Novi Erdogan ili nove prilike?

1
215

U eskalaciji regionalne krize sa Kurdima, Erdogan neće podržati nijedan projekat panregionalnog ujedinjenja, pa ni „Veliku Albaniju“

Turski predsednik u ponedeljak je stigao u svoju dugo najavljivanu posetu Srbiji, u koju je poveo veliki broj ministara i privrednika. U ponedeljak uveče na beogradskom aerodromu ga je dočekao srpski predsednik, a u utorak mu je ispred Palate Srbija priređen svečani doček uz najveće državne počasti. Atmosfera koja je oko Erdoganove posete stvorena u domaćim, regionalnim i međunarodnim medijskim i političkim krugovima neizbežno povlači pitanje da li se radi o rutinskoj radnoj poseti ili o tački preokreta i svojevrsnom političkom zbližavanju dve zemlje.

Pre svega trebalo bi istaći da su u istorijskom, geostrateškom i civilizacijskom kontekstu Srbija i Turska prirodni geopolitički protivnici i da im se strateški interesi u dobroj meri razlikuju. Međutim, specifičnost aktuelne međunarodne i regionalne konjukture čini da Srbija i Turska u ovom trenutku vide korist od taktičkog približavanja dve zemlje, koje je, kao što je Erdogan naglasio u Beogradu, dobrim delom posledica novouspostavljenog srdačnog odnosa dvojice predsednika, koji je kulminirao četvrtim susretom u ovoj godini.

Valja naglasiti i da Erdoganova poseta ne bi podigla ovoliko prašine (njegova prošlogodišnja poseta Hrvatskoj nije privukla ni približno toliku pažnju) da Srbija nije relativno nezavisan geopolitički igrač u odnosu na ostatak regiona, odnosno da je Srbija geostrateški privezak Vašingtona ili Berlina i zemlja koja u kolonijalnom maniru potpisuje dostavljene dokumente bez samostalnog promišljanja i vođenja spoljne politike u skladu sa sopstvenim vizijama, percepcijama i procenjenim pretnjama. Povlačenje kakvih-takvih crvenih linija u odnosu na pritiske velikih sila i tvrdoglavo insistiranje na neutralnosti, koja je u tekućim okolnostima sinonim za nezavisnost, Srbiji otvara mogućnost da samostalno uređuje odnose sa velikim silama poput Turske.

KORISTI ZA SRBIJU OD TURSKE
Upravo ta vrsta političkog kapitala Beogradu daje mogućnost da na ravnopravnoj osnovi sa Ankarom razgovara o konvergenciji međusobnih energetskih interesa, odnosno o obostranom cilju da ruski gas preko Turske i Srbije dođe do Centralne i Zapadne Evrope, od čega bi Srbija i Turska imale ne samo ekonomsku nego i političku korist. Ako pođemo od toga da je ideja o Turskom toku nastala kao posledica otkazivanja Južnog toka zbog podmetanja klipova u točkove tog projekta od briselske birokratije, mala je šansa da bi Rusija uopšte pokrenula njegovu izgradnju – koja uveliko traje – da nije imala garancije da i ovaj projekat neće doživeti istu sudbinu. Budući da Ankari ne može odgovarati destabilizacija prilika u regionu kroz koji bi trebalo da prođe gasovod, ohrabruje Erdoganova izjava da bi već 2019. godine kroz Srbiju mogao poteći gas iz Turskog toka. Beograd u tome vidi priliku da, uz pomoć turskog uticaja, trajno pacifikuje delove muslimanskog stanovništva na koje Ankara tradicionalno ima najveći uticaj, pre svega u BIH i Raškoj oblasti.

To nas dovodi do bošnjačkog pitanja, odnosno sudbine Bošnjaka na Balkanu. Jedna od glavnih karakteristika Vučićeve regionalne strategije je pokušaj trajnog pomirenja Srba i Bošnjaka, i u tome mu je, kako je više puta sam naglasio, potrebna pomoć Turske. Ideja srpskog rukovodstva je da maksimalizuje turski ekonomski uticaj u Raškoj oblasti, jer je dokazano da ekonomski prosperitetni regioni nisu plodno tle za razvoj ekstremističkih ideja (u tom kontekstu valja pomenuti Putinovu strategiju izdašnog ulaganja u ratom devastiranu Čečeniju, koja je danas jedna od najrazvijenijih oblasti južne Rusije i celog Kavkaza).

Osim toga, Srbiji odgovara da Turska, kao jedina zemlja koja se donekle ravnopravno nadmeće sa Saudijskom Arabijom za poziciju dominantnog verskog autoriteta u islamskom svetu, jača svoj verski uticaj na račun daleko malignije vahabitske interpretacije islama koju promovišu saudijski klerici, a koja je počela da pušta korenje na Balkanu. Tradicionalno patronistički odnos Turske prema balkanskim muslimanima Ankari daje veliku prednost u toj versko-ideološkoj trci za srca islamskih vernika sa ovih prostora, a Srbija ne sme zaboraviti da je upravo njihovo poistovećivanje sa turskim civilizacijskim krugom razlog što su „domaći“ muslimani, baš kao i turski, mirniji i manje podložni terorizmu i radikalnim idejama od bliskoistočnih i afričkih.

ŠTA ĆE REĆI NEMAČKA?
Pored toga, treba imati u vidu da je problem ogromne kurdske populacije za Tursku bezbednosno i političko pitanje prvog reda koje presudno utiče na oblikovanje njene ne samo unutrašnje, nego i spoljne politike. U novonastalim okolnostima, kada Kurdi kontrolišu ogromno parče Sirije i pokazuju ambiciju da proglase autonomiju po uzoru na Irački Kurdistan, koji je pre nekoliko dana organizovao referendum o nezavisnosti od Iraka, Erdogan nema interes da podrži bilo koji projekat panregionalnog državnog ujedinjenja na etničkom principu. U tom ključu treba čitati njegovu skorašnju izjavu za albansku televiziju da je ideja „Velike Albanije“ „neprihvatljiva“ za Tursku. Iako važi za političara bez mnogo diplomatskog takta, nije slučajnost korišćenje prideva „neprihvatljivo“, koji u diplomatskom rečniku podrazumeva najveći mogući stepen protivljenja, odnosno crvenu liniju.

Isti motiv nosi i njegova jučerašnja poruka građanima Novog Pazara da se protivi svakoj vrsti nacionalizma i da oni imaju veliku ulogu u očuvanju regionalnog mira i stabilnosti. Lako je uočljiv oštri kontrast između ovih izjava i Erdoganove poruke iz novembra 2013, koja je izazvala diplomatski skandal, kad je poručio da je „Kosovo Turska, a Turska Kosovo“.

Tako dolazimo do zaključka da se u aktuelnoj postavci međunarodnih i regionalnih odnosa interesi Srbije i Turske, premda strateški suprotstavljeni, u velikoj meri poklapaju u domenu energetike, očuvanja regionalne stabilnosti, mirne koegzistencije Srba i Bošnjaka i sprečavanja velikoalbanskih pretenzija. Zbog toga je taktičko približavanje Srbije i Turske obostrano koristan korak koji će i jednoj i drugoj zemlji otvoriti manevarski prostor i privremeno zatvoriti određene frontove.

Teze da bi ovaj potez Beograda mogao da dovede u pitanje strateško oslanjanje na Nemačku legitimne su samo ako pođemo od pretpostavke da velike sile politiku prema Srbiji vode u skladu sa principima i zaslugama, a ne procenom sopstvenih interesa. Srbija je za Nemačku važna prevashodno kao ključni akter u očuvanju regionalne stabilnosti, i ne postoji šansa da će zbog Erdoganove posete doći do zahlađenja odnosa između Berlina i Beograda. Naprotiv, ovim potezom Srbija sebi otvara manevarski prostor i u očima Nemačke podiže svoju političku vrednost, jednako kao što odnosima sa Rusijom diže svoj značaj u Vašingtonu. Geopolitička fleksibilnost je glavni izvor pretnji po bezbednost Srbije, ali istovremeno i njen najvažniji politički resurs.

Na kraju, u odnosima sa Erdoganom nikada ne treba spuštati gard. Još uvek su sveže slike njegovih letovanja sa Asadom, kojeg je u roku od godinu dana – u zavisnosti od procene političke koristi – nazivao „bratom“ i „kasapinom“, ili hvalisanje obaranjem ruskog aviona, koje je Putin nazvao zabadanjem „noža u leđa“. Erdoganov gotovo vulgarni politički pragmatizam često graniči sa prevrtljivošću, nepouzdanošću i neprincipijelnošću, i zato bi trebalo biti na oprezu. Ipak, ma koliko nekad delovao iracionalno, sve dok postoje navedeni strukturni uslovi koji garantuju podudarnost interesa Srbije i Turske, Erdogan neće ugroziti novouspostavljeno partnerstvo sa Beogradom.

ALEKSANDAR VUJOVIĆ

standard.rs

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime