Nema dogovora u najnovijoj rundi „pregovora“ Beograda i Prištine ili dvaju „lidera“, predsednika Vlade Srbije Ivice Dačića i predsednika „vlade“ samozvane NATO sponzorisane terorističke paradržave na tlu Srbije, Hašima Tačija.
Hašim Tači, uz otvorenu podršku Sjedinjenih Država i Evropske unije, odbacuje bilo kakvu mogućnost davanja izvršnih ovlašćenja srpskoj zajednici, dok Ivica Dačić, kao eto, insistira na nekakvom uključivanju Srba sa Kosmeta u politički život NATO paradržave Kosovo.
Da bi stvar bila dovedena do apsurda, u srpskim krugovima tvrdi se da „između Beograda i Prištine“ postoji „načelna saglasnost“ u vezi „formiranja zajednice opština sa većinskim srpskim stanovništvom na celokupnoj teritoriji Kosova“. Takva zajednica trebalo bi da bude sačinjena od devet opština, a izvestan napredak je postignut i kada je reč o organima koje bi takva „srpska komuna“ unutar šiptarskog Kosova mogla da ima. Naravno, pitanja izbora tih organa i nadležnosti koje bi takvi organi mogli imati ostaje „otvoreno“.
Ono što primećujemo, svakako je terminološko prilagođavanje srpske strane u pristupu „pregovorima“ s predstavnicima šiptarske terorističke paradržave. Hašim Tači više nije terorista, već je „predsednik Vlade Kosova“, kojem se predsednik Vlade Srbija mora dodvoravati. U toku je jedan žestok propagandni rat, u kome se u srpsku svest ugrađuje jedan „odbrambeni mehanizam“ u vidu „pa nismo znali“, kao opravdanje za teške poraze koje Srbija po planu zapadnih sila mora da doživi u bliskoj budućnosti.
Podsetimo se da je, na primer, savetnik „predsednice Kosova“, izvesni Ramuš Tahiri, tačno znao još polovinom januara da će se u februaru predsednik Srbije Tomislav Nikolić susresti s Atifetom Jahjage, tzv. predsednikom NATO paradržave Kosovo. Šta nam je to reklo? Da su građani šiptarske paradržave bolje informisani od građana Srbije? Odakle su mediji u Prištini znali gde, kada i s kim će se sastati predsednik Srbije, a da o tome ništa nisu znali srpski mediji? Konačno, ako su Šiptari bili upoznati s činjenicom da će se predsednik Srbije susresti s Atifetom Jahjage, a da su potom srpski mediji o tome mogli samo da nagađaju, tada nije potrebno mnogo pameti da bi se razumelo odakle vetar duva.
Pažljivom posmatraču nikako nije moglo promaći da više ništa u političkom životu Srbije ne zavisi od srpskih „visokih“ zvaničnika. Kako bi i zavisilo, ako se statuti i programi ključnih srpskih partija pišu u stranim ambasadama. I to, neskriveno, najpre na engleskom jeziku. Tako je i sa svim važnijim odlukama i dokumentima u srpskom političkom životu. Čak se i Platforma o Kosovu i Metohiji predsednika Republike (na osnovu koje je docnije polovinom januara u Skupštini Srbije usvojena Rezolucija o Kosovu i Metohiji) prvo pojavila na engleskom jeziku i na sajtu američkog agenta CIA i specijaliste za Balkan – Danijela Servera.
Reklo bi se, ništa novo. Valjda i vrapci u Srbiji znaju da ova zemlja nema svoju politiku niti ima svoj stav spram onih problema koji su ključni za njenu dalju sudbinu. To je svakako apsurdno i normalnom čoveku teško razumljivo. Prosečan građanin Srbije sve to vidi, čudi se u sebi i krsti, ali mu ne pada na pamet da sam nešto preduzme da bi sprečio ono zlo koje se sve više i sve opasnije nadvija nad Srbijom. Izgleda da ljudi još uvek žele da veruju svojim „omiljenim“ političarima, nadajući se da će se stvari, vremenom, same od sebe popraviti.
Ali, srećan kraj, zahvaljujući uplivu „viših sila“, može se očekivati samo u bajkama, a nikako u realnom životu. Da li su Srbi svesni takve istine i da li su dovoljno zreli da izađu iz začaranog kruga lažnih nadanja i neprekidnih zavaravanja? To jeste, da li su Srbi kao narod uopšte spremni da se suoče i sukobe s realnošću koja je uvek nagrađivala spremnost na beskompromisnu odbranu i žrtvovanje za kolektiv, a kažnjavala one čija je vera poljuljana i koji bi zarad svog „mirnog“ života i ličnog komoditeta bili spremni da prihvate i tragediju svojih bližnjih.
Iz Brisela, teroristički lider terorističke države posprdno izjavljuje:
„Razgovarali smo o zajednici srpskih opština, koja bi trebalo da se formira u okvirima kosovskog zakona. Ni u kom slučaju u obzir ne dolazi formiranje zajednice koja bi imala izvršnu i zakonodavnu vlast ili bi predstavljala ‘Ahtisari plus plan’. Naprotiv, sve će ostati u granicama zakona Kosova i evropskih standarda.“
I nakon ovakvih reči Hašima Tačija predsednik srpske vlade nastavlja da odlazi u centar Evropske unije, da bi tamo trpeo slična i gora poniženja. Zar su građani Srbije izabrali novu vlast da bi ih ovi brukali po svetu? Zar je Srbija prosjak kojeg bi sav svet trebalo da gleda sa sažaljenjem? Zapravo, izgleda da sve ide u tom pravcu, da Srbija (u dronjcima) sedne na briselski trotoar i da ispruženom rukom i tužnim pogledom traži milostinju od užurbanog sveta koji je uopšte ne primećuje.
A na sve to srpski predsednik vlade priča kao da mu je neko isprao mozak i kao da ne zna u kakvom svetu živi:
„Ovo je ozbiljan i težak problem. I razgovori su teški i ozbiljni. Reč je o rešavanju problema koji će, sa jedne strane, otkloniti paralelizam institucija, a sa druge strane, da izrazi svu posebnost i specifičnost srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. U tom smislu je to nemoguće rešiti samo onim rešenjima koja postoje u kosovskim zakonima jer to ne podrazumeva izvršna ovlašćenja zajednice.“
Da je problem težak i ozbiljan, odavno je jasno, ali da su razgovori u Briselu „teški i ozbiljni“, krajnja je besmislica. Ti razgovori uopšte nisu teški, jer Ivici Dačiću nije ostalo ništa o čemu bi mogao da razgovara; a kad nemate o čemu da razgovarate, tada nema ni teških razgovora. Zapravo, Ivicu Dačića dovode u sedište Evropske unije kao drvenog lutka, kome drugi posuđuju i kretnju i govor. Njegovo je da sedne u avion Vlade Srbije, koji samo što nije pao, i da time pokaže javnosti Srbije svoj „heroizam“.
I šta se ozbiljno može očekivati u nastupu marionete? Zar može biti ozbiljan razgovor u kome predsednik jedne vlade kaže da su institucije te država na jednom delu njene državne teritorije „paralelne“? Jasno je, ono što je „paralelno“, može biti „paralelno“ samo u odnosu na nešto drugo što je jednako ili manje od te „paralele“. U političkom smislu, paralelno je ono što je suvišno i što je u državno-pravnom smislu nedopustivo. Dakle, Ivica Dačić nam bez imalo stida poručuje da je spreman da ukine institucije države Srbije na Kosovu i Metohiji i da takvim činom dodatno utvrdi NATO paradržavu Kosovo.
Ispada da u Briselu kosmetski Šiptari imaju tri svoja predstavnika, koji se dogovaraju oko toga kako će im sutra izgledati „država“, koju pokušavaju da naprave u srpskoj kolevci. To su terorista Hašim Tači, kobajagi baronica Ketrin Ešton i – „navažniji igrač“ tog tima – Ivica Dačić.
Predsednik srpske vlade sebi daje za pravo da ocenjuje kako nadležnosti koje je Priština spremna da ponudi Srbima na Kosovu i Metohiji „nisu dovoljne da obezbede srpskoj zajednici da bude značajan faktor na političkoj sceni Kosova„. Prvo, po srpskom Ustavu ne postoji nikakvo Kosovo, već je to Kosovo i Metohija, pokrajina unutar države Srbije. Ko je ovlastio Ivicu Dačića da, protivno Ustavu i zakonima države koju vodi, od Šiptara traži nekakve ustupke za Srbe? Srbi na Kosovu i Metohiji nisu manjina, nego su većinski narod, i niko nema pravo da ih naziva „srpskom zajednicom“.
Ivica Dačić bi sve to morao da zna, kao što bi morao da zna da će biti odgovoran pred istorijom ukoliko nastavi da gura šiptarska kola na račun države Srbije; biće odgovoran pred istorijom, a, jednog dana, možda, i pred srpskim (reformisanim i uozbiljenim) sudstvom.
P. Petrović
