Nikad ne reci nikad

1
444

Ono što postpetooktobarske vlasti nisu bile spremne da kažu reći će aktuelni, nelegitimno izabrani predsednik: bivši režim je izgubio Kosovo, mi sad tamo ne kontrolišemo ni metar zemlje. Naravno, kada to kaže, on ne misli na isti bivši režim. Po nelegitimno izabranom predsedniku, naime, Kosovo su izgubile upravo postpetooktobarske vlasti – Koštunica, Tadić i Jeremić.

Foto: peščanik.net

Ironija je očigledna – politički akteri koji su izgradili svoju prepoznatljivost na insistiranju da neće priznati nezavisnost Kosova, sada bivaju proglašeni krivcima za činjenicu da je Kosovo nepovratno izgubljeno. Koštunica, koji je svojom skoro fanatičnom fiksacijom na pitanje Kosova doveo sopstvenu stranku na političku marginu, danas se optužuje za to da „nije ništa uradio“ kada je Kosovo proglasilo nezavisnost (šta je tačno trebalo da uradi da bi se to smatralo „nečim“?). Vuk Jeremić, čiji se ceo javni imidž kao ministra spoljnih poslova zasnivao na neumornom lobiranju protiv međunarodnog priznanja Kosova kao nezavisne države, danas se proglašava krivim za konačan gubitak Kosova – kao biva, stvar je zapečaćena odlukom MSP-a po njegovoj tužbi. Boris Tadić, koji je istini za volju bio nešto manje istaknut kao branilac Kosova, ali koji je svejedno na kraju platio debelu političku cenu zbog neodrživosti politike „i Kosovo i Evropa“, danas u režimskim medijima figurira kao jedan od glavnih krivaca što je Kosovo izgubljeno i što je nelegitimno izabranom predsedniku u amanet ostavljena tako teška i neravnopravna diplomatska borba da se spasi što se spasti može (a to će, po svemu sudeći, biti vrlo malo, ako išta).

Devedesete u ovom narativu, naravno, ne postoje. Ne postoji ni Milošević, ni ratni zločini, ni masovno proterivanje kosovskih Albanaca, ni izgubljeni rat protiv NATO-a, ni kumanovski sporazum, niti vlada u čijem je sastavu, kao ministar informisanja, sedeo i današnji nelegitimno izabrani predsednik. Nema tu mesta ni za masovno proterivanje Srba i drugih ne-Albanaca sa Kosova, obavljeno odmah nakon povlačenja tadašnje Vojske Jugoslavije. Sve je to danas dekretom nelegitimno izabranog predsednika izbrisano iz javnog sećanja.

Ako čitateljka sada oseća potrebu da se pobuni pred ovakvom nepravdom – šta god se moglo prigovoriti Koštunici, Tadiću ili Jeremiću, „gubitak Kosova“ svakako ne može – možda bi ipak trebalo da razmotri još nešto. Da, ova trojica zaista nisu krivi za ono za šta ih se danas optužuje; za to je bez ikakvog dvoumljenja kriv upravo režim kojem je (istina, u epizodnoj ulozi) pripadao i sam nelegitimno izabrani predsednik. Ali ova trojica i mnogi drugi akteri postpetooktobarske politike jesu odgovorni zato što to nikada nisu smogli snage da kažu. Umesto toga, ulagali su skoro nadljudske napore da poraz koji im je ostavljen u nasleđe pretvore u (ne)moguću pobedu. To se, sećate se, onih dana zvalo – legalizam.

Kruna ovih napora je još uvek (ali verovatno ne zadugo) aktuelni Mitrovdanski ustav, iza kojeg je u vreme njegovog donošenja stala praktično cela politička elita. Ovim ustavom učinjeno je protivustavnim reći ono za šta je cela Srbija, intimno, znala da je istina – Kosovo je izgubljeno. Time je svaka rasprava o kosovskom problemu unapred izmeštena iz realnosti i preneta na nivo čiste fantazije – nadgornjavanja u patriotizmu i zaklinjanja da Kosovo nikad, nikad, nikad neće biti izgubljeno.

Ishod ovakve politike upravo gledamo. U političkoj zajednici u kojoj se ne može otvoreno razgovarati o jednom od ključnih državnih pitanja, do „rešenja“ će se na kraju neizbežno doći iza kulisa, oligarhijskom samovoljom i nemilosrdnim nametanjem i propagandnim ispiranjem mozgova birača. Kakvo god stanovište imali prema kosovskom pitanju, nema nikakvog razloga za radost što će ono biti „razrešeno“ na ovakav način i po cenu urušavanja vladavine prava i demokratskih institucija države Srbije. Krivicu za ovo urušavanje institucija, nesporno, snosi aktuelna vlast. Ali ne smemo zaboraviti ni razloge zbog kojih smo se u ovakvoj situaciji uopšte našli.

Rastislav Dinić

Peščanik.net

1 KOMENTAR

  1. С обзиром на то да аутор пише за “Пешчаник”, не изненађује груба грешка у корацима којом се хронолошки наводе “Милошевић, ратни злочини, масовно протеривање косовских Албанаца, изгубљени рат против НАТО-а, Кумановски споразум…”. Добро, “Милошевић” и “ратни злочини” је толико уиграна комбинација за “Пешчаник” да је тешко отргнути се шаблону, мада би аутор, ако жели да буде новинар, морао да зна да ни Милошевић, ни било ко други, није чак ни од кенгурског Хага оптужен за било какве злочине пре почетка бомбардовања. Разлог је провидан: нису желели да се копка по истини да су “разлози” за бомбардовање били гомила пропагандних лажи НАТО-а. Што се тиче “протеривања” косметских Шиптара (Албанци су држављани Албаније, а и они себе зову “Шкиптар”) после почетка бомбардовања, имамо неупоредиво више доказа да су их – као и Србе, и друге, уосталом – у збегове нагнали НАТО бомбе и ОВК, а не Милошевић (који није био цвећка, али сигурно није био толико глуп да НАТО-у испоручи разлог ког до тад није имао).

    Такође, без обзира колико се “Пешчаници” и слични трудили да народу утуве супротно, рат са НАТО-ом – за ког је “рат” сувише лепа реч, јер је 90% његовог дивљачког насртаја на Србију била терористичка кампања против цивила – није изгубљен, ни на бојном пољу, ни за преговарачким столом. Сви знамо да је захтев НАТО-а пре бомбардовања била практично окупација целе Србије. То што су добили само Космет под управу мировних снага УН јасно говори о томе колико је ко у рату победио или изгубио. А то што су они споразум изиграли, уз велику помоћ марионета које су инсталирали на власт у Србији, нема никакве везе са ратом.

    Индикативно је да аутор затвара врата баш кад долази до најбитнијег: “Krivicu za ovo urušavanje institucija, nesporno, snosi aktuelna vlast.”. А ко сноси кривицу за то што је актуелна власт дошла на власт? Е, у то се у “Пешчанику” не улази, јер би водило ка исправном закључку после последње реченице: “Ali ne smemo zaboraviti ni razloge zbog kojih smo se u ovakvoj situaciji uopšte našli.” Јер то нису били ни “Милошевићеви злочини”, ни “изгубљен рат против НАТО-а”, ни то да смо ми “за све највише сами себи криви”…

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime