Iako Protesti protiv diktature ne prestaju, vlast i dalje ćuti. Jasno je da se vode parolom „svakog čuda tri dana dosta“: „Smiriće se. Dosadiće im da šetaju“.
Na njihovu žalost „čudo“ traje već tri nedelje. Loši vremenski uslovi, ignorisanje zahteva i ostale „nepogode“ u ljudskom obliku, ne sprečavaju demonstrante da šetaju. Doduše, u manjem broju, ali šetaju.
Ako prestanu da šetaju sada, džaba su krečili. Cilj, motivaciju i nadu u bolje sutra imaju. Sreća da je tako.
Istina, mnogi su i posustali, valjda su ih zabolele noge ili im je prosto dosadilo da se bore protiv vetrenjača.
Razumljivo, vetar im ovih dana baš ide na ruku. Vetrenjačama.
Postoji i onaj sindrom vođe. Ne mislim na Velikog Vođu, a malog Aleka. On je trenutno manji od makovog zrna. Jednostavno, ljudi su navikli da ih neko vodi, da nekog slede. Potrebno im je konkretno vođstvo. Neko ko će istupiti pred njih i reći: „Ja sam vaš vođa, za mnom“. To je valjda u ljudskoj prirodi.
Brojni filozofi su se bavili ovom problematikom, psihologijom mase.
Činjenica je da masa predstavlja moć i da je lakše nastupiti u masi, nego kao pojedinac. Ljudi su dresirani tako da im je potreban autoritet, neko ko će se zalagati za njih i govoriti u njihovo ime. Masi je potreban lider, pa možda je to jedan od razloga što mnogi ne vide svrhu ovih protesta. Ne trudim se da opravdavam one koji su odustali i pokorili se, jer odustajanje to i znači – pokoravanje. Ljudi to jednostavno ne shvataju, isto kao što nisu shvatili ni oni koji nisu izašli na izbore.
Studenti su od samog početka jasno stavili do znanja svima, i svojim „saborcima“ i onima koji pokušavaju da se infiltriraju u njihove redove samo da bi pokupili poene i zasluge, da su oni grupa koja se spontano okupila i da tu nema mesta politici i demagogiji bilo koje vrste.
Kako se sve vreme postavlja pitanje ko organizuje proteste, ko odgovara medijima u ime svih nas, postoji li zapravo neka organizacija, demonstranti su se oglasili i saopštenjem na Fejsbuku, potpisanim sa „Grupa iz Beograda“:
„Mi nismo ni Jankovićevi, ni Jeremićevi, ni Soroševi, nismo žuti, niti strani plaćenici, ni narkomani, a ni alkoholičari. Organizacija u svom suštinskom obliku i značenju ne postoji. Mi smo grupa. Grupa koja se okupila spontano na protestima (neki su tu od prvih dana, neki su se uključili kasnije), postoji samo kako bi koordinisala proteste i borila se da oni ostanu naši, narodni i da ne dopustimo nijednom političaru, stranci ili njihovim organizacijama da ih preuzmu i instrumentalizuju.“
Objašnjava se i da grupa nosi transparente u prvim redovima, da brine o ozvučenju i koloni, koordinira se sa protestima u drugim gradovima, kontaktira sa sindikatima i radnicima…
„Ko želi da se pridruži, dobrodošao je. Nismo zatvorena grupa“, dodaje se i ističe da su političke i ideološke razlike ostavljene po strani zarad jednog cilja „da vratimo Srbiju na pravi put“.
Vi, koji ste prestali da šetate, razmislite još jednom. Verujem da vas bole noge, ali više boli prazan stomak.
Danijela Radojević
www.kolumnista.com
