Nismo vam mi cirkuske životinje

0
590

kolica_1434545861Svaki put mi to poređenje padne na pamet kad se oduševljavate, mo’š misliti, kad neki invalid nastavi sa životom i prevaziđe fizički hendikep. A od tih istih invalida na ulici okrećete glavu.

Prvi put kada sam izašao “među ljude” u kolicima bio je na neki način moj mali trijumf. Odlučivši da hendikep neće uticati na moj stil života koji je pre nesreće bio veoma aktivan, pojavio sam se na koncertu u Centru “Sava”. Nikada neću zaboraviti poglede tih ljudi koji su bukvalno slali poruku “jadan on”. Zaobilazili su me u krugu od metar kao da je moje stanje zarazno ukoliko mi se približe na manjem odstojanju.

Pogledi čuđenja i sažaljenja su se nastavljali svaki put kad bih otišao negde na piće, u supermarket, a da ne govorim o vožnji i izrazima lica kada ulazim i izlazim iz auta sklapajući kolica. Te iste građane ništa nije sprečavalo da, makar zbog poštovanja saobraćajnih propisa, zauzimaju mesta namenjena invalidima.

A onda ti isti građani, u stanju frenetične produhovljenosti, oduševljeno grakću u horu kada se pojavi novinski članak o nekom invalidu koji bez obzira na težinu hendikepa uspeo da radi stvari koje voli i koje su normalne za funkcionalnog čoveka.

Kulminacija licemerja svakako se desila popularnošću Nika Vujičića. “Gle vidi ga, on hoda, bavi se sportom, putuje po svetu, zarađuje milione, čak je uspeo i da se oženi!”, a onda logičan nastavak iskaza, “eto, a mi zdravi i pravi kukamo”.

Voleo bih da nikada ne saznate kako izgleda suočiti se sa činjenicom da više nikad nećeš biti kao svi “normalni ljudi”, a da ćeš neke operacije morati da učiš iz početka, poput deteta. Da je seks moguć samo u jednoj pozi (sreća pa je mojoj partnerki upravo ta omiljena). Kao i da nikada ne uvidite da je vaša svakodnevna žalopojka bebino kmekanje u poređenju sa mislima i raspoloženjima sa kojima moramo da živimo svakog dana.

Da Vas podsetimo:  Da li je Srbija spremna na eutanaziju neizlečivo bolesnih?

Voleo bih i cenio kada biste prestali da pljeskate svaki put kad vidite da neko od nas i dalje živi životom dostojnim čoveka, kao i da svoje neuspehe i nesposobnost stavljate u istu ravan i poredite sa ljudima koji su uprkos hendikepu uspeli da urade nešto.

Malo edukacije – u pitanju je logička greška “non seguitur” (“ne sledi”) koja bi se u ovoj konstelaciji može tumačiti na sledeći način:
Posao, zarada, uspeh ne zavise od toga da li je neko invalid ili ne, već da li dobro radi svoj posao, što naravno ne znači da bih ja kao nepokretan muškarac mogao da budem teniser.

Stoga se sledeći put zauzdajte u pljeskanju, jer je zaista bespotrebno. Na poglede smo već oguglali. I još jedna molba: bez otimanja parking mesta, ako može.

I stvarno bih jako voleo i cenio da prestanete da nas tretirate kao životinje u cirkusu kojima aplaudirate kad uspešno izvedu neki trik.

* Zahvaljujemo se našem čitaocu na iskrenosti, i pozivamo sve one kojima je uskraćeno pravo slobode ili bi voleli da podele svoju priču da nam pišu na redakcija@nadlanu.com.
Foto: yay images

nadlanu.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime