Među poslanike vladajuće većine kao da je pukao grom kad je nastariji poslanik u sazivu (a i najstariji stanovnik Srbije), Dragoljub Mićunović, proglasio prekid sednice. Poslanici skupštinske većine, to je bilo jasno kao dan, dobili su zadatak da „Prozor noćas mora pasti“, odnosno da Maja Gojković mora postati predsedik Skupštine. Žena koju krase brojne vrline, ali se pomoću mana u politici održava, brzinom Ptice Trkačice je dojezdila do Mićuna, da mu objasni da on to tako, je li, ne može. Nisu se tako dogovorili na pregovorima u Ženevi.
Najbolje je to što su i urednici RTS-a znali da noćni napad na Prozor, tako da im ni napamet nije palo da ugase kamere posle odluke predsedavajućeg da se sednica nastavi u ponedeljak. Čekali su da „viša instanca“, Gospod Bog, ili neko njemu nalik, potegne neko čudo i nastavi sednicu. Jurili su unezvereno po sali, noseći poslovnike u rukama i dokazivali da predsedavajući nema pravo da prekine sednicu, dok Vučić o tome ne odluči. Tako, valjda, u Poslovniku piše.
Videlo se da su čak i Dačić i Vojvoda znali za napad na Prozor; Vojvoda čak nije ni ustao. Da bude još luđe, ni opozicija nije napustila salu, i sama ne verujući da se u rukama predsedavajućeg nalazi upravljanje sednicom.
Šef poslaničke grupe SNS-a, Aleksandar Martinović, odmah se uhvatio za mobilni, no čisto sumnjam da je zvao ujnu u Vrdniku da joj kaže da ranije dolazi na večeru, već pre mislim da je mozak priključio na centralni server, da bi čuo svoje mišljenje o nastavku sednice. Izgleda da je mišljenje bilo povoljno, jer mu se, na licu, posle izraza čoveka koji je upravo stavio lavu glavu u usta, pojavio osmeh.
Kad sam video kako vremešna Slavica Đukić-Dejanović kosi kroz salu, uplašio sam se za karijeru Useina Bolta, ali me ralaksiralo to što sam shvatio da i SPS zna za napad na Prozor, što Vučić svakako ne bi, makar iz razloga kriptozaštite, podelio sa nekim ko neće biti deo buduće Vlade Srbije.
Ipak, moja osnovna impresija sa ove sednice je – strah. Sva ona količina galame, gunđanja i kreveljenja, koje su ispoljili poslanici vladajuće većine, ne ide bez velike trte. Podsetili su me na nekadašnje skupštine, one komunističke, u kojima je običaj bio da, kad Tito odvali ma šta, svi počnu da se smejulje, zagledaju jedni druge („kako je Stari duhovit,a“) i ne usuđuju se da skinu osmeh s lica, dok Tito široko ne razmahne rukom. Znaju oni da Veliki Brat posmatra.
Glavna „javljanja po poslovniku“, kako od milošte u našoj Skupštini zovu svaku priliku da neko nekog oljaga, ili da makar žvaće bilo šta, kao konj na prazne jasle, odnosila su se na član 107, odnosno na povredu dostojanstva Skupštine. Priznajem da mi uopšte nije jasna koncepcija dostojanstva Skupštine, koju treba da obezbede nedostojanstveni poslanici. Ako ovi, koje sam danas gledao, mogu da obezbede dostojanstvo sebe samih, kamo li Skupštine, onda Marjan Rističević zna Mahabharatu napamet.
Ovo danas je razlog da se ljubitelji izbora i glasanja ozbiljno zamisle hoće li i dalje izglasavati ovakve skupštine, sve verujući da ih neko nešto uopšte pita. Još samo sanjalice i budale ne vide da je nadgornjavanje izvršne vlasti parlamentarnoj svetski proces i da se neće zaustaviti dobrim namerama. Parlamentarizam je mrtav i niko ga u život neće vratiti. Iluzija je da će se promenom izbornog sistema, ili sređivanjem biračkih spiskova (što je sve u rukama izvršne vlasti)[1]popraviti odnos parlamenta i izvršne vlasti. Čak i kad bi, nekim čudom neviđenim, bio uveden većinski sistem, ništa se ne bi promenilo: novac bi tekao samo ka jednoj grupi kandidata, RTS i Pink bi videli samo kandidate Velikog Brata, a glasove bi, opet, brojali Republička izborna komisija i strani ambasadori. Treba dodati i to da srpska opozicija, ma koje vrste, zapravo i nema ugledne ljude u svojim redovima, bar ne toliko ugledne da poraze novac, RIK, RTS, Pink i ambasade. Srbi stalno zaboravljaju da izborni proces ne traje jedno veče, već mesecima i još nekoliko dana po zatvaranju birališta.[2]
Još jedan švenk na Mićunovića: bez starca, kažu, nema udarca. Danas je zadao ozbiljan udarac parlamentarnoj većini, koja je bila čvrsto rešena da Maju Gojković, pre svitanja, dovede na mesto predsednika Skupštine. Biće da neko uporno traži da predesdnik srpskog parlamenta bude žena (Mićićka, Slavica Đukić i Dejanović, Maja Gojković), a da su naši poslanici tu da to sprovedu, ali…ali nekadašnji džokej popova im je pokvario planove.[3] Slabo da će mu to zaboraviti. Iako sam se bojao da će, na početku sednice, zbog lepih godina, progovoriti aramejski, ispostavilo se da starac ima više testosterona nego velika većina poslanika, koji mogu praunuci da mu budu.
Ovo što sam danas video, daje mi pravo da mislim da ničija imovina, zdravlje i položaj neće biti bezbedni dok zaseda srpsko zakonodavno telo.
M. Milenković
http://srpskaakcija.com
________________
[1] Prividno, odluka o tome kakav će izborni sistem biti na snazi, pripada skupštini, ali je sasvim neozbiljno misliti da će, recimo, Aleksandar Martinović nagovoriti poslaničku grupu SNS-a da glasa protiv volje izvršne vlasti.
[2] Samo vlastodržac zna datum raspisivanja izbora i zato kampanju počinje pre svih.
[3] Posle svih dešavanja u SPC, u poslednjih nekoliko godina, siguran sam da blagonaklonije gledamo na Mićunovićeve „rane radove“.
