Novi izazovi traže nove ljude i ideje

0
6100

protesti-u-podgorici-foto-tanjug-1392474123-445723Još od vremena rasplamsavanja krize u Siriji početkom septembra 2013, kada je najavljena vojna intervencija SAD, potom odložena zbog stava Rusije i Putina, kasnije i zbog razvoja ukrajinske krize, pogoršavanja odnosa između Moskve i Vašingtona, i uvođenja sankcija dela zemalja EU prema Rusiji, traje pogoršavanje situacije na čitavom prostoru Evroazije ali i čitavog sveta.

Ukrajinska kriza u ovoj kalendarskoj 2015. je u pat situaciji, na neki način konzervirana.

Ipak prednost u 2015. u Ukrajinskoj krizi ostvarila je proruska strana: ratna dejstva početkom godine donela su pomeranje statusa kvo u prilog Novorusije, vojnom pobedom i osvajanjem Debaljcevskog džepa, kao i laganim pomeranjem linije fronta na još nekoliko pravaca, čemu treba dodati i znatno veće gubitke prokijevskih snaga.

Uz to, sporazum Minsk I je uspešniji za proruse i Rusiju od Minska II, jer su njegov garant upravo sile Francuska i Nemačka, uz Rusiju.

To je vezano za primarne geopolitičke interese Moskve da se zbog pogoršavanja odnosa sa Amerikom ne kvare radikalno odnosi sa EU, i posebno sa tzv. „starom Evropom”, oličenom pre svega u Berlinu i Parizu.

Kako je sada druga polovina meseca oktobra, zbog vremenskih uslova, teško je zamislivo da bi se u ovom periodu radikalno kršilo primirje i otpočinjala bilo kakva ofanziva na prostoru Novorusije.

Po pitanju Sirijske krize, Asad se održao i u ovoj kalendarskoj godini, a Rusija se od skora tu, i direktno, vojno umešala.
Ključni uspeh za Rusiju i sile koje teže multipolarizmu i tzv. kontinentalnoj geopolitici, nasuprot atlantističkoj, su postigle u julskom zasedanju BRIKS i ŠOS u Ufi. Pored kvalitativnog jačanja ekonomskog domena BRIKS, koji predstavlja ozbiljan izazov dosadašnjim globalnim ekonomskim strukturama, uz mogućnost kreditiranja trećih zemalja koje nisu članice BRIKS, fundamentalan su faktor širenja meke moći (i jačanja tvrde moći) ovih sila.

Ulazak Indije i Pakistana u puno članstvo ŠOS, kao i primanje niza zemalja u statusu posmatrača i partnera (punopravni članovi od ranije su bili Rusija, Kina, Kazahstan, Kirgizija, Tadžikistan, Uzbekistan, dok su status posmatrača pored Irana, Avganistana, Mongolije, dobila i Belorusija, a status partnera pored Turske i Šri Lanke dobili i Azerbejdžan, Jermenija, Kambodža i Nepal), predstavlja fundamentalan momenat u razvoju multipolarizma u svetu.

U konkretnom slučaju – u domenu bezbednosti.

Na Balkanu, Grčka je pod Sirizom pružila snažan otpor daljem pritisku primene neoliberalne ekonomije od MMF, EU i globalističkih snaga. Grčki referendum, koji je po tom pitanju rekao snažno ne, predstavlja novi demokratski poraz globalizma…

Iako je Cipras potom popustio pod pritiscima globalnih struktura Grčka i dalje u razvijenoj i nerešenoj ekonomskoj i političkoj krizi ostaje simbol zemlje žrtve i nastavka otpora neoliberalnoj ekonomiji i mondijalnim pritiscima.
Orban u Mađarskoj razvija sopstvenu politiku, sarađuje i sa Rusijom između ostalog.

Makedonija se pod Gruevskim na momente pridigla u znak otpora nametanju globalističke politike, pa se potom javila višestruka kriza, koja još nije prevladana.

Da Vas podsetimo:  Zapadni strah od “praznog prostora“

Iako je Srbija pod velikim i višestukim pritiskom, a u Beogradu na vlasti političari lojalni Zapadu, koji izvršavaju teške naloge atlantističkih snaga prema srpskom narodu, otpora, ipak, ima…

Otpor postoji posebno u Republici Srpskoj, opozicija u Crnoj Gori je snažnija nego što je Đukanovićeva vlast očekivala…

U samoj Srbiji, nezadovoljstvo širokih populacija je izraženo, istina uz, za sada, skromno organizovanje i delovanje patriotskog dela opozicije.

Svuda u Evropi je kriza koncepta EU i vladajućih režima, što naročito dolazi do izražaja u evroskepticizmu prema Uniji, i otporu atlantizmu.

Prodor migranata sa Jugoistoka Evrope, i izostanak organizovane i jedinstvene politike Unije, kriza poverenja u njene mogućnosti rešavanja i ovog problema, uslovili su dodatan pad poverenja u Brisel i nadnaciolnalne strukture.
Zapravo na planetarnom nivou već godinama dva paralelna procesa utiču na prelazak dojučerašnjeg svetskog poretka od monopolarnog, sa dominacijom SAD i NATO (od bipolarnog što je početkom devedesetih uspostavljeno padom Berlinskog zida, urušavanjem Istočnog bloka, i nestankom SSSR), ka multipolarnom.

To su gubljenje predvodničkog položaja u svetskoj ekonomiji megaregije severnog Atlantika (Zapadna Evropa i istočna američka obala), ka megaregiji severnog Pacifika, gde je akcenat na Dalekom istoku sa centrom u Kini.

Drugi veliki proces je svetska ekonomska kriza od 2008. godine, koja strukturalno, svojim uzrocima i posledicama je pre svega američka ekonomska kriza, gde su najviše pogođeni SAD, Britanija i anglosaksonski svet i sa aspekta tvrde i sa aspekta meke moći.

Naime, bez obzira što je svetska ekonomska kriza potom pogodila praktično čitav svet najveće posledice trpe upravo ekonomije ovih zemalja, čemu tome treba dodati i udar na meku moć, jer je neoliberalizam kao privredni i društveni koncept bio ponajpre oruđe u rukama anglosaksonskih sila.

SAD sa druge strane, u pokušaju da zadrže što duže dominantnu ulogu u svetu, razvijaju sopstvene strategije.
Godina 2013. je, više nego bilo koja druga dotle, pokazala je da je svet zakoračio duboko u multipolarizam.
Sirijska i Ukrajinska kriza su pokazale da SAD još uvek imaju kapacitet da pokreću krizna žarišta, ali ne više i toliko dominacije i snage da ih okončavaju po svojim planovima.

Tokom 2014, godine, počevši od februara meseca i puča u Kijevu, ukrajinska kriza se rasplamsava u svom punom obliku, što predstavlja makar srednjoročan kolosalan problem Rusije u „njenom dvorištu”, koji na indirektan način komplikuje i njene odnose sa „Starom Evropom”.

SAD se trude da zadrže uticaj na Zapadnu Evropu, posebno preko uloge NATO, nadziranjem „Nove Evrope” i njenim uvlačenjem u sukob sa Rusijom, posebno oko ukrajinske krize, te različitim pritiscima na smanjenje manevra i inicijative “Stare Evrope”.
Ipak zemlje, pre svega Stare Evrope – Nemačka, Francuska, Italija… – imaju strateške interese saradnje sa Rusijom i integracionim procesima koja ona predvodi (Evroazijska unija, BRIKS, ZND, ODKB, ŠOS…), jer su u ekonomskoj terminologiji stecište kapitala i znanja, ali im nedostaju resursi, koji su najkvalitetniji, najbliži upravo na ruskim prostorima i zemljama koje su u integracijama sa Moskvom, poput ruda metala i nemetala, energenata, te resursa 21 veka – šume i drvo, pitka čista voda, površine oranica.

Da Vas podsetimo:  Zlatokosa njen frajer i štetočine

Rusija se suočava sa problemima i posledicama Ukrajinske krize, koji za nju predstavljaju višestruki izazov, uključujući i sankcije zapadnih zemalja.

Sa jedne strane na unutrašnjem planu u kraćem roku neophodno je otkloniti uticaj neoliberalnog nasleđa u funkcionisanju finansija, centralne banke, preorijentaciju izvoza i sistema investicija na treće zemlje, gde bi zavisnost od privredne saradnje sa zapadnim zemljama bila još manja, a već sada je dosta toga po tom pitanju učinjeno.

Sa druge strane u spoljašnjem delovanju, u Moskvi se suočavaju sa imperativom povećavanja ulaganja u meku moć u punom smislu.
Rešetnjikov konstatuje da se u Ukrajini samo radilo sa aktuelnom Janukovičevom vlašću, a nedovoljno i sa drugim proruskim organizacijama, pravoslavnom crkvom, što je dovelo do februarskog puča i prevrata – „…Ovo smo nasledili iz sovjetskih vremena – ne volimo da radimo sa opozicijom. Zato su nas potukli. Pored toga, veoma malo pažnje je posvećeno propagandi – moralnom, duhovnom i informativnom uticaju…”

Međutim najveći izazov za Rusiju predstavlja potreba za jačanjem i sofisticiranjem sopstvene industrije gde bi se podigao nivo prerađivanja kolosalnih prirodnih bogatstava koje se izvoze i donose zemlji ogromne finansijske dobitke.
Dakle što manje izvoza sirovina i poluproizvoda, unapređenje industrijske proizvodnje i za sopstvene potrebe i potrebe zemalja u integracionim vezama sa Moskvom, i posebno u trgovini sa trećim zemljama, i zemljama Zapada.

Pored vojne industrije, mašinske industrije i energetike koji su na prilično zadovoljavajućem nivou, unapređenje ostalih grana industrije, posebno prehrambene, dalo bi dodatnu snagu Rusiji, pa uvođenje dela sankcija zapadnih sila, može povodom rešavanja gordijevskog čvora ukrajinske krize, imati i jedan sasvim novi elemenat, jačanja zemlje, pored nesumnjivih kratkoročnih privrednih gubitaka koje ona po tome već trpi.

SAD pokušavaju da prebrode veliku ekonomsku krizu, nakon kraha neoliberalizma, preorijentacijom na zdravije ekonomske osnove, što je zapravo za Vašington veoma težak proces.

Decenijama se lagodno živelo na poziciji dolara kao svetske valute i njegovim štampanjem sa malo pokrića…

Dobar deo ekonomije se bazira na finansijskim špekulacijama i fiktivnim novcem, što je balon koji je već pukao 2008, ali postoji mogućnost i daljih razvoja krize po ovom pitanju i u budućnosti, jer su uzroci samo delimično otklonjeni.

Ratni lobiji u Vašingtonu vide sa druge strane mogućnost jačanja vojne industrije, širenja kriza po svetu i ekspanziji, kao kontrameru za unutrašnje ekonomske i socijalne reforme, čije protivrečnosti su i dovele do krize od 2008, i čiji uzroci i posledice su evidentni i danas, neki umanjeni, a neki izazovi su potpuno novi.

Socijalne nejednakosti su veće nego ikada, s time da su mnogi slojevi egzistencijalno ugroženi poslednjih godina, što sve povećava nestabilnost američkog društva.

Da Vas podsetimo:  Povodom hajke na „Tamo daleko“

Sa druge strane američka ekonomija poslednjih nekoliko godina ipak pokazuje elemente ozdravljenja i stabilizacije, što je dugoročno posmatrano, imajući u obzir sve navedene izazove, dug i težak proces.

Paralelno sa ovim značajnim procesima reformi koje velike sile sprovode u periodu u kojem živimo, a to je neumitan prelazak svetskog poretka ka multipolarnom, one moraju odgovarati i na izazove i krize „u hodu”.

U sirijskoj krizi, se sučeljavaju sa jedne strane u pomoći Asadovom režimu, Rusija, Iran, pa i Kina, dok sa druge strane SAD, Saudijska Arabija i neke manje zalivske zemlje, potom Turska, ali i Izrael podržavaju pobunjenike, dok su snage ISI u sukobu sa svima.

Otuda sirijska kriza predstavlja opasan poligon sučeljavanja protivrečnih interesa najvećih sila današnjice.

Na Balkanu uz sve protivrečnosti koje postoje, pokušaj NATO da posle pet godina pauze, nastavi svoje širenje prijemom Crne Gore u svoje članstvo nailazi na zaplete odsustva većinske podrške u crnogorskom stanovništvu, paralelno sa pokušajima Đukanovića da progura zakon o verskim organizacijama što je direktan atak na SPC.

To dovodi do protesta opozicije, pa se ovaj pokušaj Alijanse da poentira uvlačenjem nove članice, zapravo pretvara u jednu širu krizu koja za sada ima samo unutrašnju crnogorsku dimenziju.

Balast podrške zapadnih sila, a pre svega SAD nezavisnom Kosovu, i pored sve kooperativnosti vlasti u Beogradu po tom pitanju, i u dužem roku izlaže zemlje regiona, čitave Evrope sa problemom širenja distribucije droga ove narko kvazidržave.

Proces prelaska svetskog poretka ka multipolarnom, načelno strateški izuzetno odgovara srpskom faktoru, koji se u prethodnom periodu dominacije SAD našao u situaciji segregacije i teških pritisaka, sa velikim posledicama, od fragmentacije države, pritisaka na promenu nacionalnog identiteta pojedinih istorijskih srpskih zemalja i oblasti, nametanja pogubnog neoliberalnog modela, pljačkaške privatizacije i dr.

U tom pravcu neophodno je da srpski faktor na Balkanu zauzme jednu opreznu i elastičnu politiku sa maksimalnim mogućim benefitom u ovom opasnom, prelaznom periodu u međunarodnim odnosima. Ipak, to je, makar kada je reč o savremenoj Srbiji, teško moguće uz postojeću politiku sadašnjeg i prethodnih režima „EU iznad svega”, primeni propalog neoliberalnog ekonomsko-socijalnog modela i resuverenizacije zemlje, predaje čak i severa Kosova, negativnom prirodnom i mehaničkom priraštaju…

Potrebna je, makar postepena, promena vladajućih društvenih elita u zemlji, rad na obnovi ekonomskih i drugih resursa zemlje, povezivanje srpskog naroda u regionu za početak u kulturnom, a potom i ekonomskom domenu…

Novi izazovi i nove strategije traže i nove ljude i ideje, kojih svakako imamo. Potrebno je da se pokrenu uspavani i zaparloženi kapaciteti, potrebna nam je slobodna javna sfera za dijalog, potrebna nam je hrabrost i odmerenost, ali i želja za slobodom koja postoji kod ogromne većine svakog od nas.

05_dragan-petrovic-200x200
Prof. dr Dragan Petrovic

svedok.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime