„Nevladine“ organizacije u službi vlasti

Nevladin sektor u Srbiji je nabujao tako što su nicale razne organizacije koje su odmah zauzimale mesto u javnim debatama i dobijale novac iz budžetskih fondova. Zašto? Da bi podržavale vlast, kažu sagovornici DW.

Kada su se protiv predloženih izmena Ustava izjasnile sve relevantne organizacije, profesori i sudovi, Ministarstvo pravde je na drugoj strani ostalo usamljeno. Podršku im nije uskratilo svega nekoliko organizacija koje su uz Ministarstvo bile od početka.

Među njima je Javnobeležnička komora Srbije koja je po zakonu pod direktnim uticajem ministarke pravde, udruženje čija je zastupnica spoljna saradnica ministarstva, organizacija koju zastupa direktor Agencije za restituciju i dve organizacije koje su osnovali nekadašnji polaznici Pravosudne akademije.

Te organizacije su pisale ministarki pravde tražeći da ubrza ustavne promene i optužujući struku za politikanstvo. Apel je potpisalo 40 organizacija – među njima najviše udruženja preduzetnika, ugostitelja, potrošača, obućara, bravara, zlatara, kozmetičara i pekara. Čak četvrtina njih pod navedenim imenom uopšte ne postoji u registru, a nekoliko njih je osnovano tek nedavno. Recimo, udruženje „Željana“ koje je osnovala Željana Novkov iz Banatskog Novog Sela, podršci ustavnih promena pridružilo se posle svega dve sedmice postojanja.

„To je očajnički gest Ministarstva koje je ostalo bez ikakve podrške, pa je onda rešilo da bar nađe podršku građana u tom poslušničkom paravanu od nevladinih organizacija“, kaže za DW Dragana Boljević, predsednica Društva sudija Srbije. „Oni smatraju da kad dobiju izbore imaju pravo da budu gazde celokupne vlasti, pa tako i sudske. Rukovođeni tom idejom pokušavaju da kažu kako imaju širok demokratski legitimet, ne samo građana koji su glasali na izborima, nego i tih nevladinih organizacija.“

Juriš na državnu kasu

Prividno nevladine organizacije koje su pod uticajem izvršne vlasti, takozvane GONGO (Government-operated Non-governmental Organization), nisu domaći izum, ali se kao poseban vid političke manipulacije u Srbiji naveliko koriste.

Za „Patku daj tati“ i „Anti-žuti“, koje su nastale tokom protesta pre dve godne, povezanost sa retorikom vladajućih struktura može se naslutiti već iz imena. Važniju ulogu, međutim, imaju one čija je delatnost skrivena iz neupečatljivog imena i uobičajenih „projektnih“ fraza. Preuzimajući jezik i metode stvarnog civilnog društva, one u stvari ponavljaju argumente države i lobiraju za interese vlasti.

Tako je u jeku kampanje „Za slobodu medija“, u Briselu predstavljen izveštaj Instituta za javnu politiku, čiji je direktor Vladimir Beba Popović, kojeg bije glas da je siva eminencija vlasti u Beogradu i Podgorici. Izveštaj ponavlja argumente premijerke Ane Brnabić da je „dokaz“ postojanja slobode medija to što postoje nedeljnici koji kritikuju vlast, izostavljajući da su njihov tiraž i uticaj daleko manji od mejnstrim medija koji vlast bezrezervno hvale.

Spisak organizacija koje sličan posao obavljaju u domaćim okvirima daleko je duži, a gase se i otvaraju po potrebi. Osim pokušaja da utiču na javno mnjenje, koriste se i za izvlačenje novca iz budžeta. „Mi smo otkrili u nekoliko navrata da su organizacije koje su odabrane da dobiju državne fondove, u stvari nastale pre nekoliko dana ili čak nakon raspisivanja konkursa, tako se novac koji je predviđen za civilni sektor odliva u organizacije koje nemaju ni reference, niti se time bave dovoljno da bi stekle status i poverenje građana“, objašnjava Maja Stojanović iz Građanskih inicijativa.

Primer je i pokušaj Ministarstva za rad za vreme ministrovanja Aleksandra Vulina da novac na konkursu dodeli organizacijama koje su osnovane neposredno pred raspisivanje konkursa ili čak nakon toga. Nakon pritiska javnosti, konkurs je oboren i novac preusmeren, ali je tužilaštvo prošle godine objvailo da „nema zakonskog osnova za pokretanje krivičnog postupka“.

Fingiranje procedura

Vladine nevladine organizacije ipak se najviše upotrebljavaju u procesu donošenja važnih dokumenata, kaže Stojanović. „Koriste se za fingiranje i obesmišljavanje javnih rasprava i debata. To je najpogubnije, jer su u toku velike javne debate koje utiču na sve segmente društva, kao što su pravosuđe i mediji.“

Brojne kontroverze prate i izradu nove medijske strategije. Predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine Nedim Sejdinović, koji je bio član radne grupe za izradu tog dokumenta, kaže da je već na samom početku problem bila širina radne grupe. Od 16 članova, relevantna novinarska i medijska udruženja imala su samo tri predstavnika, koji su kasnije u znak protesta napustili rad.

„U njoj su ostali predstavnici države i predstavnici udruženja koje smatramo potpuno nerelevantnim i bliskim vlasti. To su udruženja RAB, SINOS i PROUNS, koje su učestvovale u radu velikog broja komisija za dodelu novca medijima, na kojima su donesene skandalozne i protivzakonite odluke“, kaže Sejdinović.

Doveden je u pitanje i čitav sistem konkursnog sufinansiranja, kaže Sejdinović. Osim pomenutih organizacija, u komisijama su svoje predstavnike imala i brojna druga udruženja. „To su udruženja koja su nerelevantna čak i u smislu da mi ne znamo nijednu njihovu drugu aktivnost osim učešća u komisijama, kao što je Asocijacija elektronskih medija Vojvodine ili udruženja sportskih novinara Beograda ili novinara Pomoravlja, koji su očigledno instrumentalizovani i nemaju nijednu drugu ulogu osim te“, priča Sejdinović.
Serbien Justiz |

„Njihov je jedini smisao da pred domaćim zakonodavstvom i pred javnošću fingiraju jedan proces i služe samo za sprovođenje prethodno donetih odluka u kabinetima i strankama i da za to zauzvrat dobiju neki deo novca. To je već uspostavljen sistem“, dodaje naš sagovornik.

Širom zatvorenih evropskih očiju

Jedini cilj je, kažu sagovornici DW, da se na ovaj ili onaj način zaobiđu pravo civilno društvo i građani u donošenju odluka, a da na papiru sve ostane čisto. Dvojba pred strukom i civilnim sektorom je da li da iz tog vrzinog kola potpuno izađu ili ne. S jedne strane je, kažu, šansa da se kroz učešće u radu državnih tela procesi drže pod lupom javnosti, a s druge strane rizik da će njihovo učešće dati legitimitet.

„Čak ni kada smo izašli iz usmene javne rasprave, koja je bila pozorište i paralelni monolog učesnika, mi ni tada nismo izašli iz procesa, jer smo dostavljali utemeljene stručne predloge Ministarstvu i relevantnim međunarodnim institucijama“, priča Dragana Boljević. Sličan plan imaju i medijska udruženja koja spremaju alternativnu medijsku strategiju koju će ponuditi Ministarstvu.

Najvažniji saveznik u takvim procesima je javnost, koju bi trebalo alarmirati, podvlači Stojanović, a drugi saveznik mogla bi da bude Evropska unija, ukoliko se na nju vrši konstantan pritisak. „Mi jesmo u procesu evrointegracija i možemo taj proces da koristimo. Njima je lakše da žmure na takve stvari ako nismo jasni i koncizni, ali ukoliko imamo napismeno i svaki problem stiže u Brisel, i njima će mnogo teže biti da žmure“, kaže Stojanović.

Zašto je onda uprkos svim alarmima do sada ta reakcija izostala? „Problem je u tome što Evropska unija ima posebnu agendu sa Srbijom. Strahujemo da se zatvaraju oči na ono što se u Srbiji dešava da bi se konačno rešilo pitanje međunarodnog pravnog subjektiviteta Kosova. To ne bi bilo prvi put, jer je EU zatvarala oči i kad je trebalo da se isporuče haški optuženici, pa smo morali da opominjemo preko naših međunarodnih kontakata i stručnjaka iz inostranstva da ne može na takav način da se vrši nemoralna trgovina“, priča Boljević.

Na savest računaju i ovog puta. Predložene izmene Ustava uskoro bi trebalo da se nađu pred Venecijanskom komisijom, bez čije saglasnosti neće biti stavljene na glasanje u parlamentu. „Mi se nadamo i apelujemo na profesionalnu savest ljudi u Venecijanskoj komisiji da ne odstupaju od principa čak ni u slučaju neke tamo Srbije i čak ni u slučaju rešenja nekog tamo Kosova, jer svaki put kad se odstupi od principa, to se svima olupa o glavu“, zaključuje Boljević.

Sanja Kljajić

dw.com