Zapanjujuća je drskost kojom Vlade Divac, predsednik Olimpijskog komiteta Srbije, u oči laže srpsku javnost:
„Nakon što smo iscrpeli sve mogućnosti oko prijema Kosova u Međunarodni olimpijski komitet, ne smemo u drugi plan da stavimo našu osnovnu delatnost, a to je briga o srpskim sportistima i sprovođenje programa“, izjavio je Divac u Beogradu, gde je ugostio prvog čoveka Međunarodnog olimpijskog komiteta Tomasa Baha, koji je došao u jednodnevnu posetu srpskom glavnom gradu.
Ono što Divac zaverenički prećutkuje, jeste da njegova „osnovna delatnost“ ne sme da bude u suprotnosti sa Ustavom i zakonima Srbije. Kao što ničija delatnost, bila ona osnovna ili nekakva druga, ne bi smela da bude protivustatvna i protivzakonita. Ni sportista, ni metalostrugar, ni bankar, ni filmski reditelj, niko, pa ni Divac, nema prava da radi bilo šta što nanosi štetu celom društvu i državi, a posredno ili neposredno priznavanje kosovske „nezavisnosti“ upravo je štetočinski čin najvišeg reda. Svako bi, pa i sportisti Srbije zajedno sa Divcem na čelu olimpijskog komiteta, morali ako ne da se uključe u borbu za očuvanje ugrožene srpske državnosti, a ono barem da je ne sputavaju i ne odmažu joj.
Briselski sporazum je, međutim, otvorio vrata najgrubljem gaženju Ustava i zakona zemlje Srbije, a sportisti i olimpijski komitet to sada zdušno koriste. Tako je istog dana kada su Divac i Bah „objašnjavali“ da je Kosovo* primljeno u punopravno članstvo MOK-a „u interesu sporta i sportista“, ženska juniorska reprezentacija Srbije u rukometu odigrala prvi ikada zvaničan meč sa nekom selekcijom Kosova*. Susret se dogodio u Rumuniji, u kvalifikacionoj grupi za odlazak na Evropsko prvenstvo. Mala je uteha što su srpske devojčice bile ubedljivo bolje od vršnjakinja sa Kosova* koje su savladale rezultatom 40:12, kada su, u konačnom zbiru, pravi pobednici zapravo potpisnici Briselskog sporazuma koji postavlja temelje nakazne kosovske „nezavisnosti“.
Izvor: Fond Strateške Kulture
