Ništa nama bez vanredne situacije

0
361

Ako ne računamo da je Srbija u stanju vanrednih okolnosti još od onog dana kad su Nikolić i Vučić izvukli i prodali nam mačku iz čuvenog džaka kao krucijalni dokaz da su politički protivnici hteli da ih pokradu na izborima, posle poplava, eto nam opet nove vanredne situacije.

Milo Đukanović koji je rešio sve probleme u Crnoj Gori upozorava Vučića da je stanje medija u Srbiji opasno slično onom iz 2003. godine, a ovaj ponovo telali kako je država jača od onih koji bi da je sruše. Još se zahvaljuje Đukanoviću na iskazanoj brizi i pretećim tonom upozorava, mada još ne znamo koga, da “ne potcenjuju državu, jer će reagovati brže i snažnije nego što mogu da zamisle”.

Rekao bi čovek da se priziva opet nekakva “sablja”, ovaj put preventivna, i to je sasvim moguće jer omiljeni sabljaš iz 2003. ponovo je aktivan u Srbiji, a tamo gde je on, vanredno stanje je permanetno stanje stvari.

Tako to ide kod Vučića, mandat mu prolazi u stalnoj potrazi i otkrivanju neprijatelja naroda i države, to jest njega, ali ponovo ne saopštava ko ga ruši, ni za čije babe zdravlje. Deluje da su svi protiv njega, gotovo uživa u ulozi “sam protiv svih” iako je na premijersku poziciju ustoličen izbornim rezultatom iz snova. Rade mu o premijerskoj fotelji, a sada se insinuira i o glavi, tajkuni, mediji, blogeri, profesori, general Papaja, možda još i Mango ili Kivi, te novinari koje mu brižljivo i za svaki slučaj popisuje Ištvan Kaić, a sada uz sasluženje svog crnogorskog kolege aludira, ni manje ni više – nego na sudbinu Đinđića. Milo
Ako premijer Vučić ima saznanja da je ugrožen na način na kakav je bio ugrožen tragično streljani Zoran Đinđić, cenim da je dužan da hitno i neodložno podigne sve na noge i da za pripadnike službi bezbednosti ne samo da ne može biti odmora, nego ne bi smelo biti ni spavanja. Dužan je da o tome ponešto saopšti i javnosti.

Prosto, scenario iz 2003. ne sme se ponoviti. Ali ako sve samo služi za dalje samosažaljevanje i glumatanje žrtve što je omiljena Vučićeva disciplina, i on i njegovi PR savetnici vredni su prezira.

Pretili su mu navodno i ranije, ali nikad nije rekao ko. Prisluškivali su i njega i Tomu Nikolića, opet ne znamo na kraju – ko. Svi su bili spremni da se po nalogu tajkuna udruže protiv njega, ali ni tu nismo saznali ko. Za poplave nije mogao optužiti nikog, ali je u kampanji spasavanja prepoznao rukopis protivnika njegove vlade, baš kao što nas je upoznao sa činjenicom da mu je porodica na udaru, ali nikad nije saopštio ko mu to radi. Lamentirao je nad zlim ambasadorima koji ohrabruju medije da o njemu pišu loše, mada opet nije pomenuo ni jedno ime. I sve tako, sve na pola, sve nedorečeno.

Bilo bi krajnje vreme da se naš premijer svrti i počne nešto konkretno i ozbiljno da radi. Ili makar da pokuša, da ispuni neko od predizbornih obećanja. Recimo Beograd na vodi ili makar ugovor sa Etihadom na uvid javnosti… Ili da nam kaže gde su I šta rade savetnici Stros Kan i Guzenbauer. Kad smo kod savetnika, ako su još živi, što se ne jave ponekad…

Stojan Drčelić

dvaujedan

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime