Nije Vučić ono loše protiv čega se borimo već najgore čemu težimo

1
556

Koliko je Aleksandar Vučić ogrezao u veleizdaju toliko smo mi ogrezli u Aleksandra Vučića, i tu nema spora. Nije on više ono loše protiv čega se borimo, već ono najgore čemu težimo.

Da je drugačije ne bi ni pomislio a kamoli izjavio: “Ne možemo priznati Kosovo, a da ništa ne dobijemo od druge strane!”

Da ne uživamo da ga voljeno preziremo ne bi ćutke stajali u redu za porciju tog zla koje nam sprema i servira!

Ne bismo ličili na puke, bezlične i beskičmene korisnike “narodne kuhinje” u kojoj nas kao nacionalne bednike prehranjuje otpacima Srbije, mrvicama identiteta i okrajcima budućnosti koju smo mu podali da nam je da pod kamatu koju ne možemo da isplatimo.

Predsednik Srbije, zaklet na Ustav i Miroslavljevo jevanđelje, slavodobitno najavi da će izdati Srbiju a Srbija i dalje u paničnom strahu od gripa i dana kada će se završiti “Zadruga”!

Da Vučić nije ono filigransko najgore u nama ne bismo oćutali na vapaj Kosova i Metohije, ali očigledno možemo bez Gračanice ali ne i mesta u kafićima!

Šta su dečanska jutrenja spram jutra dok se pomalja iz kratkog espresa..?

Da li nam je zaista Kosovo i Metohija postao problem koji jedva čekamo da reši kako bismo u kafanama imali razloga da naručujemo: “Sini jarko sunce sa Kosova”, nazdravljajući čoveku koji je u nama prepoznao i negovao najveći kvalitet- želju da s toliko divljenja prezremo njega kako bismo se divili sebi koliko smo nepokolebljivi u odbrani zavetne svetinje: blata u kojem nestajemo lažući se kako je lekovito?!

Koja je, zapravo, ta druga strana o kojoj Juda mantra?!

Mi, naravno! Od nas očekuje nešto zauzvrat veleizdaji Srbije, jer ćemo na hektaru države imati koga svojski da kunemo na glas i ćutke blagosiljamo!

Ništa, ali baš nam ništa ne znači Kosovo i Metohija jer ništa ne značimo sebi!

Tobože se gadimo “sendvičara”, a svako od nas očigledno krije po kiflu iza parole: “Kosovo je srce Srbije!”

Da je drugačije ne bi mu još ostalo, kako kaza, da Srbiju ubedi kako kompromis nije poraz!

Nije, svakako da nije, jer i kompromis je više od onoga što zaista želimo!

Poraz je, rekoh, to što je Vučić ono filigrnsko najgore u nama koje tako sebično čuvamo, jer tako je lako i lepo biti protiv nečega što ne želiš na umine!

Tako je životno biti sahranjen u zabludi da smo šta bolji, i da Juda čini zlo dok dobrome odlazimo na zadušnice želeći da se uverimo da je zaista mrtvo i da nas neće odnekud zaskočiti?!

Čučimo u zasedama čekajući sebe…

Aleksandar Vučić nažalost neće ostati upamćen kao onaj što je prokzao Hrista, jer nemamo hrabrosti da pamtimo sebe kao njegove jevanđeliste!

Zaklinjemo se u Srbiju, to je sasvim dovoljno, ne treba nam je baš toliko da bismo se zaklinjali doveka- dovoljno je da je bude za saksiju- dve, koliko da se imamo nad čime zaklinjati kad opuste bašte kafića.

Vučićeva izdaja doveka nama na dušu jer on je imao hrabrosti da senke nekadašnjih ljudi nazove narodom, a mi ćemo ga s toliko ljubavi prezirati nazivajući te senke imenima koliko da se raspoznamo u mraku očinjeg vida.

On ne može da prizna Kosovo dok od druge strane ne dobije nešto zauzvra, ne videći da je dobio i više nego za šta se “borio”- narod kojem je metar zavetne srpske zemlje premalo, a pola metra za čitav metar previše!

Sve što će učiniti mi smo mu dali za pravo da učini jer smo više prezirali njega nego voleli sebe!

Njega i treba prezreti, u meri kojoj ćemo biti svesni da on ne sme biti ono najgore od nas kojim se toliko ponosimo!

Da se ne ponosimo ne bi mu palo na pamet da pomisli a kamoli izjavi kako postoji uslov za priznavanje Kosova!

Da se ne ponosimo svako od nas bi priznavao Kosovo i Metohiju kao svoju kolevku i grob.

Da se ponosimo znali bismo da kompromis nije poraz, jer s Gospodom su se vekovi naši sporazumeli da ćemo doveka čuvati zavetnu svetinju za njega i nas!

Treba li nam kakav kompromis do onoga što imamo sa nebom, grobovima i tek podvezanim pupčanicima?!

Zar je Srbija zaista dočekala to da je tako lako čoveku zakletom na Ustav i Miroslavljevo jevanđelje reći da nećemo priznati dok druga strana…

Nažlost, izgleda da jeste!

Druga strana je odvajkada bila taj međaš isklesan u raspeće, da na njemu Srbija vaskrsava doveka!

Danas smo druga strana mi! Od nas Vučić očekuje nešto zauzvrat, od Tačija i Haradinaja je dobio sve što je tražio.

Od nas očekuje tišinu- dobio je gromoglasnu!

Čuje se još samo srk espresa i daleki zvonici što davljenički nestaju u njima…

Tako je lako i dobro prezirati veleizdajnika, u suprotnom bismo morali sebe…

Mihailo Medenica
Izvor: dvaujedan.wordpress.com

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime