Ministarstvo za dijasporu još decembra meseca najavilo je na sva zvona da je krenulo u angažovanje dijaspore u borbi za opstanak Kosova u granicama Srbije. Šta su učinili za ovih proteklih skoro pet meseci? Ništa.
Razgovarao: Ratko Dimitrov
 |
| Vladika Artemije i Nikola Janić, predsednik Srpskog Saveza u Švedskoj i koordinator USDE |
Gospodine Janiću, vratili ste se ovih dana iz Beograda. Da li ste prisustvovali sahrani gospodina Slobodana Miloševića?
Nisam. U Švedsku sam se vratio istog dana kada je Milošević sahranjen. Da nisam imao obaveza i morao baš tog dana da otputujem nazad, verujem da bih prisustvovao sahrani iz više razloga. Ono sa čime se Srbija suočavala tih dana, posle smrti gospodina Miloševića, bilo je morbidno i šokirajuće. Od otvorene radosti pojedinaca što je jedan čovek umro, pa do organizovanog ”prevremenog prolećnog veselja” na Trgu republike i Kalemegdanu, obeleženog naduvanim raznobojnim balonima i likovima Vladana Batića, Vesne Pešić, Miloljuba Albijanića… Zaista mi je žao što nisam bio u Beogradu i što nisam otišao na sahranu…
Znači li to da ste vi pristalica Miloševića i nekadašnje Miloševićeve politike?
Ne. To samo znači da se kao hrišćanin ne radujem ničijoj smrti, a na njegovoj sahrani ja bih bio samo još jedan anoniman građanin, suprotnog vrednovanja od pojedinih ”hrabrih i pametnih demokrata” čija je lična mržnja i prema živom i prema mrtvom Miloševiću, uvek bila nesrazmerno veća nego što je to njihova ljubav prema Srbiji. Da bih zatvorio usta onima koji će reći da je ovo govor demagoga, podsetiću vas da sam gospodinu Miloševiću još 1999. javno rekao i od njega tražio ono što su čelnici tadašnje opozicije od njega zatražili tek 2000. godine, kada se Srbija digla na noge. Mediji, koji su tada bili možda slobodniji i korektniji od mnogih medija u ”post-miloševićevoj Srbiji” preneli su mnoge moje izjave. Dozvolite da citiram samo dve rečenice iz većeg članka pod naslovom ”Treba sami da se izoluju” o onome šta sam rekao na Saboru dijaspore u Beogradu, koji je bio pod pokroviteljstvom samog predsednika Miloševića:
”Od trenutka kada su protiv gospodina Miloševića i četvorice najvećih državnih funkcionera podignute Haške optužnice postalo je jasno da sadašnja vlast ne može da vodi dijalog sa svetom, ni da stvori normalne uslove za bilo kakve poslovne aktivnosti. Takva izolacija zemlje zahteva da neki ljudi izoluju sami sebe, pri čemu prvenstveno mislim na predsednika Miloševića,“ objašnjava gospodin Janić.
Mnogi drugi članci kritike koji su objavljeni u časopisu ”Koreni”, čiji sam izdavač i odgovorni urednik, dovoljan su garant da nisam bio ”Miloševićev pristalica”. Ali isto tako je sigurno da ja sebe vidim daleko od mogućnosti da prihvatim ovakvu političku, navodno demokratsku, a u biti nepatriotsku Srbiju, kakvom je građanima danas predstavljaju vodeći mediji.
Da li smatrate da se građani Srbije varaju o sopstvenoj zemlji?
Ne samo da ih svakodnevno lažu i varaju, već tvrdim da učestvuju u sprečavanju mnogo čega što je veoma značajno i korisno za Srbiju, a posebno za Kosmet.
Da li je Kosmetu od koristi i to što vas je Slobodan Milošević zvao iz Haga, da vam se zahvali za ono što činite za naše ljude?
Vi ste očigledno dobro obavešteni o mnogo čemu i tendenciozno skrećete razgovor na ono što je zastarelo i sigurno nije od koristi ni vama ni nekima u Srbiji, ali ću vam ipak odgovoriti. Tačno je da me je gospodin Milošević nazvao iz Haga pre par godina. Tačno je i da je razgovor počeo time što se zahvalio za ono što mi iz Švedske činimo za naše ljude, ali razlog njegovom pozivu bio je mnogo ozbiljniji i sigurno koristan za našu istoriju i za istinu o dešavanjima za vreme građanskog rata u Hrvatskoj i Bosni.
Naime gospodin Milošević se interesovao da li postoji zvučni ili video snimak konferncije o Balkanu koja je 1994. održana u Geteborgu, a na kojoj je u dijalogu sa mnom dobitnik pulicerove nagrade za knjigu ”Svedok genocida”, američki novinar Roj Gatmen, priznao da ne poseduje dokaze o mnogo čemu što je tvrdio u toj knjizi. O tome sam nekoliko dana kasnije imao i jedan ili dva razgovora sa Miloševićevim advokatom. Tražene materijale sam doneo u Beograd i oni su mesecima čekali na hotelskoj recepciji da ih neko preuzme, što nikada nije učinjeno.
Ja zaista ne vidim mogućnost da bi mnogi dokazi o fabrikovanim lažima za vreme rata u Hrvatskoj, Bosni i na Kosmetu, čiji je cilj bio satanizovanje srpske strane, mogli danas, ili bilo kada, da budu na štetu Srbiji i Kosmetu! Naprotiv. Ubeđen sam da je dugogodišnje sprečavanje od strane vladinih ustanova, ministarstava i medija u Srbiji, da se i u Srbiji i svetu iznosi istina i dokazi o stradanju srpskog naroda i ignorisanju njegovih prava, onih ljudskih, a i međunarodnog prava, koje mora isto da važi za sve ljude i države, nanelo nesagledivu štetu po pitanju budućeg i konačnog statusa Kosova.
Nećete valjda da tvrdite da neki Srbi, srpski političari i mediji nanose štetu Srbima i Srbiji?
Naravno da hoću. O tome sam dosta rekao u intervjuu koji ste imali sa mnom krajem januara i koji je takođe obajvljen u ”Korenima”, kao što ćemo objaviti i ovaj. Međutim smatram izuzetno važnim da podsetim da često i ono što se ne učini, a može i treba, vremenom postaje destruktivno, a za Srbiju i Kosmet samoubilačko i izuzetno pogubno. Primera ima neprihvatljivo mnogo. Pomenuću samo dva.
Ministarstvo za dijasporu još decembra meseca najavilo je na sva zvona da je krenulo u angažovanje dijaspore u borbi za opstanak Kosova u granicama Srbije. Šta su učinili za ovih proteklih skoro pet meseci? Ništa. Sem jednog obaveštenja na sajtu ministarstva da su u januaru imali jedan sastanak u takozvanom Institutu Srbije i Crne Gore u Briselu, na istom sajtu mesecima nema nijedne vesti o tome kako su, koliko su i koju su to dijasporu oni pokrenuli po pitanju Kosmeta? Ako pameti nema u ministarstvu bilo bi za očekivanje da je ona bar ostala kod naših akademika, članova Srpske akademije nauka i umetnosti. Ali nažalost i ovde se mnogo šta skratilo, pa se ocećam sigurnijim da umesto u njih danas više verujem i cenim pamet, logiku, inteligenciju, iskrenost i patriotizam (ne šovinizam ili ekstremni nacionalizam) mog ujaka Žike iz Koraćice.
Po vama se pamet i inteligencija naših akademika menja vremenom?
Nisam hteo to da kažem, već konstatujem da njihova pamet i akademsko obrazovanje ne bi smelo da im dozvoli da bilo kome čine prijateljske ili političke usluge i ustupke, koji bi išli na štetu većine ili celog srpskog naroda. Srbija se moralno toliko srozala da i ti akademici danas svesno dozvoljavaju da banalnost i hoštapleraj idu ruku pod ruku sa iskrenim patriotizmom i naporima da se bar minut pre dvanaest učini koliko se može za budućnost Srba na Kosmetu i Srbije u celini.
Onaj ko je dozvolio da prevaranti i falsifikatori, koji godinama nemaju veze sa srpskom dijasporom, na Međunarodnoj naučnoj konferenciji o Kosovu i Metohiji, organizovanoj od strane Srpske akademije nauka u Beogradu od 16. do 18. marta, govore o ”Pogledima srpske dijaspore o Kosovu”, na savesti ima nanošenje još jedne nepotrebne štete i Kosovu i Srbiji, a dijaspori sramotu. Oni koji u ime dijaspore godinama daju svakakva, a nikad ne ispunjena obećanja, koji posle propale laži o navodno ”Evropskom kongresu sa preko 5.000 clanova” na tom skupu 16. marta u Beogradu govore o izmišljenom ”Neodegolističkom pokretu sa navodno preko 20.000 članova”, kao stvarnom, mogu još jedino da varaju Srpsku akademiju nauka. Čak i oni koji su do skoro za samo 100 evra pisali svakakve bajke izgovorene od neumornog falsifikatora Mile Alečković, shvatili su da je ovaj njen neodegolistički pokret premašio sve što je do sada viđeno u svetu minhauzenstva.
Gospodine Janiću, zašto je u vama uvek kada razgovaramo prisutno toliko gneva?
Zato što mi je Srbija, i takva kakva je, i dalje u srcu. Svakim danom ona se u njemu sve više učvršćuje i nikako ne mogu, bar na kratko, da je zaboravim i da se od nje odmorim. Zato što moju Srbiju kontinuirano doživljavam kao najlepši dragulj koji čak i oni koji u njoj žive svakodnevno nemilosrdno pljuju i o njoj balave, pokušavajući da njihov mazohizam prikriju pričama o demokratskoj Srbiji i o njima kao nenadmašnim demokratama. Zato što samo u toj Srbiji može neki Nenad Čanak, zamena za čoveka i političara, da izgovori da je Srbija zamena za zemlju, a građani Srbije zamena za ljude. Što neki Siniša Protić izbezumljeno drhti na srpskoj televiziji, govoreći da su svi oni koji hoće pomirenu Srbiju njeni neprijatelji i neprijatelji naroda, a da su samo on i slični njemu i Nenadu Čanku ”demokrate” za koje je jedna i jednom pomirena Srbija – neprihvatljiva.
Skoro svaki vaš boravak u Srbiji donosi Vam nova razočarenja. Da li ima nešto što nije deprimirajuće?
Naravno da ima. Na primer, što sam prilikom ovog zadnjeg boravka u Beogradu baš 17. marta, na dvogodišnjicu tragičnog pogroma na Kosmetu, umesto predviđenih pola sata sa preosvećenim Vladikom Artemijem proveo sat i petnaest minuta u ozbiljnom razgovoru o mnogim dešavanjima među Srbima i sa Srbima, i u matici i u rasejanju. Što sam sa meni neobjašnjivim mirom pred ovim svetim čovekom izgovorio da poštene i masovne organizacije srpskog rasejanja, a i ja lično, imaju snage da, radi naroda kome pripadamo, pređu preko mnogih uvreda, da zaboravimo mnoge laži o poštenima, da prećutimo među nama mnoge nesposobne, ali i da nikome nećemo odćutati nanošenje nepravde napaćenom srpskom narodu, prvenstveno na Kosmetu. Neizmerno je zadovoljstvo, što sam u njegovoj poruci upućenoj srpskoj dijaspori shvatio mnogo toga kao neophodnost i osetio verovanje da će najveći deo srpskog rasejanja ispoštovati poruku Vladike Artemija, a da tvrdoglavost, inat, prkos i međusobna trvenja i najgore reči rečene u lice onome ko ih je zaslužio, imaju ponekad opravdanu i određenu namenu, potrebu i vrednost, ali samo kada je u pitanju narod a ne pojedinac.
Šta je Vladika Artemije poručio srpskom rasejanju?
Preosvećeni je rekao: ”Nastavite da se borite za istinu”.
