Noć kad smo se sreli sa “Milosrdnim anđelom” – istinita priča komandira sa Košara potresla je mnoge

0
282
Foto: printscreen

Ovo nikada nisam pričao, ali evo večeras, ako me sećanje dobro služi, posle tačno 19 godina, u čast moje pale braće, mojih vojnika, ispričaću priču sa moje tačke gledišta, sa mesta komandira 4. voda, voda izviđača, 3. čete 2. bataljona.

Moj bataljon je pripadao snagama 53. graničnog bataljona, 125. herojske motorizovane brigade.

U rejonu Košara, na ovu noć, 10. maja 1999. god, moj 2. bataljon se spremao za konačni obračun sa šiptarsko-terorističkim snagama (ŠTS), koje su držale vrh Maja Zez.
Zadatak naših snaga, među kojima je bila i moja jedinica, bio je da se zauzme vrh Maja Zez kako bi se uspostavila kontrola nad tim rejonom, a ŠTS zauvek isterale sa teritorije tadašnje SR Jugoslavije, odnosno sa Kosmeta.

Zadatak moje jedinice bio je da oko 04.30č ujutru posednemo položaj, a napad da krene tačno u 05č, frontalno, jurišem ka vrhu Maja Zez, kako bi neutralisali ŠTS i zauzeli njihov položaj.
Napad je trebao biti u sadejstvu sa ostalim našim jedinicama u tom rejonu, jedinicama iz 63. padobranske brigade, 72. specijalne brigade, vojne policije, dobrovoljcima, i svim ostalim pripadnicima koji su činili 125. motorizovanu brigadu.

To je bila, takoreći, nemoguća misija, jer su ŠTS bile maksimalno utvrđene, i nikako im se nije moglo prići bez velikih žrtava. Iako smo par dana uoči ovog napada imali jaku artiljerijsku pripremu (dejstvo naše artiljerije) po njihovim položajima, ipak nismo imali značajnijih rezulatata jer su im skloništa bila previše dobro (prirodno) utvrđena velikim stenama, koje naša artiljerija bukvalno ni sa čim nije mogla probiti. Njihove i našu jedinicu delio je brisani prostor od oko 700 metara koji je trebalo pretrčati pod dejstvom njihove teške streljačke vatre i artiljerijske podrške iz Albanije.

Sećam se te večeri veoma dobro.

Oko 21 č vojsci sam podelio municiju i obavio razgovor sa ciljem da na vreme proverim da li neko želi da odustane?!

Moralo se tako.

Morali smo znati, jer kada krene napad, odnosno juriš napred, nije bilo prostora da bilo ko krene nazad jer bi time ugrozio ostale saborce u napredovanju.

Naravno, moral vojnika je bio na visokom nivou i svi su ostali dosledni svom zadatku. Niko nije hteo odustati.
Vrativši se u svoje sklonište koje je, kao i skloništa ostalih vojnika, bilo ukopano u snegu visine i preko dva metra, seo sam da razmislim o svemu, o tome kako ću povesti svoje vojnike, šta ću uraditi, kako im spasiti živote… Mnoga pitanja su mi se vrzmala glavom, kao i to hoću li ikada više videti svoju porodicu, svoja dva mala sina…

A znao sam kuda idemo!

Iz razmišljanja me prenu glas kurira koji je provirio u moje sklonište rekavši da je došao iz štaba i da je doneo „nešto” za nas oficire. Ušavši u sklonište, seo je pored mene na borovo granje i zavukao ruku u torbicu. Izvadivši iz torbe gomilu koverata reče mi: „Gospodine potporučniče, dobio sam naređenje da vam predam ova pisma da podelite vojsci. Za sat vremena mi ih morate predati nazad i ja moram da idem.”

Da Vas podsetimo:  Noć kad je petoro Srba preplivalo Savu kako bi im stavili do znanja s kakvim narodom imaju posla

Shvatio sam poentu koju sam i ranije već znao.

Trebalo je podeliti vojnicima kako bi napisali oproštajna pisma kući.

Ne gubeći vreme koje ionako nismo imali, jer je svaki minut bio bitan kako bi se vojska odmorila i pripremila za borbu koja sledi, izašao sam iz svog skloništa i otišao kod svojih vojnika. Kada su me videli na ulazu sa kovertama u ruci i oni su shvatili o čemu je reč.

Rekao sam im da svako od njih napiše nešto i da mi što pre predaju jer kurir čeka. Podelivši im pisma otišao sam i ja u svoje sklonište kako bih na trenutak mogao i ja da pošaljem poslednje reči.

Neko će reći otkud sam ja znao da svi možemo stradati, ali kao oficir koji je veoma dobro poznavao teren, vojnu taktiku i strategiju, kao i naše mogućnosti u tom napadu, tu nije bilo nikakve dileme, znao sam šta nas je čekalo!

Dugo sam gledao u pećkicu (bubnjaru) ispred mene slušajući pucketanje vatre, razmišljajući šta da napišem, koje reči da pošaljem kući, kako da ih ne rasplačem. Stariji sin je tada imao 5, a mlađi 2. godine. Teško je bilo odabrati reči, sećam se da sam razmišljao šta da im napišem a da ne shvate nešto pogrešno kada odrastu…

Šta sam napisao ne znam, mnogo toga se vrtelo mozgom svetlosnom brzinom, sve slike kojih sam se sećao su se izmenjale…

Iz razmišljanja me opet prenu glas kurira…

„Gospodine potporučniče, treba da krenem!”

Otišao sam do skloništa mojih vojnika, svi su me čekali spremni i bez ijedne izgovorene reči mi svi predadoše svoje koverte. Rekoh im: „Lezite, odmarajte, ujutru moramo biti odmorni i spremni. Buđenje je u 03č!”
Bilo je oko 22.30č kada sam ušao u moje sklonište rešen da legnem i odspavam. Sećam se na sebi sam imao kompletnu opremu osim puške i okvira sa municijom koji su stajali pored mog uzglavlja. Zamolio sam Milijana Toškovića koji je bio pored mene da mi zakopča vreću za spavanje jer od silne opreme na sebi ja nisam to mogao. Inače to smo stalno radili, uvek je jedan od nas onom drugom pored pomagao u zakopčavanju vreće.
Zatvorio sam oči kako bih zaspao, ali filmovi za filmovima su se samo ređali jedan za drugim…

Oči moje dece su me non stop gledale…

I ja njih…

Nikako nisu nestajale…

A sna ni na pomolu…

Odjednom začu se avion u daljini, a nakon par sekundi i jaka eksplozija koja je zatresla zemlju pod nama…
Nije nam to bilo ništa neobično jer su nas šiptari svakodnevno tražili minobacačima, ali položaj mog bataljona je bio takav da su nas uvek prebacivali, i granate su padale mnogo dalje od nas.

Da Vas podsetimo:  Hrvati bi ovo da sakriju! 2.000 hrvatskih četnika borilo se za kralja i otadžbinu!

Ovo je bilo drugačije!

Granata je pala na 50-ak metara od poslednjeg skloništa, što do tada nije bio slučaj.
Pogledao sam na sat, bilo je tačno 23.15 č.

Niko nije pridavao toliko značaju toj eksploziji jer su bukvalno svi već odavno oguglali na to, i svi smo komentarisali u fazonu… „Šta li je to, i ovi NATO avioni nam ne mogu ništa” i slično… Niko se nije brinuo…

Odjednom se ponovo začuo avion, ali ovoga puta bliže…
Iznad nas se začula takva grmljavina, eksplozije koje su se nizale jedna za drugom…

Sklupčao sam se što sam više mogao, zamišljajući da mogu stati u kutiju šibice…

Detonacije koje su mi tresle sve organe u meni su, čini mi se, trajale minutima i minutima, nikako da prestanu…

Odjednom sve je stalo, i začuli su se jauci, zapomaganja i pozivi u pomoć…

Osetili smo moć kasetne bombe sa kojom do sada nismo imali iskustva.

Očekujući još granata, jer posle prve obično slede još gomila, počeo sam vikati da niko ne izlazi iz skloništa, da sačekaju malo i da će se svima ukazati pomoć…

Tada sam opet pogledao na sat, bilo je 23.17 č.

Komandir voda vojne policije, Milijan Tošković, koji je sedeo pored bubnjare, sa svojim mislima, ustao je i krenuo ka vratima, vičući isto što i ja, da niko ne izlazi iz skloništa i da ne izvlače jedni druge…

Odjednom drugi avion…

Pogledah u sat…

23.19 č…

Druga kasetna…

Opet podrhtavanje…

Detonacije su se nizale sve dok jedna nije prekinula sve… Odjednom videh najlepšu zelenu livadu na svetu, sa puno cveća, devojkama u belom koje su bose igrale kolo na livadi, smeh, najlepši prolećni dan na svetu… Prepoznah crkvu u selu Sipić, kod Rače kragujevačke, gde sam bio mobilisan pre početka rata, i gde me je lokalni sveštenik pričestio pre polaska na Kosmet. Bila je okružena ljudima iz sela, svi su pričali, bili veseli, mogao sam čuti svakog šta priča činilo mi se, samo da sam hteo…
Odjednom dođoh sebi…

Više se nisu čuli jauci, pozivi u pomoć…

Osetio se jak miris baruta i dima…

U mom skloništu sem već pokojnog Milijana Toškovića nije bilo nikoga. Izašavši napolje prvo sam ušao u sklonište mojih vojnika da pomognem…

Unutra sam zatekao užas, ako se to tako zove…

Naišao je prvo moj vojnik, dobrovoljac Nedžad, momak u koga nisam imao baš neko poverenje do tada, vezan iskustvima iz prethodnog rata… Znajući da posle ovoga obično sledi pešadijski napad, pitao sam Nedžada da li je spreman da mi štiti odstupnicu dok izvlačim ranjene, mrtve, oružje i oruđa sa položaja…

Da Vas podsetimo:  Srbin koji je svoj narod zavio u crno: Zbog čina, novca i slave postao je izdajnik

Sećam se koliko je to bio siguran odgovor: „Recite šta treba gospodine potporučniče, idem gde kažete i znajte da dok god čujete da pucam šiptari neće proći!”

Osetio sam da govori istinu, taj osećaj me nije mogao prevariti. Rekoh mu da uzme PM M84, u narodu poznat kao puškomitraljez „Ceca”, da pokupi dva borbena kompleta municije i da ode na jedan vis koji je bio iznad nas, odakle je imao dobar pregled terena…

Otišao je bez ijedne više izgovorene reči.

Odjednom čuo sam glas mog brata koji me je dozivao preko motorole. Kada sam se javio pitao me je jesam li živ… Rekao sam da jesam ali da oko mene nema nikoga…

„Hvala Bogu, reče, stižem sa svojim vojnicima, tu smo za par minuta.”

Znajući iz kog pravca stiže izvukao sam dva ranjenika iz skloništa, stavio ih na šatorsko krilo i taman da ih povučem, ispred mene se pojavio Saša Vasiljević, moj Kragujevčanin, momak zahvaljujući kome sam uspostavio komandu u vodu koji nije imao komandira kada sam stigao na Košare, jer je malo pre mog dolaska poginuo.

Bio je to momak koga sam poznavao iz grada, sa tribine, zajedno smo pratili kragujevački Radnički, zbog kojeg su ga saborci i prozvali „Đavo”.
Upitah ga kako je, je l’ ranjen…

Reče: „Jesam brate, pogodilo me malo u zadnjicu, ništa strašno.” Odgovorih, setivši se filma „Marš na Drinu” i jedne scene, „srećne ti rane junače!” na šta se obojica nasmejasmo…

Taman kada se savio da uhvati šatorsko krilo, pade i uhvati se za leđa… Nije mi mogao reći ništa… Brzo sam i njega stavio na šatorsko krilo i povukao nizbrdo…
Nakon nekih 200 metara, video sam da mi u pomoć stiže brat sa svojim vojnicima…

Preuzeli su krilo vukući ga prema položajima naših minobacača gde je čekao sanitet. Zagrlio sam se sa bratom i krenuli smo nazad u izvlačenje ostalih…

Nakon par minuta preko motorole, dobili smo informaciju da nas je „mrav iz kragujevca napustio”…
Saša Vasiljević – Đavo toga dana otišao je u legendu!

Sa njim su otišli Tešović Vukoman – Teški, Kenić Milan – Kena, Dragan Marinković – Marinko, Taricić Oliver – Švaba, Đorđević Vladimir – Đole, Čolaković Izet i Milijan Tošković…

Svi zajedno u legendu i večne Heroje!!!

Imalo bi tu još svašta pričati, ali neka to ostane za neka druga vremena…

Saši je sutra godišnjica, i tada ćemo se svi mi okupiti na njegovom grobu i odati poštu kakvu zaslužuje jedan takav Heroj!

HVALA TI SALE, HVALA SVIMA VAMA!!!
VEČNA VAM SLAVA!!!

Preuzeto sa sajta Čojstvo

Izvor: Vidovdan.org

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime