Zbog osećaja mučnine Zoran se vratio sa tenisa ranije no obično. Bacio je reket u ćošak i zatražio limunadu od žene. Misli o vožnji, koju ima po podne i lošem hlađenju kabine kamiona prekida oštar bol u grudima . Vrisak žene i razbijenu čašu nije čuo, dok je ležao ispod stola, jer se njemu odmotavao neki drugi film.
Ležeći na leđima sa automatskom puškom na grudima u zasedi miruje Zoki sa još 19 specijalaca Jahorinskog odreda policije Republike Srpske. Svakih nekoliko minuta od uva do uva šapatom se obaveštava koliko im se približla neprijateljska grupa. Igman -Treskavica i taj klanac, sve je to “ničja teritorija“, jer je nijedna od zaraćenih strana u suštini ne kontroliše. Kad dođe trenutak on je spreman da pređe u sedeći stav, jer mu zaklon tako diktira, a do tada mora da trpi taj nelagodan položaj “tuširanog“ borca i zato se iskreće malo u stranu, zatežući opremu kao nekad kimono.
Trudi se da disanjem ne naruši grobnu tišinu, osluškujući sve okolo pa jasno čuje kako mu pulsira žila na vratu, ubrzavajući svoje udaranje iz sekunde u sekundu, kako se bliski susret neminovno približava. Ne može da zaustavi slike koje mu lete kroz glavu bez ikakvog reda. Sin i žena koji su tamo negde, u Srbiji, rodnu Hercegovinu. Ti vojnici koji prilaze bliže, pa i oni su nečji sinovi i nečija braća a t treba ih eliminisati po zadatku.
“Šta ću ovde? “,
začu Zoki svoj unutrašnji glas. Onda se ređaju slike kad su Hosovci preturali po njihovom stanu s početka rata a majka i supruga plakale i molile da im ne odvedu muža i sina. Već su žurno trpale duvan u njegove džepove, da mu se nađe ako ga uhapse. Njegovo putešestvuje kroz skoro sve republike i Mađarsku, pa najzad u sigurnu Srbiju. Prođe mu kroz glavu i lik poginulog druga koji je, ranjen, aktivirao ručnu bombu sebi na stomak da bi poštedeo nekoliko svojih saboraca, spremnih na nemoguće, ne bi li ga izvukli.
-Koja gromada od čoveka,
pomisli. Sad je u ničjoj zemlji na ničjoj teritoriji u BiH. Čuje poljskog miša koji je šušnuo u grmlju. Neku pticu u daljini,
-Kao da je zloslutni gavran? –
čuje i ono što će tek da čuje za deset sekundi kad pucnjava prestane. Cijuk u ušima kao odjek na svu buku, paljbu i haos oko sebe. Već oseća miris baruta, koji ga podseća na blizinu smrti, jer mu nije prva akcija te vrste. Iščekivanje ga izluđuje, znoji se kao na strunjači pred kraj meča. Već vidi sebe kako se sa drugovima povlači posle ispaljenih rafala, menjajući okvir na pušci. I oni će se povući, vukući ranjene i mrtve sa sobom jer je tako ratno pravilo ‘ničje teritorije!’ Povlači se u žurbi Zoki da ne čuje jauke i dozivanja ranjenih neprijateljskih vojnika i da bude što dalje od tog krvavog, ukletog mesta. Srećan, što je večeras živ i što nije slagao petogodišnjeg sina kada ga je ovaj pred njegov polazak u akciju pitao:“Gde ideš? Kad ćeš se vratiti tata”?
Mislio je da je napravio dobar štos kad je ironično ne slagavši odgovorio:
–Ide tata na pos’o.
Drugi deo dečijeg pitanja ga je naterao da užurbano nabaci 35 kilograma opreme na sebe i sasvim ozbiljan izađe iz sobe. Raduje ga saznanje da će sve supruge njegovih saboraca koje sa zebnjom čekaju na parkingu hotela autobus sa ratnicima, odahnuti kad vide svoje muževe žive i zdrave i da će im sa lica spasti grimasa užasa i smrti. Ovaj put svima uz božju pomoć. Što će se uveče u sobi opet igrati džudoa sa sinom Sašom, učeći ga svim zahvatima, bacanju i padanju. Samo sinu će dozvoliti da ga obori na oba pleća, jer on lukavo koristi taj trenutak da ga u igri pomiluje, zagrli i oseti. Da se večeras raduje što je živ jer …jer, sutra tata ponovo ide na pos’o……
Dvadesetak godina kasnije, sa američkog nosača aviona, malo u igri malo u vežbi, skočio je bez straha u Persijsko more sin Saša, kao i ostali marinci.
Nenad Simić – Tajka
