Ne čini li vam se da nam vreme neumitno i neosetno prolazi, decenijama razglabajući jedne te iste teme bez imalo, tako se barem sada čini, šanse da bilo šta promenimo u našim ubogim životima. Da smo se pretvorili u jeftinu scenografiju i statiste u politikantskom teatru apsurda i predstavljamo ništa drugo do monetu za potkusuru likovima koji su laž, nemoral, licemerje, neodgovornost i nestručnost izdigli do nivoa opšteprihvaćenih vrednosti.
Samo, ne zato što su oni tako hteli i hoće, već zato što Srbistanci, od vremena događanja naroda pa do danas, žive u iluziji da koza može da sačuva kupus, a vuk jariće. Gajeći nadu kako ih oni isti što su ih nebrojeno puta preveli žedne preko vode ovoga puta neće slagati i nasamariti, već da će od Srbistana zaista stvoriti državu u pravom smislu te reči.
Stoga, besmislene i izlišne su žalopojke i optužbe na račun vlasti koje se mogu čuti gde god da se okrenete, jer kako je to objasnio besmrtni Dušan Kovačević, onom toliko puta citiranom replikom iz filma Profesionalac:
– Nije kriv Milošević (Koštunica, Tadić, Nikolić, Vučić…)! Mi smo krivi jer smo…
Stoga, raskrstite jednom za svagda sa tim da su za vaskrsnuće Vulina, Bojića, Karića, a sutra možda mama Mire i malog Marka, odgovorni gospodar Vučić i njegovi, s kolca i konopca skupljeni, naprednjaci. Oni su samo posledica našeg ćutanja i nečinjenja kada su posle petog oktobra poistovećeni odgovornost i revanšizam. Ne krivite ni Markića Par(m)ezanovića, koji se ovih dana po fejsbuku kurči fotkama sa stadiona u Kelnu dok većini njegovih vršnjaka, kojima fakultetske diplome služe za dekoraciju zidova, čak i put do Beograda predstavlja izazov. Ne zamerajte mu ni to što se podgojio hraneći se u skupštinskom restoranu o vašem trošku. Ne okrivljujte ga jer se umislio da je vlastan da uređuje medijsku scenu u Čačku, niti ga ismevajte što se, kako je napisao na svom fejsbuk profilu, ponosi time što se našao na naslovnici Čačanskih novina. Shvatite da onim čega se pametan stidi političari se ovde vazda ponose.
Najkraće rečeno, oni postoje i tu su gde su jer smo mi tako hteli i tako hoćemo. Stoga me ne čudi nedavni anonimni komentar, u vidu “dobronamernog” saveta, na portalu Ozonpress da ako mislim ne govorim, ako govorim ne pišem, ako pišem ne potpisujem, jer ako sve to radim nemoj posle da se čudim šta me snađe.
Biće da nekada izuzetno popularna tvrdnja kako hrabri umiru jednom, a kukavice svakog trena u Srbistanu više ne važi. Da ovde sve počiva na strahovima od kojih politički paraziti itekako dobro žive i tove se.
Piše: Aleksandar Arsenijević
ozonpress.net
