Nije tačno, predsedniče: Priznanje se nije desilo!

0
818

Prosto je neverovatno koliko je Srbija saterana u “mišju rupu”, odnosno, koliko srpska vlast nema snage, volje ni smelosti da se suprotstavi očiglednom ponižavanju države i naroda, kako iz inostranstva, tako i unutar zemlje. To jeste, nije moguće zamisliti srpske predstavnike, reklo bi se, od predsednika Srbije do ministara ili ambasadora, koji bi smeli da nešto progovore, a da te njihove reči najpre nisu prošle filter onih koji ovu državu tretiraju kao koloniju najnižeg reda. I teško je zamisliti zemlju, osim Srbije, u kojoj čak i vazali ili marionete nemaju određen stepen slobode da iskažu svoj politički stav ili da zastupaju vitalne interese “svoje” zemlje.

Poslednji događaji u Parizu, povodom stogodišnjice pobede saveznika u Prvom svetskom ratu, kao i oni u Novom Pazaru na izborima za nacionalni savet Bošnjaka, jasno daju do znanja da Srbija samo fiktivno ima nekakvu svoju “demokratski izabranu” vlast. A u stvarnosti, onog časa kada je za premijera Srbije oktroisana LGBT osoba, o kojoj šira javnost i danas slabo šta zna, trebalo je svima da pukne pred očima. Iako je pre toga Ana Brnabić, takođe na mala vrata, bila postavljena na mesto ministra za javnu upravu i lokalnu samoupravu, svakome ko iole ume da razmišlja danas je jasno o čemu se tu radi. Da skratimo priču, Brnabićevu je postavila Trilaterala, ona ista koja je, zajedno sa drugim zapadnim državnim i nevladinim institucijama, dovela ili “izabrala” kompletnu srpsku državnu vlast. Jednostavno, u Srbiji na vlasti ne može biti niko kome to nije odobrila Trilaterala i svetski silnici sa Zapada.

I šta imamo kao posledicu takve, naše a tuđinske, “probrane” vlasti? Prvo, država Srbija danas i nije država u pravom smislu te reči. Država se i zove država zato što nešto drži pod svojom kontrolom. To je ono što zovemo suvoparnim političkim rečnikom – suverenitet i teritorijalni integritet zemlje! Ono što važi za sve države sveta, članice UN – i što je u skladu s međunarodnim zakonima – uopšte ne važi za Srbiju. Srbija je uvek negde u zapećku. Pomalo liči na dete, koje je uvek višak u svakoj vrsti dečje igre. Ona služi samo za oslobađanje od napetosti i frustracije onima koji joj svakog časa dodele po nekakvu čvrgu, ćušku ili “prijateljski” udarac nogom u zadnjicu. Tako Srbija uvek završava na klupi za rezervne igrače, na koju je posađena da zaludno sedi, pošto nikada neće dobiti priliku da uđe u igru. To je učinjeno samo zbog psihološkog efekta, jer, eto, kad se već nalazi na toj klupi, uvek tinja nada da će jednog dana izjuriti na teren i zaigrati sa onima u čije društvo, očajnički, želi da uđe.

Bukvalno, Srbija ne sme (a ne neće) da bilo kojoj zemlji uputi bilo kakav protest zbog narušavanja njenog suvereniteta i integriteta ili nekorektnog postupanja na nekom važnom međunarodnom skupu. Srbija, na primer, kao bespogovorni izvršilac zapadnih naredbi i ultimatuma, mora da se pojavi i tamo gde to (upravo zbog Srbije) ne čine čak i neke članice EU. Na primer, predsednik Srbije je učestvovao na samitu za tzv. Zapadni Balkan u Bugarskoj u maju mesecu ove godine, i to u času kada su učešće tamo otkazale Španija, Rumunija Slovačka i Kipar; a sve to zbog odluke organizatora da na takav skup dovedu i predstavnike kvazidržave Kosovo. Predsednik Vučić je takav svoj nedržavnički i ponižavajući čin objasnio rečima koje očigledno potvrđuju ropski položaj srpske vlasti. Naime, rekao je:

Mislite da je dobro za Srbiju da tamo budu i Angela Merkel i Emanuel Makron i svi najvažniji evropski lideri, a da Srbija ne bude?

Začudo, takve reči predsednika Srbije kao da uopšte nisu doprle da građana Srbije, pa nisu izazvale nikakvu ozbiljniju reakciju u javnosti. Ako uzmemo i jednu od nedavnih izjava (za Blumberg, pre nekoliko dana) Aleksandra Vučića, da je srpska vlast dužna da bude lojalna Angeli Merkel, tada se jasno može sagledati dubina ponora u kome se Srbija danas nalazi.

Otuda, ne treba da čudi kada srpska vlast ne sme da uputi protestnu notu Francuskoj za postavljanje zastave paradržave Kosovo u crkvi Notr Dam. Ivica Dačić potvrđuje da Srbija uopšte neće reagovati na takvu Francusku provokaciju. A zašto neće reagovati? Odgovor Dačićev je, zaista, za rubriku Verovali ili ne! Eto, veli on, uskoro treba da nam u posetu dođe Emanuel Makron, pa da to sve ne pokvarimo! Odnosno, da se Makron slučajno ne bi naljutio i otkazao posetu, bolje je da držimo jezik za zubima! Neverovatno, mi ne smemo da se ljutimo na neviđenu i bezobzirnu provokaciju i simbolično razaranje države Srbije (koje u praksi tek treba da usledi), samo zato da se francuski predsednik ne bi na nas naljutio i otkazao svoju posetu. Tako to radi porobljena Srbija: “Dostojanstveno” prima udarce – i brine se da se dželat, koji joj namiče omču oko vrata, kojim slučajem ne uvredi.

Hoćete da Srbija ne bude predstavljena u Parizu, a sutradan da kukate?” – oglasio se predsednik Srbije onom svojom karakterističnom monološko-svađalačkom logorejom. Srbija je tada (u Velikom ratu) izgubila 28% svog stanovništva, podsetio nas je. Ali, zar baš to nije razlog da ne idemo u Pariz? Naravno, baš zbog tih 28% naših predaka koji su izginuli za Srbiju u Prvom svetkom ratu, Srbija nipošto ne bi smela da se pojavi u Parizu pod ovakvim ponižavajućim okolnostima. Ogroman broj srpskih vojnika stradao je pri povlačenju iz Srbije. Iz zaseda, podlo i kukavički, poubijali su ih Albanci, kako ovih kosmetski, tako i oni iz Albanije. I sada će predsednik Srbije da ode na skup na kome se vijori zastava lažne (međunarodno nepriznate) države Kosovo, samo zato da “sebe ne bi izolovao od sveta”!

Uz to još dodaje nešto što bi u svakoj iole ozbiljnoj državi izazvalo buru negodovanja i žestoke proteste:

Nikome od nas nije prijatno, ali morate da razumete da se priznanje desilo pre deset godina!”

O kakvom priznanju priča predsednik srpske države? Postoji samo jedno relevantno priznanje nečijeg državnog suvereniteta (predsednik države bi to morao da zna ili bi neko morao da ga u to uputi), a to je prijem u članstvo UN-a. Nekakva međusobna priznanja po kuloarima, unilateralna ili kako sve da ih nazovemo, nemaju nikakav značaj u međunarodno-pravnom poretku. Dakle, PRIZNANJE SE NIJE DESILO! Predsednik ne govori istinu, gazi Ustav Srbije, ignoriše međunarodne norme i zakone i time nanosi ogromnu (teško nadoknadivu) štetu srpskim državnim interesima. Nažalost, ovakva neodgovorna izletanja predsednika Srbije postala su redovna i “normalna”. To ne primećuju oni koji bi po svoj funkciji to morali da vide. Iako su takve izjave krajnje štetne za srpsku državu i društvo, to malo koga brine. Mediji uglavnom ćute, osim onih alternativnih, čiji je uticaj na javno mnjenje uveliko ograničen. O državnim i naučnim institucijama da i ne govorimo, jer one kao i da ne postoje.

Osvrnimo se ukratko i na događaj u Novom Pazaru, povodom izbora za nacionalni savet Bošnjaka. Tamo se sve otvorenije i glasnije traži Republika Sandžak. Da li ćemo sutra, ako se i zastava Sandžaka bude zavijorila na nekom sličnom skupu, poput ovog u Parizu, opet defetistički konstatovati, da se “priznanje desilo” (iako se nije desilo), pa da i tu, onda, ovako bespomoćno i jadno, samo slegnemo ramenima? Da li ćemo i u takvom slučaju nastaviti da se družimo s onim svetom koji nam ruši državu, i to samo zato da nam se predsednik ne bi osećao usamljenim (izolovanim)?

D. Gosteljski

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime