Nije dobro – može biti i gore

0
847
Đorđe Vukadinović / Foto:printscreen(N1)

Pošteno govoreći, malo ko je zbilja pročitao, a još manje ozbiljno shvatio ono što sam na ovom mestu napisao na samom početku ove „korona-krize“. Sem u prvi mah, a i to više retorički, ni vlast ni opozicija se nisu naročito potrudili da zarad efikasnije borbe protiv koronavirusa savladaju onaj „virus nepoverenja“ koji se već dugo vremena poput epidemije širi, truje i razara srpsko društveno tkivo.

Štaviše, javljaju se obrisi još žešće i još ekstremnije polarizacije nego što je to bilo pre epidemije i vanrednog stanja.

U stvarnosti – ali koga još briga za stvarnost i istinu?! – niti je sistem pokazao baš toliku nesposobnost kao što opozicija tvrdi (druga je stvar da li ćemo to tumačiti „napretkom poslednjih osam godina“, ili, pak – verovatnije – ostatkom ostatka nekadašnjeg kvaliteta i organizacije još iz socijalističkog i Titovog doba), niti je opozicija bila toliko radikalna i „rušilačka“ da, naprimer, direktno opstruira uvedene mere, poziva na kršenje policijskog časa i slično. Hoću reći da je verovatno moglo biti i gore. Odnosno, gore još uvek može biti.

I dalje mislim (zapravo, još sam sigurniji) da je vlast u Srbiji na samom početku potcenila problem. A da je onda pokušala taj zaostatak da kompenzuje, delom, sve restriktivnijim merama, a delom sve agresivnijom kampanjom i pokušajima prebacivanja odgovornosti na neodgovorne građane i zlonamernu opoziciju. (A o nedopustivom „preskakanju“ skupštine prilikom uvođenja vanrednog stanja da i ne govorimo.)

 

Sa faktički ukinutom skupštinom, i bez makar i formalne institucionalne kontrole, vanredno stanje se za Vučića pokazalo kao bogomdano i, takoreći, „prirodno“ stanje. U onom prošlom i pravom ratu protiv (uglavnom) takođe „nevidljivog neprijatelja“ on je bio „mali od palube“ u vladi sps-a i radikala. Ali sada je dočekao svojih pet minuta – da sve zatvori i da doslovno svi neposredno zavise od njegove volje i hira. Njegova ionako gotovo apsolutna medijska sveprisutnost i politička dominacija – sada su postale još apsolutnije. I praktično je, a i bukvalno, ostao sam na sceni, uz tek povremenu pratnju Ane Brnabić i sasluženje prilično „savitljivih“, da ne kažem snishodljivih predstavnika „struke“ – koji su se u toj ulozi (verovatno su to pokazala i Vučićeva interna istraživanja javnog mnjenja) ispostavili kao pogodniji statisti od već prilično potrošenih i aferama nagriženih ministara iz prvog SNS ešalona.

Da Vas podsetimo:  Naš izdajnik – vodič za demagoga početnika

Što vreme više odmiče, sve je jasnije da vlast (čitaj, Vučić), u međuvremenu taktički ojačana „strukom“, nije imala ni plan, ni resurse, tj. ni dovoljno ljudi, niti testova, ni maski, niti mesta u bolnicama. I verovatno su upravo zato u početku tako malo ljudi i testirali – bukvalno najmanje u Evropi – i u relativno malom broju „pronalazili“ bolesnike. I mislim da bi bilo bolje da nam je to otvoreno rečeno, umesto što su nas sve zavlačili i vređali nam inteligenciju nemuštim izjavama i frazama o „testiranju samo onih koji zadovoljavaju definiciju slučaja“.  

Ipak, možda i zahvaljujući našim niskim očekivanjima, neke stvari su ipak funkcionisale pristojno. Ne računajući deficitarnu medicinsku opremu i već legendarni grašak – snabdevanje je bilo dosta dobro, prodavnice su bile uglavnom solidno snabdevene i izbegnut je sindrom praznih rafova. Elektronska nastava za učenike je uglavnom vrlo dobro funkcionisala (čak se malo i preterivalo). Akcija kupljenja naših državljana po svetskih aerodromima bila je uspešna, mada je njen efekat donekle pokvaren pokušajima da se na povratnike iz inostranstva prebaci krivica za širenje epidemije (iako je i među njima sigurno bilo neodgovornih). Konačno – i najvažnije – kontroverzna mera zabrane kretanja najstarijih građana čini se da je ipak dala rezultate i znatno smanjila procenat zaraženih i broj smrtnih slučajeva unutar ove osetljive populacije. (I, ne manje važno, a to je verovatno i bio glavni cilj ove mere, pomogla da se zdravstveni sistem ne raspadne poput kule od karata.)

Tome da, uprkos ozbiljnim propustima, utisak javnosti o srpskoj borbi sa koronom bude relativno povoljan (ili barem ne onoliko negativan koliko bi objektivno mogao biti) verovatno je doprinelo i to što, uprkos nekolicini svetlih globalnih izuzetaka, stvar sa organizacijom nije stajala mnogo bolje ni u većini drugih zemalja. A u nekima je bilo i mnogo gore.

Da Vas podsetimo:  Lukava katolička ljubav i ratna odšteta

Pokazalo se da su zdravstveni sistemi ruinirani, ili barem – u najboljem slučaju –  „prenapregnuti“ do pucanja. I to ne samo u centralnoameričkim, afričkim i balkanskim (polu)banana republikama, nego čak i u nekim, naizgled, pristojnim evropskim državama, sa relativno snažnom privredom i stabilnim institucijama. Godine, tačnije, decenije globalnog razaranja „socijalne države“ (pa i države uopšte), tretiranja zdravstva i obrazovnog sistema kao tega i „tereta“ koji se „kreše“, „steže“, čini „efikasnim“ i „profitabilnim“, te gledanja na sistem socijalne zaštite kao na „balast“ –  stigle su na naplatu.

Kada se stvari objektivno sagledaju, čini se da gotovo neoborive činjenice otvoreno duvaju u jedra marksističkim teoretičarima i socijalističkim nostalgičarima širom sveta. Ali ne treba sumnjati da će, slično kao i nakon poslednje velike svetske ekonomske krize 2008-2012. kada se takođe govorilo i mislilo da „više ništa neće biti isto kao pre“, neoliberalna mantra, bogato podmazana donacijama i grantovima velikih korporacija, zapadnih vlada i multinacionalnih kompanija, naći načina da masama „objasni“ da je sve loše posledica „sputavanja tržišta“, „mešanja države“ i „recidiva“ socijalističkog pogleda na svet. Nisam sasvim suguran da će im to ovaj put baš u potpunosti uspeti (suviše je apsurdno). Ali daleko od toga i da možemo optimistički tvrditi kako će svet posle korone automatski biti humanije i bolje mesto za život.

Iako očigledno da još nipošto nije do kraja pročitana knjiga, ispostavilo se da ovaj koronavirus (Kovid-19) definitivno nije bezazlen kao što su to neki na početku pokušavali da predstave. Ali svakako nije ni neka moderna „kuga“ i kolera, koja desetkuje stanovništvo i od koje ljudi kao snoplje padaju i umiru po ulicama. I možemo samo da zamislimo šta bi bilo da je, kojim slučajem, umesto korone svet zahvatila neka još opasnija i malignija zdravstvena pošast. I zato bi, kad sve ovo prođe, umesto očekivanog „udri brigu na veselje“ ove dane svi trebalo da shvate kao ozbiljno upozorenje, a možda i poslednju opomenu.

Da Vas podsetimo:  Tviteraš ugrozio predsednikovu bezbednost

Šta hoću da kažem? Pa, upravo to što sam već i rekao – da je moglo, tj. može biti još i mnogo gore. Srbiji sa ovom vlašću, pogotovo. A možda – mada to u ovom trenutku deluje gotovo neverovatno – čak i bez nje.

Đorđe Vukadinović
Izvor: nspm.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime