Niko nema što Srbin imade!

0
326

Nekada se pevala pesma iz naslova. S ponosom. Danas više nikome nije do pesme u Srbiji. Jedan mudrac dopuni poslovicu “ko peva zlo ne misli” rečima “ko misli, nije mu do pevanja!”

Jeste da smo ekonomski tigar u regionu. Porastao BDP – ma šta to značilo. Ali u tom bruto društvenom proizvodu veliki doprinos daju strane kompanije u Srbiji. One mahom uvezu sirovinu iz inostranstva, naši radnici rade u tim kompanijama za minimalnu platu od 200 evra, često darivanu iz srpskog budžeta, a gotovi proizvodi većim delom odlaze u svet. I to se kod nas računa kao izvoz. A šta Srbija ima od sve te rabote? Eventualno ako te strane kompanije plate utrošenu struju, vodu i đubre. Možda neko plaća i porez, mada ne bih bio sto posto siguran u to.

Šta tek reći o stranim bankama? Pošto je domaće bankarstvo lukavo i smišljeno uništeno zarad stranih lihvara. Kuda odlazi zarada stranih banaka sa sedištem u Srbiji? Zato bi pravilnije bilo govoriti o bruto nacionalnom proizvodu. Koliko je on porastao, ako je uopšte uvećan ?

Inače, zlobnici se podsmevaju ekonomskom uspehu Srbije i naročito podacima o smanjenju nezaposlenosti. Po njima nezaposlenost je smanjena zbog povećane smrtnosti i ubrzanog iseljavanja stanovništva. Međutim, svako loše ima i svoju dobru stranu. I obrnuto. Tačno da na nekih sedam miliona stanovnika Srbije godišnje umre oko sto hiljada građana. No, od te zbilja prevelike brojke za ovako malu populaciju dobra strana je što umru mnogi penzioneri. I eto smanjenja izdataka za penzije. Od tih preostalih para u budžetu finansiraće se nevladine organizacije, mirotvoračka aktivnost naše diplomatije, kultura i sport, itd. Tačno je i da su u poslednjih šest godina šest stotina hiljada građana malecne Srbije otišli u beli svet. Trbuhom za kruhom, mada to nije sasvim tačno. Jer bar hleba ima u Srbiji. Nije skup, a čak i onima kojima je nedostižan u pekari, mogu da ga pronađu u kontejneru. “Mi ne rasipamo hranu. Pojede se čak i ona iz kontejnera”, opet citat mudraca. S druge strane te stotine hiljada odseljenih šalju devize u zemlju. Pomažu rodbini, prijateljima, kumovima, leče bolesnu decu… Pored toga ovi najnoviji gastarbajteri šire ugled države i njenog mudrog rukovodstva u Slovačkoj, Češkoj, Rumuniji, tradicionalno već u Sloveniji, pa sve tamo do Novog Zelanda. Sve su to vredni ljudi, sposobni, trpeljivi i uzorni u svakom pogledu. Kada jedna država pusta ovakve mladiće i devojke da podižu strane ekonomije, kakvi li su to tek oni koji su ostali da podižu sopstvenu? I kakva je to vlast i društveni sistem u Srbiji kada su mogli da iznedre tako kvalitetno ljudstvo?

E, mi to znamo. Svesni smo koga imamo i ko nas vodi u srećnu budućnost. Može da se diči Francuska s njihovim Makronom. De Gol, da je živ, kipteo bi od sreće ko ga je nasledio na predsedničkom položaju. Amerika može da se diči Trampom. Isto kao Montenegro Milom. Milom koji vlada milom a više silom. Da ne zaboravimo oduševljenje bivših Makedonaca a budućih severnih Makedonaca onim Zaevom. Isto kao Hrvati izvesnom Kolindom. Da ne pominjemo “državu Kosovo” koja može biti ponosna na proverene demokrate u liku Tačija, Haradinaja, Veseljija i kompanije. Ipak, niko nema što Srbin imade! Nažalost ili na sreću, svako sudi po sopstvenom ukusu. A o ukusima ne treba raspravljati!

Miodrag Tasić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime