Noca

0
264

Na času “Osnovi TV tehnike” kod profesora Novice Lošića moglo je svako čudo da se desi. Dok na tabli propituje đaka, on ne haje mnogo za žamor i zezanje u našim klupama. Kad predaje stanje je dosta bolje, ali duhovitih upadica i smeha ni malo ne manjka. Samo kad se baš pretera, popularni Noca rukom pokaže ka vratima nestašnom učeniku smjer u kome treba da napusti predavanje. Da, namerno je tako govorio, ‘smjer’ umesto smer, a mi ga naglas podržavali, šatro(1) nagađajući gde bi sa časa izbačeni učenik mogao da nastavi sa galamom.

  -Bajlonova pijaca je blizu pa može da se nadvikuje i cenjka sa seljacima do mile volje, četeres banke’ za kajmak, ‘dvajes’ za ‘sira’ i sve tako u pijačnom maniru.

Jednom je Zori(2), zureći kroz prozor za vreme časa, video velikog pacova pored susedne zgrade. Alarmirao je nas nekoliko, a mi smesta ostale u odeljenju. Naišla je i lokalna mačka iza ćoška, i mi smo se svi redom iz razreda puni isčekivanja zalepili za prozor dok su pojedinci čak stajali na stolicama da bi bolje pratili razvoj nesvakidašnjeg susreta, pa se i nastavnik zainteresovao iznenadnoj dramatičnoj predstavi. Posle nekoliko minuta odmeravanja snaga na distanci i našeg navijanja, mačka je odlučila da se vrati odakle je došla, a mi posedali na svoja mesta i primirili se.

-Otišla po pojačanje,  pravda mačkin oprez sa rukama u džepovima sportskog sakoa naš omiljeni nastavnik. Oniži Noca ima 35 godina, šezdesetak kilograma, žućkaste brkove i riđu ufrčkanu afro frizuru. Vikendom radi u diskoteci kao disk džokej, gleda Partizan sa jugoistočne strane stadiona i zna za sve naše đačke fore i sitne prevare. Ne poklanja ocene nikome, ali na kraju pomogne svakome ko hoće da nauči neophodno. Gotivimo ga kao nikog od nastavnika… ma kakvi, obožavamo a i mi smo njemu očigledno dragi, jer mu osmeh oslikava radost, dok nas kobojagi kudi:

-Ajde bre, ništa ne učite, samo gledate televiziju i čitate novine i to zadnju, sportsku stranu.

Pa nas onda razgleda užarenim smeđim očima, a mi jedva dočekamo neformalni razgovor sa njim i postavimo hiljadu pitanja u glas o novoj ploči “Rolling stonesa” tih sedamdesetih srećnih godina, ili nedeljnoj utakmici, ili o bilo čemu što nije škola i dosadna obaveza. Uživanjcija opuštanja posle nerazumljive matematike i komplikovane fizike sa jednoličnim i krutim nastavnicima. Retka prilika da popričaš sa profom kao sa sebi ravnim.

Jednog dana je sve prestalo i nikad više nije bilo kao pre. Noca je došao u crnini, a pre toga je u hodniku od dečaka iz drugih odelenja prostrujala tužna vest da mu je umro otac. Predavanja su se nastavila, ali sad u kamernoj atmosferi i grobnoj tišini. Na času se niko od nas tridesetak đaka ne bi pomerao za vreme njegovog monologa. Priđe tako blizu naših klupa do prozora, licem okrenut prema dobrim đacima, Gariju (3) i Zoriju, koji su sedeli ispred Mikija (4) i mene, pa odmerenim glasom objašnjava gradivo. Drugari ne trepću i povremeno klimnu glavom u znak razumevanjem materije, kao uostalom i svi mi kada nam se oči ukrste. Iz dana u dan ista slika, ista muka, naš muk i njegova rutina. Još dok ne uđe u razred sve se klupe urede, tabla besprekorno obriše i sačekamo ga u stojećem stavu. Ne pomerimo se ni kada zazvoni na kraju časa, dok on ne završi sa lekcijom i ne krene ka izlazu sa dnevikom ispod miške. Tada kao jedan ustanemo. Ne znam koliko je sve to trajalo i koliko meseci smo merkali poboljšanje raspoloženja na njegovom licu, koje je vremenom ipak usledilo, ali njegov stari prepoznatljiv osmeh više nikad nismo videli. U stvari možda i jesmo zadnji dan škole, kada je naš dežurni osmatrač Zori, buljeći po običaju kroz prozor učionice uzviknuo:

-Eno ga Noca!

Sjurili smo se širokim školskim stepenicama na ulicu u poteri za crvenom ‘škodom’ koju je on pokušavao da isparkira. Možda bi i uspeo u nameri da nas nekolicina najluđih nismo u šali legli ispred točkova. Tu, na sred ulice se sa svakim od nas čvrsto zagrlio kao što to čini otac sa svojom odraslom decom pred njihov odlazak u vojsku u novo odrastanje. Tada se na čas njegov setni pogled zastaklio i nasmešio.

-Budite dobri, sa naporom izusti kroz prozor kola, lagano dodajući gas.

Nenad Simić – Tajka           

(1) – tobože
(2) – Zoroski Dragan, montažer tehnike televizije Beograd
(3) – 
elektrotehničar, zaposlen u “Pupinu”
(4) – 
Gačić Dragan, direktor Zavoda za zaštitu spomenika Beograd

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime