Niko, nadam se, ne želi Srbiju u kojoj će kršenje prava deteta postati normalno

0
467
Brankica Janković / foto: arhiva Poverenika za zaštitu ravnopravnosti

„Naslovne strane i tekstovi, kojima smo svedočili prethodnih dana, ne doprinose stvaranju uslova za oporavak otete devojčice iz Niša“, ocenjuje Brankica Janković, poverenica za zaštitu ravnopravnosti, koja podseća da je zadatak svih nas da zaštitimo decu. U intervjuu za Cenzolovku ona kaže da smo sve tolerantniji prema uvredama na račun žena u medijima, koji, uz to, pružaju prostor nasilnicima i od žrtve prave – krivca.

Prošle nedelje dva tabloida – Informer i Srpski telegraf – dotakla su moralno dno objavljivanjem detalja otmice i zlostavljanja devojčice iz Niša, prešavši sve granice profesionalne etike i prekršivši prava deteta.

Tekstovi navedenih tabloida u štampanom izdanju, kao i tekst na portalu alo.rs, u kojima se prenose izjave uhapšenog otmičara dvanaestogodišnje devojčice, osudila je i Brankica Janković, poverenica za zaštitu ravnopravnosti.

Ona je upozorila da detalji gnusnog zlodela ne predstavljaju informaciju od javnog interesa, niti novinarstvo, već zloupotrebu medijskog prostora i kršenje Kodeksa novinara Srbije u kome se navodi da je novinar obavezan da poštuje „privatnost, dostojanstvo i integritet ljudi o kojima izveštava, a posebno da štiti prava i dostojanstvo dece i žrtava zločina“.

Cenzolovka: Za izveštavanje pojedinih tabloida o nasilju nad otetom devojčicom iz Niša rekli ste da „prelazi sve granice profesionalne etike“ i da predstavlja „najgrublje kršenje prava deteta“. Koja prava deteta su povređena u ovom slučaju?

Brankica Janković: Konvencija o pravima deteta UN, čiji je i Srbija potpisnik, garantuje detetu pravo na zaštitu od mešanja u njegov privatni život. Takođe, Konvencija obavezuje sve da, u okviru svojih aktivnosti, uzmu u obzir ono što je u najboljem interesu deteta.

Osim toga, treba imati u vidu i da država ima obavezu da obezbedi sve odgovarajuće mere za podsticanje fizičkog i psihičkog oporavka deteta nakon što je bilo izloženo ovakvoj vrsti traume. Takav oporavak treba da bude u uslovima koji podstiču zdravlje, samopoštovanje i dostojanstvo deteta.

Naslovne strane i tekstovi, kojima smo svedočili prethodnih dana, teško da su u interesu devojčice i sigurno ne doprinose stvaranju uslova za njen oporavak. Devojčica je preživela traumu i trebalo bi skloniti fokus sa nje da bi se otvorio prostor da se uz stručan rad ona što pre psihički i fizički oporavi od svega.

Mediji šalju poruku da je bolje biti nasilnik nego odličan đak

Cenzolovka: Kakve posledice ovakvo medijsko izveštavanje može da ostavi na dete i njegovu porodicu?

Janković: Odgovor na ovo pitanje mogu da dam kao građanka, majka i kao neko ko je slušao i čitao svedočenja roditelja koji su, osim što su ostali bez dece, prošli kroz njihovu medijsku torturu. Uprkos različitim pričama, jedna zajednička stvar je da ih je svaki novinarski tekst o njihovoj deci i uzrocima njihove smrti iznova povređivao.

U ovom slučaju mi ne govorimo samo o porodicama već govorimo o detetu koje je žrtva, koje ulazi u pubertet, a koje treba da se vrati u školu u kojoj su svi upoznati ili misle da su upoznati sa zlostavljanjem koje je doživelo.

Nakon svega što je napisano i čega je dete u njenim godinama svesno, ona iznova i iznova prolazi kroz reviktimizaciju i stigmatizaciju. Čak ni promena sredine u ovom slučaju nije od koristi, jer je zahvaljujući napisima njena privatnost izložena celoj Srbiji. To je preveliki teret i izazov i za mnogo starije, a kamoli za devojčicu od 12 godina.

Cenzolovka: Reagovali su i Ministarstvo kulture i novinarska udruženja, a Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu formiralo je i predmet povodom objavljivanja detalja iz izjave osumnjičenog Ninoslava Jovanovića o zlostavljanju devojčice. Kako obezbediti da ovakvi medijski napisi više ne budu deo naše svakodnevice?

Janković: Mi ne smemo prestati da reagujemo, jer će, inače, ne samo ovakvi primeri kršenja prava deteta već i mnoge druge društvene devijacije postati naša normalnost. Takvu Srbiju, nadam se, ne želi niko.

Cenzolovka: Kako mediji pišu o deci? Koje greške najčešće prave?

Janković: Mediji u Srbiji veoma retko izveštavaju o deci, a kada to čine, najčešće su to prilozi sa negativnom konotacijom i sve izraženijim senzacionalizmom, naročito kada je u pitanju vršnjačko nasilje. Često se u želji da se podigne tiraž ili gledanost zaboravlja da se radi o najosetljivijoj društvenoj kategoriji – deci, pa se bombastičnim naslovima ili slikama ide nauštrb sadržaja.

Takođe, često se iznose krajnje neprimerene i paušalne ocene da su današnja deca problematičnija i nevaspitanija nego ranije. Znate, ako u startu tako generalizujete stvari i sve to potkrepite medijskim sadržajima u kojima dominiraju tekstovi o vršnjačkom nasilju, incidentima ili deci koja žive na ivici siromaštva, mladi dobijaju potpuno pogrešnu percepciju stvarnosti i sistema vrednosti koji se poštuje.

Time se deci šalje negativna poruka da su incidenti za medije i društvo bitniji od uspeha, kao i da ako želite da budete prihvaćeni, treba da budete nasilnik, a ne odličan đak.

Da Vas podsetimo:  Nema kovida-19 u Blicu, Republici i većim redakcijama u Novom Sadu...

Nedopustivo je izveštavanje u slučajevima kada su deca žrtve nasilja. Najčešće greške su navođenje inicijala ili adrese gde žrtva živi. Nekada se samo zamagli lice detetu, ali budući da se najčešće radi o malim sredinama, identitet deteta koje je pretrpelo neki oblik nasilja faktički je otkriven, a ono dodatno stigmatizovano.

Zaista mislim da širu javnost ne zanima kako izgleda kuća u kojoj je dete bilo izloženo nasilju, niti inicijali imena i prezimena deteta. Zadatak svih nas, uključujući tu i medije, jeste da pre svega zaštitimo decu.


BITNA NACIONALNA PRIPADNOST KADA JE NAPADAČ ROM, ALI NE KADA JE U PITANJU SRBIN

Cenzolovka: Koje su još društvene, marginalizovane grupe mete neprofesionalnog izveštavanja na koje nailazite?

Janković: Prvo bih da pohvalim činjenicu da se o starijima, kao i o građanima i građankama sa invaliditetom, ipak manje izveštava u jednom sažaljivom tonu, što je bio slučaj ranijih godina. I kad je u pitanju LGBT populacija, utisak je da je manje diskriminatornih tekstova nego pre tri, četiri godine.

Međutim, uvrede i dalje stižu od političara i javnih ličnosti, i takve stavove prenose i mediji. Primera radi, mi smo podneli krivičnu prijavu protiv folk pevača Aleksandra Vuksanovića, poznatijeg kao Aca Lukas, upravo zbog vređanja LGBT osoba u jednoj televizijskoj emisiji.

Takođe, nisu retke situacije u kojima intelektualci prilikom iznošenja stavova, pod velom slobode mišljenja iznose i niz diskriminatornih i uvredljivih stavova, što je bio slučaj sa kolumnom Miše Đurkovića u kojoj je celokupnim kontekstom, terminima kојi sе dоvоdе u vеzu sа hоmоsеksuаlnоm оriјеntаciјоm, kao i оspоrаvаnjem dоnоšеnjа prоpisа kојimа sе urеđuје sprеčаvаnjе nаsilја nad ženama, prekršio Zakon o zabrani diskriminacije.

Novinari, pоnеkаd i po inerciji, pominju, recimo, nacionalnost оsumnjičеnih kada izveštavaju o tzv. crnoj hronici. Mnogo puta sam se zapitala zbog čega je važno da se navede da je, na primer, napadač pripadnik romske nacionalne manjine. Da li se navodi srpska nacionalna pripadnost u nekim drugim slučajevima?

Ovo naglašavam zato što je romska zajednica u velikoj meri i dalje izložena predrasudama i stereotipima. Prošle nedelje sam bila u prevozu kada su ušla dva romska dečaka sa torbama, sasvim je jasno da su učenici, a pojedinci, pored kojih su dečaci stali, pomerili su se, dok su žene čvrsto uhvatile svoje tašne.

Čini mi se da nekad nismo svesni da svojim postupanjem, a naročito javno izgovorenim, ili kada su u pitanju novinari – tekstom ili izveštajem, veoma utičemo ili na jačanje ili na razgradnju stereotipa. Slična je situacija kada se izveštava o Albancima ili Hrvatima, doduše i tu ću se ograničiti na pisanje pojedinih tabloida.


Pretvaranje žrtve u krivca

Cenzolovka: I u ovom slučaju mediji su još jednom potvrdili trend predstavljanja žena i devojčica na senzacionalistički način. Kako se vama čini slika žena u srpskim medijima?

Janković: U jednoj rečenici – slika je takva da apsolutno ne odgovara stvarnosti. Žena je u medijima dominantno svedena na objekat, otvoreno ili prikriveno, prenaglašeno se insistira na fizičkom izgledu, pa, ako hoćete, i na imperativu mladosti.

Još drastičnija su izveštavanja o nasilju nad ženama, gde pojedini mediji i dalje imaju tekstove u kojima provejava ton da je žena žrtva u stvari krivac, da je ona svojim ponašanjem isprovocirala muškarca.

Takođe, nisu retkost ni različita insistiranja na privatnom životu, na najbitnijoj ulozi žene kao majke i na osudi ukoliko se u toj ulozi nije ostvarila.

Kada otvorite novine, žena je najčešće prisutna na stranicama hronike ili u rubrikama koje se odnose na zabavu, lične ispovesti i iskustva, tople ljudske priče, kuvanje, modu, lepotu. Eventualno, ako se bavite politikom, imate najviše šanse da dobijete prostor, ali i tu nisu retkost komentarisanja ženskog izgleda ili detalja iz privatnog života, dok su bilo kakve kompetencije, stručnost, profesionalni uspeh – u drugom planu.

Posmatrajući takvo stanje, nekada nisam sigurna da li je najčešća slika žene koju vidimo u medijima posledica ili uzrok diskriminacije, i da li se u tom smislu vrtimo u začaranom krugu.

Smeta mi što se vrlo retko čuju priče uspešnih žena iz oblasti nauke, ekonomije, poljoprivrede, medicine, diplomatije.

Znam da ne možemo očekivati da se ova slika žena u medijima promeni preko noći, ali se taj proces može ubrzati osudom i menjanjem neadekvatnog izveštavanja. Devojčice treba u medijima da gledaju uzore u uspešnim ženama koje karakteriše njihova upornost, volja, rad, snaga i znanje, i da budu svesne i osnažene, jer mogu sve isto kao i dečaci, i da im pripada svaki prostor gde se osećaju dobro, a ne mesto na koje ih društveni stereotipi svrstavaju.

Da Vas podsetimo:  Medijska strategija dobra osnova, ali novinari sumnjaju u njeno sprovođenje

Žene su u svim oblastima u nepovoljnijem položaju

Cenzolovka: Koliko ima pritužbi žena zbog diskriminacije i govora mržnje u medijima poverenici za ravnopravnost?

Janković: Podaci iz našeg izveštaja i istraživanja objavljenih u 2018. godini potvrđuju da su žene u Srbiji i dalje u nepovoljnijem položaju u odnosu na muškarce u svim oblastima društvenog života. Posebno su diskriminaciji izložene žene na tržištu rada, prilikom odlučivanja, u ekonomskoj sferi i obrazovanju, izraženo je i rodno zasnovano nasilje prema ženama.

Pol kao osnov diskriminacije zauzima treće mesto po broju pritužbi i čini 10,7 odsto od ukupnog broja pritužbi, pri čemu već godinama ovaj osnov diskriminacije češće navode žene nego muškarci. Najveći broj pritužbi zbog diskriminacije na osnovu pola podnet je u oblasti rada i zapošljavanja. Žene su kao i prethodnih godina podnosile pritužbe zbog promene položaja na poslu nakon povratka sa porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta.

Slede pritužbe podnete zbog diskriminacije zbog postupanja organa javne vlasti, a zanimljivo je da je uočen porast broja pritužbi koje su podnete u oblasti pružanja usluga i/ili korišćenja javnih površina. Na primer, imali smo pritužbe zbog korišćenja određenog termina u teretani samo za žene ili zbog toga što je ženama zabranjen ulaz u berbernicu, žalili su se i što kondukteri u vozilima javnog prevoza češće kontrolišu žene nego muškarce.

Cenzolovka: U izveštaju za 2018. navodite da je tu godinu obeležilo nedopustivo izveštavanje jednog broja štampanih medija i portala koji su objavljivali seksističke, mizogine i šovinističke sadržaje, i kršili ugled, dostojanstvo pojedinih ličnosti, kao i profesionalne i etičke standarde. Koji su najdrastičniji primeri kršenja prava žena na koje ste naišli tokom 2019?

Janković: Već smo konstatovali da smo sve tolerantniji prema neprihvatljivom izražavanju i uvredama izrečenim na račun žena. Mi smo i ove i prošle godine više puta reagovali kada se na neprihvatljiv način govorilo i pisalo o novinarkama, političarkama, kao i o ženama koje su bile žrtve nasilja.

Ne bih izdvajala posebno, jer je široka lepeza: od pretnji i mizoginije, preko uvreda i omalovažavanja, do krajnje seksističkih izjava. Čini mi se da je u 2019. godini još gora situacija kada pogledam kakva smo i koliko smo sve upozorenja imali od januara, a bilo ih je čak osam kada su u pitanju žene i odnos prema njima.

Cenzolovka: Tabloidno izveštavanje, koje još više podstiče stereotipe da je žrtva kriva, karakteristično je za izveštavanje o nasilju nad ženama i ubistvima. Kako vidite pisanje medija o ovom veoma velikom društvenom problemu?

Janković: Izveštavanje o nasilju nad ženama je veoma delikatno i trebalo bi naći granicu u tome da se zadovolji potreba javnosti da bude informisana i potrebi da se zaštiti dostojanstvo žrtve. Nažalost, uglavnom osećanja žrtve ili njena percepcija u društvu postaju najmanje važni, a u prvi plan se stavlja senzacionalističko izveštavanje.

Svakodnevno smo svedoci naslova o nasilju koje postaje sve svirepije, a u kojima se navode detalji monstruoznog mučenja žena: „Zaklao ženu, posekao sebe, pa je mrtvu zagrlio“, „Pretukao je, slomio joj kosti, a onda smrskano telo pregazio autom“ i slično.

To je apsolutno nedopustivo i to nije način da se ukaže na problem nasilja nad ženama.

Godinama smo stavljali akcenat na ulogu i značaj medija u suzbijanju nasilja nad ženama, upućivali smo apele i molbe da se prestane sa senzacionalističkim izveštavanjem. Nažalost, neki mediji pružaju prostor nasilnicima da javno zlostavljaju i ponižavaju svoje žrtve, čineći novo nasilje, viktimizujući žrtvu i izazivajući time opštu štetu.

Novi trend od pre neku godinu je da mediji objavljuju sudske presude nasilnicima, posebno ubicama žena, pri čemu se naglasak stavlja na malu kaznu. Ovo je sa jedne strane dobro, kako bi se ipak videlo da su nasilnici kažnjeni i ukazalo na to da treba pooštriti kaznenu politiku, ali je sa druge strane obeshrabrujuće za žrtvu da prijavi nasilje.

Umesto toga, mnogo bi delotvornije bilo da se objavljuje više tekstova i televizijskih priloga sa primerima dobre prakse, tj. prikazivanje iskustava žena koje su uspele da prežive nasilje i torturu i da nastave život bez nasilnika.

Moram da pohvalim što mediji sa svoje strane u poslednje vreme organizuju panel diskusije i tribine o nasilju nad ženama, sa kojih onda objavljuju vrlo stručne i kvalitetne tekstove, što se ranije nije dešavalo. Uglavnom su to nedeljnici, ali to je pravac u kome treba ići.


DECA NE ZNAJU ZA RAZLIKE NA OSNOVU BOJE KOŽE, POLA, BOGATSTVA ILI NACIONALNE PRIPADNOSTI

Cenzolovka: Ključni ciljevi poverenika za zaštitu ravnopravnosti jesu sprečavanje diskriminacije, zaštita ravnopravnosti i izgradnja tolerantnog društva. Kako doći do tog cilja?

Da Vas podsetimo:  Ko se više prepao protesta – Vučić ili N1 opozicija?

Janković: Ne postoji ni brz ni lak put. Sve aktivnosti koje naša institucija preduzima, a u tom kontekstu i sva medijska istupanja, usmerena su upravo ka tome da se ukaže na potrebu izgradnje tolerantnijeg društva u kome je lepo živeti, raditi, odrastati i vaspitavati decu. Obrazovanje se ističe kao ključna karika u tom procesu.

Međutim, ne treba zaboraviti da je porodica prvi učitelj koje dete ima i da je vaspitanje prvi korak u razvoju tolerantnog duha. Na roditeljima je da dozvole detetu da ostane otvoreno prema svetu i da se ne plaši različitosti. Mnoge različitosti koje postoje deca ne primećuju. Na primer, ne znaju razliku koju među ljudima pravi boja kože, nacionalnost ili, recimo, pol. Ne znaju ni da li je neko bogat ili siromašan dok se sa njim igraju. Oni odrastanjem zapravo uče da daju smisao i značenje tim različitostima. Zato je na nama da deci pružimo model po kome će nastaviti da prihvataju različitosti, a ne da ih se boje.

Najvažnije je da im ličnim primerom pokažemo da poštujemo tuđu slobodu i pravo na izbor, mišljenje, različitost.

Nedavno sam čula da se učenica trećeg razreda požalila da je gradivo iz predmeta „Građansko vaspitanje“ beskorisno jer ono što uči nije primenjivo u praksi. Na zadirkivanje dece odgovorila je da njoj takve reči ne prijaju i da zato želi da oni sa tim prekinu. Međutim, deca su nastavila. Zato je pitala učiteljicu zašto deca ne reaguju kada im ona kaže da njoj zadirkivanje ne prija. Dobila je odgovor da ili je nisu čuli ili nisu uradili domaći zadatak.

Zato je prvi korak koji moramo da uradimo da čujemo ljude oko sebe i prisetimo se lekcija koje smo svi odavno morali da naučimo. Druga stvar je da pokušamo da se zamislimo u tuđim cipelama ili da na svet gledamo kroz tuđe naočare. Shvatićemo da smo svi mi, na kraju krajeva, samo ljudi.


Cenzolovka: Redovno reagujete u slučajevima kada mediji neprimereno izveštavaju. Da li mislite i da drugi delovi društva u dovoljnoj meri reaguju na seksističke, mizogine izjave? U kojoj meri postoji javna osuda za izgovorene reči u kojima se žene diskriminišu?

Janković: Postoje reakcije, ali one nisu dovoljne. Drugi problem je što i kada takve izjave osude uticajni društveni činioci, u komentarima koji ih prate možete videti kako se razvija diskusija, odnosno svojevrsno glasanje onih koji su za takvu osudu i onih koji joj se protive. Kao da o tome uopšte treba da se raspravlja.

Da budem precizna, ne postoji nedvosmislena i jasna osuda takvih pojava, već se sve češće kalkuliše da li je ona (žena koja je napadnuta) naša ili njihova, da li je možda zaslužila takvu izjavu, da li će javna osuda da mi donese štetu ili korist.

Smatram da nema prostora za ovakvu vrstu kalkulacija i da je neophodno što pre prekinuti sa sve učestalijom praksom da se u diskreditovanju žena na javnoj sceni Srbije koriste seksizmi, mizoginija, brutalno vređanje i rodno zasnovani stereotipi.

Žene se uglavnom vređaju samo zato što su žene, pri čemu niko ne komentariše rezultate njihovog rada. Takve reči, bez obzira na to kome su upućene ili ko ih upućuje, trebalo bi da naiđu na jasnu i nedvosmislenu osudu svih koji su nosioci javnih i političkih funkcija. To je jedini način da stanemo na put uvredljivom tretiranju žena i stvorimo zdrave temelje za razvoj društva u celini.

Cenzolovka: Osim žena žrtava nasilja, i političarke bivaju diskriminisane. Po kojem osnovu najčešće?

Janković:  Kada u kontinuitetu stvarate sliku u kojoj se o ženama dominantno piše kao o žrtvama nasilja ili o objektima, neminovno je da se posledice preliju na sve sfere društva. Političarke nisu izuzete iz društva u kome žive, ali zbog funkcija koje obavljaju imaju više mogućnosti da ostvare svoja prava, pa su zbog toga u nešto povoljnijem položaju od drugih građanki.

Nažalost, u poslednje vreme političarke, bez obzira na to da li su u vlasti ili opoziciji, najčešće su diskreditovane na osnovu pola. Kao što sam već rekla, kada želite nekoga da diskreditujete i ako je reč o ženi, najčešće se koriste uvredljivi seksizmi i mizogine izjave.

Političarke, kao i sve druge žene, imaju pravo na sopstveno mišljenje i političku pripadnost, kao i pravo da svoj stav javno iznesu bez straha da će naići na salvu uvredljivih i krajnje neprimerenih komentara.

Ivana Predić
Izvor: Cenzolovka

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime