Nikola Janić

Pre puštanja drugog nastavka razgovora pozvao sam Nikolu i predložio mu male izmene, odnosno dodatke. U sledećim nastavcima, ukoliko se posle našeg razgovora desilo nešto važno o čemu bi javnost matice i dijaspore trebalo da bude korektno informisana, a u domaćim medijima nije imalo odgovarajući odgovor, dodaćemo i pitanja o tim aktuelnostima.

Krajem januara 2017. portal „Srbija danas“ objavio je vest (a preneli su i Koreni) da je Izraelska novinarka Ravina Pazit tražila intervju sa premijerom Vučićem i odgovor samo na jedno pitanje, koje je glasilo: „Da li je tačna informacija da se novac iz EPS-a, Telekoma, RTB Bor i drugih javnih preduzeća Srbije, prebacuje na of šor račune na Kipru pa zatim u Saudijsku Arabiju odakle se ponovo vraća „opran“ u Srbiju da bi se njime finansirala gradnja Beograda na vodi i da je aranžman sa navodnim arapskim investitorima samo paravan za najveće pranje novca u novijoj srpskoj istoriji?“. Zbog ovog pitanja novinarka je pozvana u kabinet premijera gde joj je šef kabineta saopštio da više ne uživa gostoprimstvo naše vlade i da u najkraćem mogućem roku napusti Srbiju.

Kakvo je vaše mišljenje o ovome gospodine Janiću?

Imajući u vidu šta se u Srbiji sve objavljuje u medijima, neverovatno da je ovakva vest, bez obzira da li je istinita ili ne, skoro u potpunosti prećutana u srpskim medijima. Čudno je da ni jednа televizija ili štampani medij nisu intervjuisali gospođu Pazit i pitali je, da li je očekivala od Vučića, koji javno tvrdi da on novinarima uvek odgovara na sva postavljena pitanja, da on na to pitanje odgovori i koji je osnov ona imala za takvo pitanje? Neverovatno je da zbog postavljenog pitanja, bez obzira šta je ono sadržalo u sebi, bilo koji novinar u Srbiji može da bude proglašen nepoželjnim!? Ovde nije u pitanju objavljeni tekst sa tvrdnjom o pranju novca, već pitanje da li je to saznanje tačno. Lično nemam dovoljno saznanja o slučaju gospođe Pazit, da bi mogao da vam dam direktan odgovor. Ali ako je ova vest istinita, onda je to pokazatelj da Srbija sve više tone u medijski mrak. Ne postoji zemlja čiji premijer na konferencijama za medije godinama papagajski-reprizno tvrdi da u zemlji u kojoj je on premijer „novinari mogu da pišu šta hoće“, a prećuti se da im nije dozvoljeno da pitaju šta hoće…

Da li ima logike sumnjati u istinitost vesti u kojoj nije napisano „jedna strana novinarka je zbog njenog pitanja zamoljena da odmah napusti Srbiju“, već je navedeno i ime i prezime te izraelske novinarke, Ravine Pazit, kao i sadržaj njenog pitanje?

Nema logike ni u ovom, ni u mnogim drugim slučajevima, kada se govori o medijima. Nelogično je i da mediji nisu o tome ni govorili, ni pisali. Da je vest neistinita onda bi vest o toj vesti objavili i opisali kao još jednu laž u pripremi nekog novog rušenja Vučića i „državnog udara“. Ukoliko je istina, onda je bilo za očekivanje da su mediji od gospođe Pazit tražili objašnjenje na osnovu kojih dokaza je iznela njene tvrdnje i tako jasno formulisala pitanje premijeru Vučiću. Nameće se i razmišljanje o tome da su se vlasnici i urednici medija uspavali, dok im je neko na uvce pevao „Ćuti, ćuti…“, izvinjavam se, ime pesme na koju asociram u originalu je „Tiho, tiho, moje zlato spava…“.

Kad smo već kod spavanja, da li uspavanost ili neodgovornost u Kancelariji za Kosovo i Metohiju doprinosi tome da vlade zemalja u EU i u svetu i dalje ne znaju istinu o svakodnevnim nevoljama Srba na Kosovu?  

Mislim da je u pitanju i neodgovornost prema Srbima na Kosmetu i „odgovornost“ pred nekim u Beogradu. Slušao sam više priča o razlozima pasivnosti onih koji bi trebalo da su najviše angažovani po tom pitanju, ali nisam dobio dokaz za te priče. Nažalost, izgleda da i u toj kancelariji postoje neki ljudi koji su nezainteresovani da se zna istina o sadašnjem životu Srba na Kosovu i Metohiji. Kada bi predstavnici te kancelarije radili deseti deo od onoga što govore u domaćim medijima da rade, život naših ljudi bio bi mnogo bolji i sigurniji. O tome mogu da govorim jer imam dokaz da govorim istinu. Daću vam primer o njihovoj pasivnosti i nezainteresovanosti (gospodin Janić daje na uvid fasciklu s navedenom prepiskom):

Novembra meseca 2015. godine ispred NGO „Human Voice“ poslao sam pismo švedskom premijeru Stefanu Lefvenu i nekim ministrima u vezi podrške švedske vlade da se u UN glasa da Kosovo bude primljeno u UNESC-o a u kome sam između ostalog napisao:

„Švedska dugi niz godina daje milijarde za Kosovo. Značajan deo tog novca bio je namenjen stvaranju uslova za zajedničk život svih naroda. Primarno, za njihovu sigurnost i poštovanje ljudskih prava, sa fokusom na Srbe koje proganjaju, prebijaju, kamenuju, ponižavaju, a nije retkost ni da ih napadaju noževima i ubijaju.

Uprkos ovakvoj svakidašnjici Švedska je podržala da se u UN glasa o prijemu Kosova u UNESCO, telo UN-a za obrazovanje, nauku i kulturu. To znači da bi srpske svetinje, groblja, crkve i hramove, u budućnosti štitila vlast kosovskih Albanaca koja nije mogla, a donekle ni želela, da zaštiti Srbe i njihovu kulturnu baštinu, čak ni u prisustvu KFOR-a. Grobovi srpskih roditelja, dece i drugih rođaka, uništavaju se a Albanci konstantno sprečavaju Srbe da posete grobove svojih najdražih.

Mladi Srbi apeluju na vas da se angažujete da Švedska ne glasa za prijem Kosova u članstvo UNESKO-a. Da ne glasa za nestanak srpskog kulturnog nasleđa, koje bi bilo uništeno (kao što je ID uradila sa Palmirom u Siriji) i prijemom Kosova u UNESKO postalo “kosovsko” a postepeno se transformisalo samo u albansko.

Dokumentacija koju smo vam poslali u poštanskoj pošiljci, štampane brošure, stotine fotografija, kao i video zapise, samo su mikroskopski deo beskrajnih dokaza o tome što se na Kosovu događalo dugi niz godina, tragična realnost i istina koju mnogi ne žele da vide.

Ali među nama, švedskim Srbima, postoji ipak mala nade da Švedska pre glasanja u UN o prijemu Kosova u članstvo UNESCO, može da promeni svoj stav i da će ipak glasati sa ljudskom i državnom odgovornošću”.

Ubrzo je stigao odgovor na moje pismo (o kome možemo diskutovati opširnije drugom prilikom), ali već sutradan upitan sam u telefonskom razgovoru koje su od na Kosovu prisutnih činilaca iz zemalja EU bile upoznate sa tim dešavanjima koja sam naveo u pismu Premijeru Švedske.

Kontaktirao sam odmah Kancelariji za Kosovo i Metohiju i prosledio pitanja:

To: press@kim.gov.rs
Subject: Potrebne informacije

“Poštovani,

Obraćam vam se na ovu mail adresu jer na sajtu kancelarije za Kosovo i Metohiju nisam našao drugu, direktnu i adekvatnu mail adresu.

Nakon pisma koje sam predsedniku Švedske vlade, Ministarki spoljnih poslova i Ministarki kulture, kao i delu švedskih institucija i medija poslao u lično ime i ispred organizacija ”Human Voice”….

U nastavku mejla naglasio sam da sam na pismo sa molbom da Švedska promeni svoj stav po pitanju prijema Kosova u UNESKO, dobio odgovor, ali i pitanja na koja činjenicama treba da odgovorim.

Zamolio sam da me obaveste o tome koje su od prisutnih snaga, organizacija i institucija upoznate sa rušenjima i skrnavljenjem grobalja, crkava, spomenika i napadima na Srbe, odnosno da proslede podatke i brojke o:

1. Oštećenim i srušenim verskim objektima
2. Proteranim Srbima
3. Ubijenim srpskim civilima i nad njima izvršenim napadima…Kao i ostalom što smatrate relevantnim”.

 Odgovor koji je stigao (a većina onoga što je tamo napisano može se naći na Internetu) odnosio se uglavnom na to da je najveći broj verskih objekata napadnut tokom 1999. i u martovskom pogromu 17, 18. i 19. marta 2004.

O dešavanjima zadnjih 11 godina skoro ništa, kao ni reči odgovora na pitanje koji su predstavnici, organizacije i snage zemalja EU upoznati sa incidentima, prebijanjima, rušenjima verskih objekata, grobova i spomenika… Pored tri navedena linka i PDF fajla na nepune dve stranice o etnički motivisanim napadima, bilo je i nekoliko redova sa odavno poznatim i uopštenim opisom da je:

„У току сукоба 1999. године на АП Косову и Метохији, и након уласка КФОР-а више од 210.000 грађана Републике Србије је било присиљено да напусти  своја пребивалишта у АП Косово и Метохија, док је додатних 20.000 лица расељено у марту 2004. године. Данас је унутар саме територије АП Косово и Метохија расељено више од 18.000 лица, а на другим подручјима Републике Србије борави 204.049 интерно расељених лица.

 Имајући у виду да, упркос присуству међународне заједнице на АП Косову и Метохији не постоје адекватни безбедносни услови нити је осигуран приступ правима у  протеклих петнаест година вратило се свега 12.415 лица од чега је мање од 5% остварило одржив повратак. Када се овај податак посматра у односу на укупну расељену популацију која је била преко 220.000 произилази да је свега 1,9% лица остварило одржив повратак“.

U sledećem nastavku razgovora, ukoliko se naredne nedelje ne desi nešto aktuelnije, objavićemo vaš odgovor na dva ranije najavljena pitanja:

 „Šta javnost Srbije zna o razgovorima i pregovorima u Briselu? Premijer Aleksandar Vučić žalio se da Beograd nedeljama ne dobija odgovore iz Brisela. Da li je to moguće“?

„Da li premijer Vučić i predsednik Nikolić snose deo krivice da se u svetu negativna slika o Srbima kao ”lošem i genocidnom narodu” ne menja, umesto da bude obrnuto“?

Razgovor vodio: Dušan Vukotić

Neistine dovode do ludila… (1)