Ni Evropa ni Kosovo

Nema sumnje da je Evropskoj uniji veoma stalo da Srbija prizna Kosovo, ali je pitanje da li joj uopšte odgovara da našu zemlju primi u članstvo

U prvoj deceniji ovog veka, dok su radikali i oni koji su od njih pretrčali u naprednjake, bili u opoziciji, a Aca Srbin ogorčeni protivnik pristupanja naše zemlje Evropskoj uniji, stranke na vlasti smislile su slogan „I Evropa i Kosovo“.

On je trebalo da uliva nadu kako, i pored poraza od NATO snaga i američke vojne baze Bondstil u blizini Uroševca, Sveta srpska zemlja, ipak, nije izgubljena, dok je, u isto vreme, moguće i pristupanje Srbije Evropskoj uniji…

Međutim, da narod nije bez razloga smislio poslovicu „Što je babi milo, to joj se i snilo“, a i da je optimističko geslo „I Evropa i Kosovo“ na veoma klimavim nogama, građani Srbije mogli su da shvate i bez ijedne izgovorene reči ako su gledali razgovor Angele Merkel i Borisa Tadića 23. avgusta 2011. u Beogradu.

Tada su sa naglo pocrnelog lica predsednika Srbije mogli jasno da pročitaju poruku koju je on upravo čuo od svoje gošće: da se u Evropu može samo bez Kosova.

Posle izbora 2012, i dolaska naprednjačke koalicije na vlast, navodne pregovore sa Prištinom pod nadzorom Evropske unije postepeno je preuzimao A. Vučić. Od samog početka plašio je srpsku javnost kako je njegov zadatak veoma težak, da nije optimista i da ne vidi kako se može stići do nekog povoljnog rešenja za Srbiju.

Prolazila je godina za godinom, „pregovarači“ se sastajali u Briselu da se rukuju i zakažu novi sastanak, a da se ništa nije čulo o tim navodnim razgovorima i pregovorima, kakvi su njihovi rezultati i ima li na vidiku išta od najavljenog i obavezujućeg sporazuma za Kosovo.

Iz stalnog lelekanja A. Vučića moglo se samo naslutiti kako „pregovori“ uopšte ne napreduju, a ne i o čemu se zapravo vode. Neprestano je nagoveštavao da će objaviti svoj predlog za rešenje – tek što nije – ali mu se to sve do dana današnjeg nikako nije dalo. Jedino što se zaklinjao kako nikada neće pogaziti Ustav Srbije i priznati Kosovo.

S druge strane, od gotovo svih političara sa Zapada (ne samo Divljeg), koji nas „snažno podržavaju na evropskom putu“ uvek se mogla čuti poruka koju je Angela Merkel uputila Borisu Tadiću: da Srbija ne može postati članica EU ako ne prizna Republiku Kosovo.

Na što AV, koji je, inače, otkako se ponovo dočepao vlasti 2012. godine (sada već i apsolutne ) postao fanatični pristalica EU, kao da ih ne čuje, izjavljuje da nikada neće potpisati predaju Kosova.

A Narodna skupština izgleda zadovoljna i pregovaračem i njegovim uspešnim odlascima na pregovore. Ne pita ga šta je postigao za sve ove godine pregovaranja, dokle je stigao i kako misli da nastavi i do nekog ishoda povoljnog za Srbiju. Skupština ima važnija posla i ne pada joj na pamet da uopšte pita šta je dosad postignuto, odnosno, izgubljeno za Srbiju.

Danas , skoro punih devet godina od onog sastanka Angele Merkel i Borisa Tadića, u odnosima EU i Srbije sve izgleda isto, ali možda i nije.

Nema sumnje da je Evropskoj uniji veoma stalo da Srbija prizna Kosovo, ali je pitanje da li joj uopšte odgovara da našu zemlju primi u članstvo.

Današnje prilike na našem kontinentu razlikuju se od onih iz 20011. Naročito posle najezde migranata iz Azije i Afrike koji su se uputili u kako smatraju – Obećanu zemlju, Evropu.

Ona ih, međutim, ne dočekuje raširenih ruku, već se trudi da ih na sve načine zadrži što dalje od svojih granica. Ako zakorače u bilo koju od njih, stići će i u ostalih 27.

Zar onda nije mnogo korisnije za EU da se migrante zaustave i ostanu u zemlji koja je na njihovom putu kao što je Srbija ili Bosna i Hercegovina. Što sve nagoveštava, kako misli moj sused Deda Boža, inače, veliki pristalica teorija zavere, da nas EU neće primiti u članstvo ni ako priznamo albansku državu na našoj Svetoj zemlji. I još nešto, dodaje on, nisu, valjda ludi da prime zemlju sa ovako razvijenom korupcijom i ugroženim ljudskim pravima. Sudovi bi im poludeli od posla.

Vojislav M. Stanojčić
Izvor: Stanje Stvari