Niko ne brine o zdravlju ugroženih građana

0
770
Foto: Pixabay

Intervju sa Danilom Ćurčićem, programskim koordinatorom Inicijative A11, za podcast “Dan posle”

Koje kategorije stanovništva su najpogođenije sadašnjom situacijom?

DĆ: Od svih socijalno ugroženih grupa, najugroženiji su Romi koji žive u neformalnim naseljima, jer često zavise od rada u neformalnoj ekonomiji — na primer, od skupljanja sekundarnih sirovina — dakle, od zarađivanja novca koji zavisi od dana do dana. Tako da su, u ovim uslovima, sa privredom koja je potpuno stala i nemogućnošću da se radi, oni onemogućeni da obezbede osnovnu egzistenciju svojim porodicama.

Ono što je u tim neformalnim naseljima poseban problem, pored ekonomskog aspekta, je pristup električnoj energiji i vodi. Postoje procene da najmanje 25.000 Roma i Romkinja živi bez pristupa vodi i kanalizaciji — što, naravno, podrazumeva da oni nikako ne mogu da se bave preduzimanjem preventivnih higijenskih mera za suzbijanje epidemije. A, eto, danas smo imali priliku da čujemo, kako je doktor Kon rekao, da ne postoje nikakve posebne mere koje se preduzimaju u neformalnim romskim naseljima, i da će se mere preduzimati jedino ukoliko u njima dođe do pojave virusa.

Ono što je još jedan, povezan, problem jeste to da u ovim naseljima često ne postoji mogućnost samoizolacije unutar jednog domaćinstva, budući da kuće često podrazumevaju samo jednu prostoriju, u kojoj svi žive zajedno. Takođe, često se radi o višegeneracijskim porodicama — tako da ne postoji ni mogućnost da se mlađi udalje od starijih, i to može da predstavlja dodatni problem, s obzirom na podložnost ove kategorije stanovništva virusu.

Najviše zabrinjava to da, kako smo danas konkretno čuli, nema nikakvih posebnih mera koje se preduzimaju u ovim naseljima. Da im se makar obezbedi pristup vodi, na neki način bi se umanjili potencijalni rizici po zdravlje. Međutim, nema ni toga, očigledno…

Da ne govorimo o tome da jedna od osnovnih mera koja se navodi jeste preporuka ljudima da ostanu kod kuće, a pritom postoje delovi stanovništva koji nemaju gde da se sklone, nemaju svoju kuću…

DĆ: Da, druga grupa ljudi koja je dosta ugrožena, slično kao i Romi, jesu beskućnici, koji nemaju gde da se sklone. Nismo uspeli da vidimo da postoje posebni programi za zbrinjavanje beskućnika. A takođe, imajući u vidu da većina beskućnika u Beogradu ima hronične bolesti, oni su, na sve ostalo, i zdravstveno posebno ugrožena kategorija. Međutim, očigledno je da za sada nema nikakvih mera koje se preduzimaju, iako država ima obavezu da, kada sprovodi mere koje se odnose na sprečavanje širenja koronavirusa, te mere prilagođava onima koji su posebno ugroženi.

A kakva je situacija sa onim delom stanovništva koji ne pripada ranjivim kategorijama po pitanju siromaštva, ali su zato ugroženi time što boluju od nekih hroničnih ili teških bolesti?

DĆ: Jedan zajednički odgovor je taj da se država njima ne bavi, a pojedinosti zavise od okolnosti u kojima se nalaze. Ono što je situacija sa ljudima koji žive u siromaštvu — a u Srbiji je visok broj ljudi koji žive u siromaštvu, ili se bave neformalnom ekonomijom — jeste da oni sa svojim socijalnim davanjima koja primaju, ako ih primaju, ni na koji način ne mogu da preguraju od početka do kraja meseca. Jednostavno, socijalna davanja u Srbiji su toliko mala da ne mogu da pokriju najosnovnije potrepštine. Tako da su ti ljudi sada, posebno u ovoj situaciji, kada moraju da troše više novca — na higijenske proizvode, na različite mere i sredstva zaštite, i slično — zapravo dodatno ugroženi.

Da Vas podsetimo:  Pančevci ne odustaju od odbrane gradskog parka

To sad otvara dodatni problem, vezano za različitu ekonomsku snagu opština i gradova u Srbiji. Jednokratna novčana pomoć u Srbiji zavisi od toga gde stanujete — iznos te pomoći nije isti u Beogradu, i u Boru ili Bujanovcu. Stoga su, u ovoj sada situaciji, posebno ekonomski ugroženi oni koji žive u mestima koja su i inače siromašnija. Oni će zavisiti isključivo od te jednokratne novčane pomoći, koja je toliko niska da ne može ni na koji način da odgovori na njihove probleme. Dakle, umesto toga, u Zakonu o socijalnoj zaštiti postoji mogućnost da država iz budžeta transferiše sredstva lokalnim samoupravama, kako bi one mogle da isplaćuju adekvatnu pomoć najugroženijima. Međutim, do toga očigledno nije došlo.

Pored svega toga, posebno su ugrožena raseljena lica sa Kosova, a najpre oni koji žive u neformalnim kolektivnim centrima. To su ljudi koji su, na neki način, ispali iz sistema: oni više nisu ničija nadležnost — formalno jesu raseljeni sa Kosova, s obzirom da su izbegli 1999. godine, međutim, nisu u sistemu zaštite koju pruža Komesarijat za izbeglice. Zapravo, oni trenutno zavise isključivo od toga da li će iko uspeti da im pruži podršku da prođu kroz ovu krizu koja trenutno postoji.

Kakva je situacija s migrantima?

DĆ: Kod migranata je situacija malo zamršenija, i pre svega nedovoljno transparentna — jer su centri, suštinski, zatvoreni. Informacije koje imamo nam govore da su neki kampovi prenaseljeni, da postoji prevelik broj ljudi koji su na jednom mestu, i da ne postoji nikakva diferencijacija između tražilaca azila i migranata, a imate različita prava u zavisnosti od toga da li ste tražilac azila ili ne. Međutim, trenutno ne postoji nikakva razlika u tretmanu, koliko smo uspeli da vidimo — odnosno, da čujemo, pošto trenutno ne postoji nikakva mogućnost da se išta vidi u ovim centrima. Prema informacijama kojima raspolažemo, nije dovoljno jasno razrađen plan potencijalne izolacije — zapravo, sprečavanja da, ako je neko ko je zaražen ušao u centar, ne zarazi i druge.

Koliko su u ovom trenutku dostupne razne socijalne službe i oblici podrške, kao što su obilasci socijalnih radnika, novčana pomoć, pomoć u kući, narodne kuhinje, i slično… Šta od toga trenutno funkcioniše, a šta ne, i kako funkcioniše ono što funkcioniše?

DĆ: Ne postoji jedinstvena informacija o tome na koji način sve te različite službe funkcionišu. Neki centri rade na jedan način, neki na drugi, i mi sad pokušavamo da utvrdimo kako koji radi — na primer, neki primaju zahteve onlajn ili telefonom, neki su otvorili mesne kancelarije…  Zapravo, različiti su načini funkcionisanja u onim mestima u kojima postoje mesne kancelarije. Međutim, ono što je glavni utisak, to je da, kao i pre ove krize, u centrima za socijalni rad imamo manjak zaposlenih, koji u ovoj situaciji vrlo verovatno ne mogu da odgovore na sve potrebe. Informacije iz pojedinačnih gradova i opština, koje smo do sada uspeli da prikupimo, govore da oni trenutno nisu u mogućnosti da u punom kapacitetu pružaju usluge socijalne zaštite.

Da Vas podsetimo:  Budućnost Fijata u Srbiji: Tiha zebnja i katastrofične najave

Narodne kuhinje, makar u Beogradu, prilagodile su se — opet, različita su postupanja – ili se prilagođavaju epidemiološkoj situaciji, pa je smanjen broj dana u kojima se izdaju obroci — makar je to bila poslednja informacija kojom smo raspolagali — dok se za one dane kada nije bilo kuvanja delio suvi obrok za korisnike. Sad, tu postoji poseban problem, vezan za dolazak do distributivnih centara za podelu hrane, s obzirom da javni prevoz u Beogradu ne radi, tako da će ljudi ili ići peške, ili će da pronađu nego drugo prevozno sredstvo, koje će verovatno biti bicikl, ako ga imaju…

Verovatno sličan problem s transportom pogađa i one koji zavise od pomoći u kući koja im dolazi — i ne samo zbog javnog saobraćaja, koji ne postoji, nego i zbog ograničenog broja sati u toku dana u kojima je moguće kretanje…

DĆ: Tako je! To je ozbiljan problem, za koji, kako smo shvatili, još uvek nije došlo ni do kakvog razrešenja. Što se tiče, na primer, dozvola za kretanje, koje se izdaju za one koji moraju da obavljaju poslove u vreme policijskog časa… Za sada, koliko smo uspeli da čujemo, oni koji se bave pružanjem pomoći u kući — kao i druge organizacije koje pružaju direktnu podršku korisnicima kao što su beskućnici — oni, u suštini, nemaju definisano radno vreme, a oni koji nemaju radno vreme nemaju mogućnost da dobiju tu dozvolu — da im se dozvoli da i za vreme zabrane kretanja izađu, i pruže podršku ljudima koji su u potrebi.

Kao što sam rekao, to je ozbiljan problem, i nekako se do sada nije dovoljno ni razgovaralo o tome. Problemi su, pre svega, u pogledu toga što ne postoji posebna, jedinstvena procedura, kao što postoji za privredna društva, koja bi postojala za udruženja građana, i za sve druge koji su pružaoci usluga socijalne zaštite, gde bi oni jednostavno mogli da apliciraju i da dobiju dozvolu za kretanje. Dostavljači hrane za restorane — koji i dalje rade — su pre uspeli da reše te dozvole, odnosno, pre su dobili dozvole za kretanje nego ljudi koji rade sa beskućnicima, pružaju usluge pomoći u kući, ili neke druge usluge…

Šta se u ovoj situaciji dešava s nasiljem u porodici, sada kad je cela Srbija zaključana po kućama?

DĆ: Ono što smo uspeli da čujemo od ženskih organizacija, odnosno organizacija koje se bave pravima žena i nasiljem, jeste da određeni porast nasilja postoji. Međutim, ono što je zapravo problem, na koji se nekako stalno vraćamo, jeste da, kao što sam malopre pominjao za centre za socijalni rad, i narodne kuhinje — isto tako je i sa sigurnim kućama, i sa nekim drugim servisima… Dakle, mi nemamo u potpunosti jasne informacije o tome šta na koji način funkcioniše, one su nam date parcijalno. Bilo bi jako korisno kada bi nadležno ministarstvo, ili drugi koji su nadležni u ovoj oblasti — kada bi oni transparentno, javno i jasno ukazali na ono što je zapravo stanje u ovim oblastima. To su sve otvorena pitanja, na koja mi trenutno nemamo dovoljno jasne odgovore.

Da Vas podsetimo:  Beograd najzagađenija prestonica u Evropi, Novi Pazar treći u svetu!

Koliko solidarnost koju su neki delovi stanovništva pokazali prema najranjivijima u celoj ovoj situaciji može da bude osnov za neke pozitivne promene u budućnosti?

DĆ: Veliko je pitanje šta će se desiti na kraju. Da li će čitav ovaj, da kažem, pozitivan talas, koji se pojavio kao odgovor na ovu situaciju u kojoj se nalazimo — da li će samo splasnuti posle završetka ove krize? Ili će, na neki način, opstati, pa dovesti do nekih novih inicijativa, i do unapređenja sistema zaštite onih koji su najugroženiji — to ostaje da se vidi.

Međutim, mislim da je pravi odgovor na to pitanje da je najpre jako važno da država pokaže šta je solidarnost. Znate, nama se stalno govori da treba da budemo solidarni jedni sa drugima. To je sada postala dosta popularna reč, i kod državnih funkcionera, svuda nas “zasipaju” tom solidarnošću preko sredstava javnog informisanja… Ali, na kraju, kad zapravo saberemo sve ovo o čemu danas pričamo, mi shvatimo da te solidarnosti nema, odnosno da je država ne pokazuje, i da ne pruža na isti način zaštitu onima koji su najugroženiji. Ona nije solidarna, i ne daje dobar primer, već je ova solidarnost koja dolazi od strane građana, aktivističkih grupa i udruženja neka vrsta incidenta, odnosno reakcije — upravo na odsustvo državne brige za one koji su najugroženiji.

Kad smo već kod države, na koje načine, i u kojim sve oblastima, bi odnos države prema ovim kategorijama mogao da se promeni nabolje posle pandemije? Šta bi država Srbija tu mogla da uradi?

DĆ: Srbija bi mogla mnogo toga, međutim, utisak je da se ništa zapravo neće promeniti. Kad pogledamo mere koje su usvojene do sada — u pogledu sprečavanja, odnosno smanjivanja posledica epidemije koronavirusa — vidimo da se one odnose na privredu. Vidimo da država, kao i uvek, čitav teret krize planira da prebaci na građane — na one koji su zaposleni, odnosno na one koji su socijalno ugroženi, kao što smo pominjali. Tako da je veliko pitanje, u stvari, šta ćemo mi dobiti od svega ovoga.

Ipak, ono što je, verovatno, neka vrsta — na neki čudan način — benefita čitave ove krize, jeste to da je sada dosta jasnije sve ono o čemu se priča kada se govori da država mora da bude više socijalna, a manje država koja štedi na onima koji su najugroženiji. Da je univerzalan pristup zdravstvenoj zaštiti, ili pitanje univerzalnog dohotka — koje je, nekako, do sada tretirano kao neka teorijska utopija — da su to, u stvari, vrlo realna pitanja, i vrlo realni odgovori na situaciju u kojoj se nalazimo. Jasnije je da odgovori na čitavu ovu, do pre nekoliko meseci potpuno nezamislivu, globalnu situaciju leže upravo u onome o čemu mi danas pričamo —  u poštovanju ljudskih prava, načelu nediskriminacije onih koji su najugroženiji, u solidarnosti, socijalnoj pravdi… Dakle, u svemu onome što su neke vrednosti na kojima su zasnovana društva u kojima živimo.

Izvor: Nova Ekonomija

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime