Bez Vučića nema ni praznika
- Deveti maj ima više smisla ako se obeleži desetoga maja s Vučićem, nego devetoga bez Vučića
- Zapravo, naši životi i naša sadašnjost uopšte nemaju smisla bez Vučića u njima.
Aforističar Vitomir Teofilović napisao je da je “laž da smo stigli do dna. Naše ukopavanje niko ne može da zaustavi.” Veliki problem sa ovim iskazom je u tome što zapravo nije reč samo o aforizmu. Ovo je surovo tačan opis stanja učinka sadašnje vlasti na našu državu i naše društvo. Iako propadamo intenzivno i ireverzibilno, nemogućno je predvideti koliko će sve da traje, niti se jasno mogu videti obrisi ove katastrofe. Možemo samo da je naslutimo. Istovremeno, uredništvo satiričnog portala “Njuznet” odavno se požalilo da originalne vesti izgledaju mnogo bizarnije nego što su to njihove, obrađene vesti “iz ogledala”. Sve je više nadrealnih, bizarnih primera naše sadašnjice koji liče na scene horora i najgrđe košmare. Primera ima toliko da ih je bezbroj. Od pomeranja brda, gondole, sahranjivanja Beograda, pa sve do pomeranja datuma vojno-policijske parade u čast Dana pobede nad fašizmom.
Ovaj „taze“ apsurd u kojem je obeležavanje Dana pobede odloženo za jedan dan kako bi toj paradi mogao da prisustvuje i predsednik Srbije, potpuno je obesmislio čak i praznik. U Srbiji se, tim odnosom vlasti prema građanima, pokazalo da je bitnije prisustvo Vučića nekom skupu, nego što je bitan smisao istoga skupa. Već pomeniti Njuzovci mogli bi da kažu da nismo imali Dan pobede, ali smo imali Dan mladosti, ili neki sličan izmišljen rođendan Aleksandra Vučića, koji, kao i onaj ranije, Titov, nije baš padao na pravi datum njegovog rođenja, ali su se svi pravili kao da jeste. Jer, kakvo bi to obeležavanje praznika bilo da njemu ne prisustvuje Vučić.
Ako nema Vučića, nema ni praznika. Dakle, deveti maj ima više smisla ako se obeleži desetoga maja s Vučićem, nego devetoga bez Vučića. To jest, kad se bolje razmisli, naši životi i naša sadašnjost uopšte nemaju smisla bez Vučića u njima.
Jedino, na ovoj vojno-policijskoj paradi neće biti upriličena dodela Štafete mladosti koju bi neki pripadnik bezbednosti, naočit i utreniran, predao ushićenom predsedniku. Siguran sam da bi to predsednika oraspoložilo i usrećilo i verovatno bi imao kakvu injektirajuću i konstruktivnu ideju šta bi s takvim poklonom. Ali, dok se i to ne dogodi moraće da se zadovoljava sa svim onim dragovoljcima koji tu štafetu oponašaju, na obostranu radost i korist.
Građanima će dakle još jednom biti prostrta koprena koja traba da zaseni razum i učini ih krivcima za štetočinstvo, uzurpaciju i kriminal od strane vlasti. Treba upriličiti još jedan cirkus koji treba da prekrije bolnu činjenicu da se Vučić oktroisao nad Srbijom i njenim građanima, da je prigrabio nadležnosti koje nema, a onda optužio narod da je odgovoran i kriv za to.
Onomad je bljuvao vatru tvrdeći da su Srbi krivi jer je njegov predlog o razgraničenju s Kosovom propao. Nekako se podrazumevalo da je hteo i da kaže da nikakvu odgovornost, s toga, ne snosi, a da je i krivica i odgovornost na narodu koji nije hteo da prihvati ono što narodu nije ni ponuđeno. Ta famozna platforma o razgraničenju, ne samo da nikada i nigde nije javno objašnjena, ne samo da je nije niko odobrio niti kvalifikovao kao državnu strategiju za bilo kakave razgovore, a nekmoli pregovore, nego niko, izgleda i ne zna šta konkretno znači. Izgleda da je ona bila upravo i samo to – metafizička platforma, imaginarijum koji treba da ponese žig propale stvari da bi se kao takav prebacio narodu na odgovornost i krivicu. Pokrivalica i manevar za kamuflažu veleizdaje.
Da ima bar malo pameti u glavama onih koji ovakvog predsednika podržavaju zapitali bi se šta je to što treba podržati, ili nepodržati? A pre toga, na osnovu kojih nadležnosti i legaliteta uzurpirajući predsednik otima pravo da bilo kome nudi deo državne teritorije. Gde to piše i čime se dokazuje da predsednik države ima pravo da se odriče dela teritorije, državnog suvereniteta i integriteta. Odnosno, u čemu počiva logika da se za taj naum imaju smatrati odgovornima narod tj. Srbi?!
Preambula Ustava ekskluzivno definiše status Kosova i Metohije, a zatim nešto dalje u članu 8. Ustav definiše da je “Teritorija Republike Srbije jedinstvena i nedeljiva.” Kad je reč o ulozi predsednika Srbije u ovoj stvari, u članu 114. Ustava, utvrđuje se tekst zakletve koju predsednik daje i u kojoj se kaže: “Zaklinjem se da ću sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo”.
Dakle, Ustav ne daje nikome mogućnost da tumači čije je Kosovo i Metohija već nedvosmisleno kaže da je reč o delu Srbije. U Zakonu o odbrani Republike Srbije propisano je da se “Odbrana Republike Srbije ostvaruje angažovanjem raspoloživih ljudskih i materijalnih resursa, a obezbeđuje upotrebom Vojske Srbije i drugih snaga odbrane na zaštiti suverenosti, nezavisnosti, teritorijalne celovitosti i bezbednosti.”I tako bismo mogli unedogled. Ustav i zakoni ove zemlje koji su jedini okvir u kojem vlast može da postupa i dela ne poznaju predsednikovu ideju razgraničenja, a još manje mogućnost da građanin, kako nosilac suvereniteta u Srbiji, bude odgovoran zbog propasti takve ideje.
Tako bi trebalo da bude. A u praksi sve izgleda naglavačke.
Vojsci Srbije je prvo nametnuo Vulina, a zatim joj oduzeo sve suštinske ustavne nadležnosti ostavivši joj, širokogrudo, mogućnost, a verovatnije je – direktivu, da učestvuje u tzv. mirovnim operacijama širom planete. I da ponekad, kao onomad u Šapcu, učestvuje u otimanju legalne lokalne vlasti ako ta vlast nije po ukusu i volji republičkih organa.
Dakle, Vojska je odavno svedena na skupu dekorativnu igračku vlastodržaca koja joj treba zbog slikanja i podgrevanja tradicionalnih nacionalnih i državotvornih vibracija Srba. Kratkoročno i anestetički, tek da bola nema dok traje operacija, a kad se sve završi i vlastodržac dobije ono što je hteo, onda taj naivni narod ostavlja da se sam nosi sa bolovima i problemima nakon prestanka delovanja anestezije. U ovom i mnogo drugih slučajeva ta anastezija jeste delovanje medija. Kroz medije teče taj otrov koji lakoverni piju. Da nam je prosečna plata 500 evra, da ekonomija cveta. Da drastično opada nezaposlenost, a rastu plate i penzije. Da nam raste popularnost u svetu, investitori hrle ovamo, u ambijent ekspanzije građanskih prava i sloboda. A zapravo je sve suprotno od toga.
Živimo u „matriksu“ i lažima, obmanama i prevarama. Od samog početka je tako i do danas ih je bezbroj. A mnoge su nadrealne i apsurdne na očigled. Na primer podela karata za metro kojega nema, ili prikazivanje vojnih oruđa koja još uvek nismo kupili, ali ćemo ih (majke mi, kažu) kupiti, sutra ili malo sutra…
Život i u sređenijim i uređenim društvima obično je prepun predrasuda. Svuda, pa i kod nas, mnogi istorijski procesi i njihovi akteri pregrubo se pojednostavljuju i etiketiraju. Često takvo prišivanje smisla nema uporište u istorijskim istinama. Luj XIV je dobar primer za to, jer ga prečesto u crno-belom slikanju i stereotipiji nepravedno optužuju za sijaset loših i gorih stvari. Postao je paradigma apsolutiste bez premca i ličnost koja nije činila ništa dobro. Postao je oličenje bahatosti, samovolje i terora. Vučić zapravo nema sličnosti sa Lujem, ali on danas najbolje personifikuje reputaciju ovoga francuskoga kralja.
Izvor: izmedjusnaijave.rs
