Nikola Varagić: Kako i zašto manjina vlada nad većinom

1
463
Nikola Varagić / Foto: stanjestvari.com

Dobri i mudri ljudi mogu i moraju da se bave politikom. Ako se pošteni i pametni ljudi ne uključe u politiku, nećemo dobiti novu elitu. Sa lošom elitom, nestaje narod. Bez dobre elite, nema ni naroda

U srpskom narodu, većina je protiv ulaska u EU i NATO alijansu, protiv prodaje Kosova i Metohije, protiv prodaje privrednih i prirodnih resursa (jer niko ne želi da radi kao „jeftina radna snaga“), protiv nametanja „parade ponosa“, pa ipak, manjina (tj. vladajuća elita) vodi Srbiju u EU i NATO alijansu, prodaje Kosovo i Metohiju, prodaje privredne i prirodne resurse (većina radno sposobnih ili ne radi, ili ne prima platu ili radi kao „jeftina radna snaga“) i organizuje dve „parade ponosa“. Zašto je to tako?

Možda je to tako zbog toga što, u narodu, većinu čine maloverni i licemerni – oni koji javno osuđuju ono što tajno rade ili podsvesno rade ono protiv čega se svesno bore. Oni koji su hrabri na rečima, ali ne i na delima. Oni koji bacaju smeće gde stignu i mnogo psuju (često i Boga psuju). Oni koji se nikada neće prodati i nikad neće izdati – sve dok im neko ne ponudi nešto konkretno ili im neko ne zapreti (imaju podanički, robovski mentalitet). Oni koji nikada ništa ne bi završili preko veze – sve dok ne nađu vezu. Oni koji ne bi uradili ništa loše – sve dok im se ne ukaže prilika.

Oni koji bi rado učinili prevaru, ali se plaše da to urade. Oni koji bi da brane KiM, ali da oni (ili njihova deca) ne uzimaju pušku u ruke. Oni koji su ljubomorni na boljeg od sebe i umesto da sami sebe usavršavaju, oni boljeg od sebe vuku na dno, gde se i sami nalaze. Oni koji kukaju kako smo mi Srbi zaboravili na svoju tradiciju, dok oni sami pišu latinicom i neće da slave porodične slave zato što to više „nije moderno“. Oni što kritikuju vlast da krade, ali kada bi došli na vlast, krali bi još više. Oni koji se raduju kada komšiji crkne krava. Oni koji vide samo da je čaša do pola prazna, a ne i da je čaša do pola puna. Oni koji očekuju da drugi čovek, ili država, reši njihove lične probleme i prebacuju odgovornost na druge, ili državu; ako govorimo o narodu i državi, takvi ljudi očekuju da nas spasi Bog, ili Rusija, tj. uvek neko drugi – za takve ljude, drugi su krivi za sve loše u njihovom privatnom životu, ili u Srbiji. Oni koji najviše vole svoju porodicu i svoj narod, ali ako nešto nije po njihovoj volji, tj. ako u porodici ne rade svi kako oni misle da treba da rade, ili u narodu, onda idu u krajnost i spremni su da se odreknu ili unište svoju porodicu, ili svoj narod. Oni čija reč ništa ne vredi (samim tim ni potpisan ugovor), jer imaju debeo obraz. Oni koji gledaju Pink, Hepi i rijalitije. Oni koji misle globalno, ali ne deluju lokalno. Oni koji sebe uvek porede sa istim ili gorim, ali nikad sa boljim od sebe.

Da li većinu u srpskom narodu čine takvi ljudi? Ako takvi ljudi, ipak, ne čine većinu, nego su manjina u srpskom narodu, zašto i kako oni vladaju nad većinom[1]? Naravno, jasne su istorijske okolnosti (da se ne vraćamo na doba pod okupacije pre 20. veka, ako gledamo samo okolnosti u 20. veku, kada smo imali svoju državu): u dva svetska rata srpski narod je doživeo genocid, najbolji su tada stradali, najbolji su stradali i za vreme komunizma (neke su komunisti ubili, neki su izbegli u svet), i u postkomunizmu, što zbog ratova u bivšoj SFRJ i sankcija, i napada Nato na SRJ, što zbog negativne selekcije i korupcije. Činjenica je da su na stvaranje loše vladajuće elite i loših uslova za život u Srbiji u 20. veku i na početku 21. veka uticale i spoljašnje sile ili okolnosti. Za dosta stvari smo ipak sami krivi[2]. Ako sada znamo gde smo do sada grešili, da li ćemo i u budućnosti isto tako grešiti?

Budi bolji, pa će ti i elita biti bolja

Voljom Božjom, Srbija će u narednim godinama i decenijama dobiti novu vladajuću elitu – koja neće grešiti poput (do)sadašnje vladajuće elite. Potrebno je vreme da se upoznaju i organizuju pravi ljudi. Potrebno je vreme da se stvori pozitivna selekcija. Sada smo tek na početku tog procesa. Elita dolazi iz naroda. Ako u narodu većinu čine oni koji nisu maloverni i licemerni; oni koji poštuju datu reč i iza kojih stoje dela a ne samo reči; oni ne bacaju smeće i ne psuju; oni koji se nikada ne prodaju i neće da izdaju svoju državu i svoj narod – ni kada im se ponudi nešto konkretno, ni kada im se preti; oni koji ništa neće da završe preko veze ni kada imaju vezu, niti bi uradili nešto loše ni kada bi imali priliku, ni kada ne bi bilo (straha od) moguće kazne; oni koji boljem od sebe priznaju da je bolji, oni koji slede mudrijeg od sebe, oni koji ne žele da komšiji crkne krava; oni koji bi išli u vojsku u slučaju rata, zajedno sa svojom decom, umesto u inostranstvo; oni koji zaista ne bi krali kada bi došli na vlast; oni koji ne daju (ili ne primaju) mito ni zbog saobraćajnog prekršaja; oni koji ne nameću drugima svoju veru i tradiciju, a poštuju svoju – pišu ćirilicom, slave slave, poštuju junake i žrtve iz svog naroda (znaju šta je i junaštvo i šta je čojstvo); oni koji sami rešavaju svoje probleme, oni koji ne prebacuju odgovornost ili krivicu na drugog čoveka (ili narod, državu), oni koji ne čine drugima ono što ne žele da oni čine njima, oni koji su izvadili brvno iz svog oka, oni koji ljube dobro radi samog dobra i poštuju Božje zapovesti, onda će oni činiti, u jednom trenutku, i većinu u novoj srpskoj vladajućoj eliti.

Stanje u Srbiji zavisi od ljudi koji žive u Srbiji. Međutim, stanje u regionu, i posebno u svetu, ne zavisi jedino od Srbije. Mnogo kockica mora da se složi da bi se okupila i organizovala nova srpska vladajuća elita, čak i nevezano za dešavanja u svetu, a posebno je teško da se slože sve kockice i u regionu i u svetu, tako da se Srbija može nesmetano razvijati, sa tom novom elitom, koja će da je vodi. Te kockice može da složi jedino Bog. Možda će Bog da okupi novu elitu, ljude koji ne vole „začelja po sinagogama i pozdrave na trgovima“ (Lk. 11; 43), koji ne tovare „na ljude (tj. narod) bremena teška za nošenje“, a da oni sami „ni jednim prstom svojim neće da se prihvate bremena“ (11; 46)[3], tj. ljude koji se čuvaju „svake gramzivosti, jer niko ne živi od imovine svoje, što je suviše bogat“ (Lk. 12; 15) – pošto u izobilju, ničiji život ne počiva na njegovom imanju[4] – i možda Srbiju čeka vek mira i nesmetanog razvoja, tj. vek „zlatnog doba“. A možda nas čeka nov Kosovski boj (nepovoljne međunarodne okolnosti – ničim izazvani napad neke države, svetski rat, sankcije, velike elementarne nepogode, još veća kriza sa izbeglicama i emigrantima iz Azije…), ili, izbor između Nebeskog i zemaljskog carstva. Ne možemo da predvidimo sva dešavanja u svetu, niti kako će ona uticati na Srbiju. Do nas je samo da se svako od nas pojedinačno neprestano duhovno usavršava, da stvaramo bolje međuljudske odnose i bolje uslove za život u Srbiji – sve ostalo je „do Boga koji miluje“.

Životni uslovi u Srbiji mogu da se promene na bolje ako verujemo da mogu da se promene i ako oni koji menjaju Srbiju zaista nisu, ili neće postati isti, kao oni koje menjaju na vlasti. I naravno, ako se jedan deo onih (najboljih) koji žive u rasejanju vrati u Srbiju da je menjamo na bolje. Novu vladajuću elitu će činiti najbolji iz Srbije i rasejanja, a sa povratkom onih koji sada žive u rasejanju (dovoljno je da se vrati svaki deseti), pored problema sa „odlivom mozgova“, rešava se i problem „bele kuge“ (u mojoj generaciji, oni koji žive u rasejanju imaju decu ili više dece u odnosu na nas koji smo ostali u Srbiji). Siguran sam da u rasejanju imamo dovoljno onih koji nisu zaboravili svoje poreklo, koji su i svoju decu naučili da govore srpski jezik, i koji su spremni da se vrate u Srbiju (nisu svi kao oni ministri zaduženi za finansije, privredu, banke i privatizaciju koji su iz rasejanja došli posle 2000. godine da vladaju i da rasprodaju Srbiju). Svi zajedno možemo da stvorimo bolje uslove za život u Srbiji, i možda će nas Bog pogledati, tako da ostanemo oaza koja se nesmetano razvija, u miru, čak i ako nastane haos u svetu[5].

Ličnost ili individua

Narod čine ličnosti. Masu čine individue. Da li je srpski narod, u ovom trenutku, masa (bezličnih kolektivista) ili „narod-monarh“ (zajednica ličnosti)? Masa postaje „narod-monarh“ (svaki građanin je „kralj“ ili „poslednji izvor legitimnosti“), jedino ako svaka (ili većina) individua prevaziđe samu sebe i postane ličnost. Jer, samo prave ličnosti mogu da se izbore za „pravo ličnosti“[6]. Prava elita od mase pravi „narod-monarh“. Pravu elitu čine ličnosti. Bog uči čoveka (koji ljubi Boga) kako da postane savršena ličnost[7]. Bog uči članove duhovne elite, a duhovna elita uči narod – individua postaje ličnost, masa postaje narod. Ličnost poštuje pravo i dostojanstvo druge ličnosti, doživljava i radost i tugu druge ličnosti kao sopstvenu. Ličnost nalazi sebe u drugoj ličnosti i drugu u sebi. U zajednici ličnosti, niko „ne traži što je njegovo, nego svaki ono što je drugoga“ i svako „ugađa bližnjemu na dobro radi napretka“. Ličnost je primer „čojstva i junaštva“ (Marko Miljanov) – čuva drugog od sebe (poštuje drugog, neće da povredi pravo i dostojanstvo drugog ili drugačijeg čoveka), čuva sebe i svoje od drugih (poštuje sebe i svoje). Hrišćanin se i prema nehrišćanima (ili nesrbima) uvek ponaša – hrišćanski. Hristolika ljubav traži da se vole i oni koji (u ovom trenutku) nisu deo duhovne (ili nisu deo iste etničke) zajednice, traži da moral koji važi za pripadnike moje zajednice, (bližnje), važi i za pripadnike druge (tuđe, strane, drugačije) zajednice[8].

Lični odnosi stvaraju jedinstvo ličnosti (autentičnu zajednicu, zajednicu saosećanja[9]). Ako elita nije odnarođena, onda je elita ona manjina (izabrani predstavnici naroda) koja vlada nad većinom i sprovodi volju naroda (većine), kao „prvi među jednakima“ ili kao „servis građana“ (nikako kao autokrate ili populisti koji bi sprovodili „teror većine“ nad manjinama). Dakle, ako elita nije odnarođena, onda to nije ona manjina (oligarhija, sa „velikim vođom“ na čelu) koja sprovodi „teror manjine“ nad većinom. Ličnosti, koje čine (ili budu činile) „nukleus pravednih“ ili „seme za pleme“, okupiće se spontano (tj. uz pomoć Boga, „posle časa u kojem se svaki član elite već bio izdvojio od mase“), i stvoriti novu srpsku vladajuću elitu. U novoj eliti će svi da budu jednaki i istomišljenici, u smislu da žele dobro svom narodu i svojoj državi, i svim građanima će da služe kao poslednji (poslednji se tada neće gurati da bude prvi), ali, u svakom drugom smislu, u eliti (između ostalog, zato što pravimo razliku između duhovne i državne zajednice[10] i imamo istorijsku svest ili svest o zlu) će vladati pluralizam mišljenja[11].

Sabor parohijskih zajednica

Na Nebu ne postoji „kriza moderniteta“, niti postoji „kriza autoriteta“, jer je svemu na čelu Red. U Carstvu Božjem vlada harmonija između Jednog i mnoštva, između centra i periferije („Bog je beskrajni krug, čije središte je svugde, a periferija nigde“). Na Nebu je sve ustrojeno prema „Bogom postavljenoj jerarhiji duhovnih vrednosti i odnosa“. Na zemlji, zajednica koja je najbliža rajskoj zajednici je saborna, liturgijska zajednica. To je duhovna zajednica, Crkva. U svetovnom smislu, to je pravna država – državna zajednica čiji članovi imaju razvijenu pravnu svest i obraz (poštuju datu reč). Svako može da radi na samome sebi (da se duhovno usavršava) – da deluje lokalno, a da misli globalno.

„Parohijska zajednica je konkretna pojava Crkve. Ne postoji svetska Crkva, već svest parohijana da pripadaju zajednici sa drugim parohijanima…. Nije moguće spasiti svet (civilizaciju) od ‘pravca’ (besmisla) u koji srlja! Moguće je samo izdvojiti se u – ma kako male – zajednice ljudi sklonih mirnom dijalogu (pa makar i u logoru!). A to je teško postići i u Crkvi, u svojoj, pravoslavnoj crkvi!… Parohijska zajednica stvara duh koji posle objedinjuje narod. Bez parohijske zajednice Crkva nije živa“ (Žarko Vidović).

Budućnost srpskog naroda (i svih ostalih pravoslavnih naroda, hrišćanstva i Crkve) jeste sabor ovakvih zajednica. Takve zajednice nastaju ako se svako trudi da pobedi zlo u sebi, da izvadi prvo brvno iz svog oka, da ne greši. Parohijska zajednica je osnova za stvaranje pozitivne selekcije i nove elite, sabornog duha i pravne svesti. Sabornost je slobodno jedinstvo u ljubavi između ljudi koji ne žive sebi[12]. Međutim, u sabornosti, „nepismeni se povinuje pismenome“, ili, „neuki obrazovanome“, tj. „svaki organ ima svoju jerarhijsku ulogu i odgovornost“[13]. Nije svaki vernik na istom stepenu duhovnog znanja, uzrastanja u veri ili očišćenja srca. Poslušnost dolazi iz „bogatstva rasuđivanja“.

Pravo i Nebeska pravda

Naravno, kada govorimo o državnoj zajednici i upravljanju državom (svetovnom životu), stvari stoje drugačije. Demokratija je najbolji oblik društvenog organizovanja[14]. Ako bi Srbija postala monarhija, bila bi parlamentarna monarhija, demokratska država, jer bi sve drugo bila klasična diktatura (nehrišćanska teokratija). Ako smo pravi hrišćani, nećemo drugačijima (iz svog naroda) i drugima (nepravoslavnima, nesrbima) da namećemo pravoslavlje (ili rodoljublje) nasilno[15]. „Bogatstvo različitosti“ je održivo jedino u pravnoj državi. Pravna država nastaje jedino ako se na svakoj strani unutar Srbije (među onima koji su različiti ili drugačiji – etnički, ideološko-politički, verski…) nalaze ljudi koji imaju razvijenu kulturu dijaloga[16] i pravnu svest (savest).

Na ovom svetu nikada neće biti savršene harmonije između Jednog i mnoštva (savršene jedinstvenosti u mnoštvenosti i mnoštvenosti u jedinstvenosti), zato što ljudi nisu savršeni – uvek će postojati, u nekom obliku, i na nekom stepenu, „kriza moderniteta“, „teror većine“ ili „teror manjine“, uvek će masa (bezličnih individua) biti brojnija od naroda (zajednice ličnosti). Najviše što mi možemo u ovom vremenu i prostoru, jeste da pripremamo put ka Carstvu Božjem, da budemo što bliži savršenom uzoru – Bogočoveku Isusu Hristu. Unutar Crkve, mogu da se ožive parohijske zajednice, a u državi može da se uspostavi vladavina prava, pravo ličnosti.

Zdrava parohijska zajednica (u kojoj nastaje, kroz hristoliku ljubav prema svom bližnjem, kultura dijaloga i saborni duh, „koji posle objedinjuje narod“) je dokaz da (li) je Crkva živa. Ako nema Srpske pravoslavne crkve, nema ni srpskog naroda (a ako nema srpskog naroda, nema ni države Srbije, dok autentična ili saborna zajednica, kao zavetni narod, može da opstane i kada ostane bez države). Vladavina prava (ili pravo ličnosti) je dokaz da (li) je Srbija demokratska i suverena Država. Zadatak nove srpske elite je sačuvati i obnoviti Crkvu i stvoriti pravnu Državu – urediti odnos između Crkve i Države tako da budu zadovoljni i vernici i oni koji nisu vernici Srpske pravoslavne crkve. Srbija može da postane država u kojoj se, ni u teoriji, ni u praksi, ne dovodi u pitanje ustavni status bilo kog građanina (domaćina, državljanina), niti prava naroda (kako većinskog srpskog, tako i bilo kog drugog naroda čiji pripadnici žive u Srbiji), da neguje svoje običaje i jezik, da ispoveda svoju veru, uključujući i sve građane Kosova i Metohije (uz poseban status, koji taj deo Srbije bude imao).

Srbija može da postane država čiji su državljani (građani) zadovoljni i ponosni što žive u takvoj državi. Narod (državljani) će poštovati i slediti elitu (državnike) koja poštuje narod i brine o narodu (svim građanima), i koja, kada nastupi teško vreme, nosi breme zajedno sa narodom. Dobri i mudri ljudi mogu i moraju da se bave politikom. Ako se pošteni i pametni ljudi ne uključe u politiku, nećemo dobiti novu elitu. Sa lošom elitom, nestaje narod. Bez dobre elite, nema ni naroda[17].

Nikola Varagić

stanjestvari.com

_____________________

[1] Nikola Varagić: Piramida vlasti u Srbiji, Stanje stvari, 14. 10. 2017.

[2] Uzmimo primer sa zagađenjem. Činjenica je da su pojave nekih bolesti posledica NATO bombardovanja sa osiromašenim uranijumom, ali je činjenica i da građani Srbije toliko zagađuju svoju prirodu decenijama unazad (od dolaska komunista na vlast) da su neke bolesti posledica zagađenja koje sami proizvode.

[3] „Da bi nastala manjina – elita – svaki njen član mora da se od mnoštva izdvoji iz posebnih razloga i to relativno individualnih… (ujedinjenje sa drugim članovima elite dolazi) posle časa u kojem se svaki član elite već bio izdvojio od mase… Čoveka elite od običnog čoveka razlikujemo ovako: prvi zahteva mnogo više od sebe, a drugi ne zahteva od sebe ništa, već je sobom zadovoljan i štaviše – očaran. Plemenitosti dostojno je kad čovek nema poverenja u ono što bez prethodno uloženog truda zatiče da mu se vrzma po glavi: takav čovek prihvata kao njemu dostojno samo ono što ga prevazilazi i što zahteva ulaganje novog napora da bi se doseglo. Odabrani ljudi, a ne masa, žive suštinski podređeno. Takvi ljudi ne spoznaju vlastiti život sve dok ga ne stave u službu kakvih viših ciljeva. Kad im takvi ciljevi nedostaju, postaje im nelagodno i smišljaju nove norme, još teže i strožije, kojima se pokoravaju*. Takav je život kao disciplina – plemeniti život. Otmenost, plemenitost, se definišu po zahtevima i obavezama, a nikako po pravima. Prisvojena prava ili privilegije nisu pasivno imanje niti prost užitak, već omeđuje obris dometa do kog seže snaga ličnosti… Plemstvo je sinonim života provedenog u radu i stalnom ulaganju napora da čovek prevazilazi samog sebe… Većina muškaraca i žena nije kadra ni za kakav napor osim nametnutog, što je nužna reakcija na neku spoljnu potrebu. Ono malo poznatih ljudi koji su spremni za spontane i doborovoljne napore jesu odabrani ljudi, plemeniti, jedini aktivni a ne samo reaktivni; za njih je život večna napetost, neprestani trening, a trening je isto što i askesis. To su askete… Podela društva na masu i elitu nije podela na društvene klase, već na klase ljudi. U svakom društvenom staležu može se naići na masu i na pravu elitu“ (Ortega i Gaset, „Pobuna masa“).

*“Od svakoga kome je mnogo dano, mnogo će se i tražiti. Kome je povereno mnogo, od njega će se više iskati“ (Lk. 12, 48). Ako kažete „kakvi ste vi Englezi, takav sam i ja Gledston“, vi ne dajete mnogo, ne trudite se.

[4] Drugim rečima, „ako si obdaren premudrošću, ili ti je poverena vlast, ili si bogat, ili poseduješ nešto drugo – ne smeš da darove svoje koristiš na štetu svoje sabraće ili na vlastitu pogibao… znaj da sve to Bogu pripada*… Bog ti je zato i podario bogatstvo, kako bi ti drugima davao hranu na vreme (ubogima, gladnima)… Nisi zadobio imovinu da bi živeo u raskoši, već da bi činio milostinju. Je li to imanje tvoje sopstveno vlasništvo? Ono zapravo pripada sirotinji, a tebi je samo povereno, pa makar se radilo i o roditeljskom nasledstvu i makar bilo stečeno čestitim radom“ (Sv. Jovan Zlatoust) .

*“Bezumniče, ove noći tražiće dušu tvoju od tebe; a ono što si pripremio čije će biti? Tako biva onome koji sebi teče blago, a ne bogati se Bogom“ (Lk. 12; 20-21).

[5] Nikola Varagić: Geopolitika i eshatologija, Stanje stvari, 7.11.2017.

[6] „Predstava o Rimskom pravu je veoma zamagljena novovekovnim etatističkim shvatanjima da je pravo realno, ‘istorijsko’ i autentično tek kad je to pravo države, a ne ličnosti državljana. To etatističko shvatanje (o pravu kao pravu same države) sistematski je zastupao i izložio Hegel. Ali ono potiče iz papske skolastike i državno-crkvene prakse u istoriji Rimske eparhije: tu je koren evropskog etatizma, apsoluta, ‘svetosti’ i prava same države. A u ‘vizantijski’ krug (u pravoslavne narode) ta teorija prodire tek u Rusiji, sa reformom Petra Velikog (koga su pravoslavni smatrali ‘Antihristom’)… Izvor prava u metafizičkoj teoriji države je monarh, tj. vrhovni državnik: on je tako obogotvoren… Hegel smatra da metafizičkoj običajnosti smeta Rimsko pravo kao suviše usko, jer ono bi raskinulo metafizičku običajnost (‘društvenost’, tobožnju zajednicu) na ‘osobne privatne samosvesti’ društva koje Hegel prezire kao ‘građansko društvo’. Marks se povodi za Hegelom kad pravnu državu – ‘dovršenu političku državu’, zapadnu, na osnovama Rimskog prava – smatra ozakonjenjem ‘građanske privatnosti’, ‘privatne svojine’, pa kada uz to i samu hrišćansku religiju vidi kao ‘Bogom dano’ ozakonjenje iste privatnosti. Kad bi čovek zaista bio – ne ličnost, nego – tzv. ‘društveno biće’ (što je čist pojam i samo pojam!), onda bi suštinski bio zaštićen i u etatizmu, jer etatizam ne štiti čoveka nego ‘društvo“’ (Žarko Vidović).

[7] Čovek je stvoren za ličnosno postojanje. Biti čovek, znači biti – ličnost. Biti ličnost, znači stajati pred Licem Drugog, postojati u odnosu sa drugim – živeti u zajednici sa Bogom, koji je ljubav, u zajednici sa drugim ljudima, sa drugim hristolikim ličnostima. Ličnost je „apsolutna stvarnost koja prevazilazi elemente koji bitišu u njoj“ (Sv. Justin Ćelijski). Ličnost „oseća u svojoj posebnosti jedinstvo celine i u celini svoju posebnost“ (Solovjov). „Ličnost se javlja kao jedinstvo opšteg i pojedinačnog… Biti u isto vreme pojedinačan i opšti čovek, to je odista prava životna veština“ (Kjerkegor). Ličnost je iznad i društvenog i biološkog determinizma, izvan je i psihosomatskih i socijalnih procesa i odnosa, odupire se svim materijalnim prinudama i događajima.

[8] Tamo gde nema takve ljubavi, oni koji se bore za prava drugačijeg (pravo na različitost), kada ostvare to pravo za sebe, nad drugim (drugačijim) ljudima (žele da) sprovode unifikaciju (prema svojoj meri, ili ukusima), kao što se opozicija uvek bori za više demokratije (slobode) i „pravo ličnosti“, protiv kriminala i korupcije, ali, kada postane pozicija (vlast), guši slobode i opoziciju, rado učestvuje u kriminalu i korupciji. Dakle, sa jedne strane, postoji (nehrišćanski) (ne)moral, prema kome je „brat mio“ jedino ako je „naš“, dok za svakog koji nije „naš“, važi drugi moral („dvostruki standardi“) i prema njemu su sva sredstva dozvoljena*. Sa druge strane, postoji hristolika ljubav koja voli i pravedne i grešne, i bogate i siromašne, i neprijatelje, koja traži da blagosiljamo one koji nas kunu, da se ne svetimo; da svakog čoveka poštujemo kao ličnost, da isti moral (i zakon) mora da važi za svakog. Jer, bogočovečanska ljubav je „znak po kome se hrišćani razlikuju od nehrišćana. Oni vole čoveka i u grehu njegovom, i nikada ne izjednačuju greh sa grešnikom“ (Sv. Justin Ćelijski). Tako se ispunjava poslednji zavet Hristov.

*Sofisti su učili da ista etička pravila ne treba da važe za sve države. „Što se svakoj državi čini pravedno i dobro, to i jeste za nju tako dokle god ona to smatra“ (Protagora). Jer, „prirodni je zakon da jače ne bude ometano slabijim, nego da se slabije prilagođava i podređuje jačemu, i da jače prednjači, a slabije sluša“ (Gorgija). Više od dva milenijuma kasnije, u doba Darvina, liberalni levičar Džon Stjuart Mil je pisao („O slobodi“): „Despotizam je legitimni način vladanja varvarima, pod uslovom da mu je cilj njihovo popravljanje, a da su mu sredstva opravdana ostvarenjem tog cilja“. „Dobro je kada mi drugima otmemo krave i žene, zlo je kad to drugi otmu nama“, rekao je nekom antropologu pripadnik plemena Zulu. Kod masona, „brat je mio ma koje vere bio“, ali ako nije mason, onda za njega važi „Zulu logika“ ili Milova metoda.

[9] „Autentična zajednica je zajednica saosećanja. Moral je moje osećanje pripadnosti zajednici kojoj osećam da pripadam. Moral je osećanje dužnosti prema toj zajednici. Inače nema dužnosti bez osećanja dužnosti, niti ima osećanja dužnosti prema zajednici, ako ne osećam da pripadam toj zajednici“ (Žarko Vidović).

[10] „Nema te zemaljske ustanove koja bi bila u stanju da zadovolji čovekovu potrebu za duhovnom zajednicom. Država ne sme biti ni pokušaj takvog zadovoljenja. Zato ona i jeste zasnovana na Rimskom pravu. Na Evanđelju može da bude zasnovana samo duhovna zajednica“ (Vidović). Srpski narod nije uspeo, tokom 20. veka, da stvori pravnu državu – ceo srpski narod je danas pred biološkim nestankom. Očigledno je da „negacija Rimskog prava (svetosavskog predanja) deluje direktno protiv postojanja srpske nacionalne zajednice kao takve“ (Vidović). Pravoslavlje polazi, podsećao nas je dugo i uporno Žarko Vidović, od Rimskog prava kao jedinog hrišćanskog statusa sveta i svetovnosti. Vraćanje na osnove Rimskog prava znači da pravo opet polazi od prava ličnosti i realnosti lične duše. (Pravoslavna) Crkva u svom institucionalnom izrazu ne upravlja čitavom stvarnošću. Ljudi su sposobni da sami donose zakone, i moraju isključivo svojom slobodnom voljom da sprovode te zakone.

[11] Nikola Varagić: Debata o debati, Srpski kulturni klub, 20.07.2017.

[12] „I On za sve umre, da oni koji žive, ne žive više sebi, nego Onome koji za njih umre, i vaskrse“ (2. Kor. 5; 14-15). „Gde su dvoje ili troje sabrani u ime moje, tu sam ja među njima“ (Mt. 18; 20). „Svako carstvo koje se razdeli samo u sebi opusteće; i svaki grad ili dom koji se razdeli sam u sebi, neće se održati“ (Mt. 12; 25). Dakle, velika je razlika između zajednice ljudi u kojoj je delatnost svakog člana zajednice uvek ličnosaborna (u pravom bratstvu ili u sabornoj zajednici, ličnost celo svoje „ja“, celoga sebe žrtvuje društvu, bez ikakvih uslova predaje društvu – istovremeno – svi ostali prilaze toj ličnosti i svi ostali, bez molbe onoga „ja“, priznaju ga ravnopravnim i jednakim), i zajednice gordih ljudi u kojoj je svaki pojedinac toliko pun sebe i toliko ne može da izađe iz samoga sebe (oseća se „sam u svemiru“), da je za njega drugi čovek „pakao“ („čovek je čoveku vuk“), a tu je i ogroman strah od tzv. „samovolje“ Boga.

[13] „Da bismo pokušali da razumemo koliko se sabornost razlikuje od našeg viđenja demokratije nije loše da se podsetimo sabornosti koja je postojala u srednjovekovnoj srpskoj državi. Kad se pojavi ozbiljan problem – vladar je sazivao sabor. Morao je da pazi da pozove sve od kojih je nešto zavisilo – plemiće, crkvene velikodostojnike, ugledne ličnosti. Nije valjalo ako bi nekog propustio ili izbegao. Zatim bi pred sabor postavio problem. Tu ne bi počinjala rasprava uz moguće čupanje i graju nego bi vladar pažljivo postavljao pitanja onima čiji su odgovori bili važni. I tu je morao da pazi da nekog ne preskoči. Najzad, bez rasprave, pošto bi svi upitani rekli šta imaju vladar je donosio odluku koja bi odmah bila prihvaćena. Našem umu prilagođenom jednom haotičnom vremenu i sumnjivim koncepcijama slobode, ovo može da izgleda kao formalna igrarija jedne tiranije. Ali ako ova prividno beznačajna procedura ne bi bila ispoštovana, dešavalo se da dođe do pobuna pa i svrgavanja vladara“ (Đakon Nenad Ilić).

[14] „Čak i tamo gde funkcioniše, podela vlasti ostaje fokusirana na odnose unutar vlasti; ona nam ne govori o građanima i njihovom odnosu sa vlašću. Ovde se zato uvodi demokratski argument. Prisetimo se paradoksa: – vlast postoji da bi zaštitila slobodu / – vlast je principijelna pretnja slobodi. Jedan mogući odgovor glasi da se od pretnje možemo efikasno odbraniti samo ako je vlast demokratska“ – Nenad Dimitrijević: O ustavu i demokratiji, Peščanik, 16.11.2017. http://pescanik.net/o-ustavu-i-demokratiji/

[15] „Uvažavati dostojanstvo, pravo (s tim i život i sreću) čoveka je isto što i osećati smisao njegovog postojanja; osećanjem smisla čovek veruje u nešto što ne može razumom biti dokazano; tim osećanjem se čovek snažno uključuje u duhovnu zajednicu. (Pravoslavna) Crkva je – u ‘vizantijskom’ i svetosavskom shvatanju Rimskog prava i harmonije vere sa pravom – takva zajednica. No, mada je Crkva bila propagator i čuvar toga prava, u njegovoj osnovi nema ni cezaropapizma, ni papocezarizma, ni klerikalizma (klero-nacionalizma ili klero-etatizma), jer Crkva je inicijator za to da bi u osnovu prava bila ugrađena harmonija Crkve i države, vere i pravne svesti“ (Žarko Vidović). Samo „lično usvajanje Gospoda Hrista neprekidnim praktikovanjem hrišćanskih vrlina – stvara carstvo Božje na zemlji, stvara pravoslavnu kulturu“ (Sv. Justin Ćelijski). Dakle, ne želimo da širimo veru mačem, ne želimo prinudnu asimilaciju.

[16] „Dijalog je saglasnost u Logosu, sabranost, a polemika je rat u kome se dokazuje ko je pametniji. Znači, samospoznaja je moguća samo u dijalogu, jer je samo sagovornik koga poštuješ u stanju da otkrije slabosti i nedostatke u tvom znanju a da nije svestan da je otkrio, kao i ti u njemu, a da nisi svestan da si ih otkrio. To je tajna dijaloga“ (Žarko Vidović). Dijalog ili razgovor, kao saglasnost u Logosu, nije isto što i polemika ili rasprava (tj. dijalektika evropskog čoveka). „Cilj dijalektike nije otkrivanje istine već uništenje protivnika… Svi veruju da u ljudima koji drugačije misle treba gledati neprijatelje“ (Lav Šestov). Između dva gorda čoveka ne postoji Treći, zato što u gordom čoveku ne postoji Drugi.

[17] Državnici (elita) moraju da postanu sluge svoje reči, „sluge naroda“, a država „servis građana“, da bi se „vlast zakona“ spustila u narod, tj. da bi građani slobodnom voljom primenjivali zakone. Građani će da poštuju svog „cara“ (elitu), ako „car“ poštuje građane, ako je „zakon iznad svega, čak i iznad cara“ („kad car vlada, to vlada volja zakona, a ne njegova volja“). Ako postoji „kritična masa“ državnika (sudija, tužioca, oficira…) i državljana koji ne krše „svoje pravo koristeći javne ustanove“ (ili na bilo koji drugi način ne varaju druge građane ili državu), već svojom voljom sprovode zakone i svoju datu reč izvršavaju „pretvarajući svoje postupke u instrumente te reči“ – postoji i autentična zajednica.

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime