može da se raspadne. Tačno, ali zar je Srbiji ostalo drugo sem baš takvih delikatnih igara? Već dve i po decenije sve srpske međunarodne igre su u glavu, nijedna u čokoladice.
6.
Naravno, koncept „aktivne neutralnosti“ u našem slučaju podrazumevao bi sad i pozitivan odgovor Beograda na ruski zahtev da njihovi ljudi dobiju diplomatski imunitet u niškoj bazi. Posle sporazuma sa NATO Vučiću će biti nešto lakše da to brani pred Amerima, kojima zbog toga neće biti svejedno, barem isto onoliko koliko danas nije svejedno Rusima. Konačno, to jeste put da se postigne treći neophodan uslov srpske vojne neutralnosti – opremanje Srbije ruskim oružjem.
Rečju, smisao sporazuma sa NATO još se nije očitovao u punom svetlu. Nema nikakve sumnje da su Ameri veoma zadovoljni njim, kao što mnogi od njih veruju kako imaju načina da poremete srpske planove i, zahvaljujući do sada postignutoj kontroli nad Srbijom, nateraju nas na sledeći korak – stvarni ulazak u NATO. Ples sa đavolom? Jeste, ali Travolta i anđeli nikad nam nisu ni bili izgledni.
Tu je, međutim, važan i najjači argument za srpsku neutralnost: naime, ne samo da ni 10 odsto Srba želi u NATO već bi mnogi od onih 90 odsto koji neće bili spremni da svoj stav brani žešće od svih drugih stavova. Jasno, jer mnogo razloga je zbog kojih bi ulazak u NATO bio tačka sa koje nema povratka – Srbija bi se našla u svetu koji stabilnost regiona beznadežno vidi u njenom daljem slabljenju i komadanju.
I šta sad? Ništa, već u roku od dva-tri meseca – zaključno sa Medvedevljevim dolaskom u Beograd – znaćemo da li se Vučić borio za NATO ili za neutralnost. Do tada, lično ne bih histerisao, ali bih mu rado sedeo na glavi podsećajući ga na posledice i jednog i drugog.
7.
Možda je ono što se može nazvati početkom srpskog raspleta i počelo negde između Vučićeve najave izbora i ratifikacije sporazuma sa NATO. I, kao što je deo srpske pete kolone bio zgrožen njegovim sastankom sa Mekejnom, vidim da je deo njih po društvenim mrežama našao način da bude još zgroženiji sporazumom sa NATO. Delikatna, dakle, konfuzija – eto nama rajskog naselja za glupake, koji se samo kod nas prepoznaju isključivo po tome što su uvek u pravu.
Željko Cvijanović
Novi Standarad
