Novi minimalac – i jare i pare za režim

0
798

Piše: Igor Vuković

Ako loša pozicija za radnike u Srbije zavisi od minimalne cene rada, onda bi trebalo svi da budemo srećni najavljenim novim zakonskim povećanjem minimalca. Ovo će biti drugo povećanje minimalne neto plate u poslednjih 12 meseci, pa je realno očekivati da privreda procveta, a “odliv mozgova” prestane. Ipak, to bi bilo isuviše lako. Navedena pretpostavka je pogrešna. Poslednja odluka Vlade i sindikata štetna je za radnike, dobra jedino za budžet i režim Srpske napredne stranke.

Sigurno da je vlast i u ovoj oblasti izvršila istraživanja javnog mnjenja, te uočila da nema dovoljno informacija u javnosti povodom pitanja zarada. Zajedno sa tim verovatno su shvatili da se neprimetno može iskoristiti prilika za dodatno punjenje državne kase, a uz to su populistički i uz pomoć sindikata predstavili celu kampanju kao poboljšanje ambijenta za zaposlene građane Srbije.

U Srbiji je na najniži iznos primanja prijavljeno oko 330.000 radnika, iako statistike nisu precizne u ovoj kategoriji. Takođe, nijedna zvanična statistika ne razdvaja zaposlene u privatnom i javnom sektoru. Po podacima Centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja broj novih radnih mesta u 2017. godini povećao se za svega 0,6 procenata. Pre mere iz januara ove godine, kada je minimalna cena rada povećana sa 121 na 130 dinara neto po satu rada, prosečna neto zarada iznosila je 53.456,00 dinara, dok danas, 7 meseci kasnije taj iznos je 48.101,00 dinara. Iako prosečna zarada ne zavisi dominatno od minimalne cene rada, logično je da se prosek povećava sa povećanjem najniže osnovice. Podaci o broju novih radnih mesta i smanjenju prosečne zarade govore o kvalitetu ekonomske politike koju vodi trenutna vlast.

Mera povećanja najniže zarade direktno pogađa samo radnike koji su prijavljeni na najniže iznose, a one ostale jedino u smislu opšteg ekonomskog okruženja u zemlji. Ako znamo da je iz državne firme teško dobiti otkaz, a da ga praktično niko neće dobiti usled većih troškova državne firme za plate, u analizi ostaju samo radnici iz privatnog sektora koji su prijavljeni na minimalnu zaradu. Upravo najugroženiji radnici u Srbiji! Neshvatljiva je mera vlasti koja uz pomoć sindikata puni budžet dok štiti državu nauštrb radnika u privatnom sektoru. Poslodavac neće povećati već opredeljene izdatke za platu, već će smanjiti broj radnika. U boljem slučaju deo koji se eventualno dobija “na ruke” otići će u poreze i doprinose, tj. umesto radniku u džep – državi u budžet.

Da Vas podsetimo:  “Trebaju vam zubi, dođite u martu 2021.”

Posebno je demagoško poređenje sa razvijenijim državama Evropske unije i licitiranje njihovim iznosima minimalne zarade. Odnos ponude i tražnje poslova i radne snage u ovakvim državama potpuno je suprotan nego u našem slučaju. Austrija, Slovenija, Švajcarska, i ostale zemlje čijim se podacima divimo, merom najniže cene rada štite domaće radnike. Zaposlenost je na minimumu, ponuda poslova neelastična, odnosno neznatno promenjiva, a tražnja iz inostranstva za takvim radnim mestima ogromna. Radna snaga koja se nudi radila bi i za iznose koji su daleko ispod propisanog minimalca. Zato države i sindikati štite svoje radnike ovim merama, ne dozvoljavajući jeftinijoj radnoj snazi iz inostranstva lak prodor na tržište. U Srbiji je drugačija situacija na tržištu rada. Unutrašnja nezaposlenost je velika, privreda grca, dok je javni sektor preglomazan. Priliv jeftinije radne snage iz inostranstva ne postoji, već je dodatno prisutan odliv domaće radne snage u inostranstvo. U takvim okolnostima nameće se pitanje koga štiti mera dodatnog povećanja minimalne cene rada? Logično bi bilo da se minimalna cena rada smanjuje, kako bi se dodatno zaposlili i zadržali ljudi, samim tim i podstakla privreda. Ali ovde su nelogične stvari normalne i podržavane. Čak i “Unija poslodavaca” potvrđuje svoj inferioran položaj tvrdnjom da će prihvatiti svaku odluku Vlade, jer ako je ne prihvati više neće imati mogućnost učešća u pregovorima…

Za kraj par reči o tržišnoj ravnoteži. Idealna i nemoguća jeste ona u kojoj nema nikakvih poreza ni subvencija, koja god oblast da se analizira. Iako u praksi nemoguća ili jako retka, ta zamisao je odlična za analizu, jer nam smer delovanja govori da li se ide ka idealnom ili ka još gorem. Razvijene države u svom slučaju igraju na tržištu celog sveta i predstavljaju san radnika sa svih delova planete. Njihovo bežanje od ravnoteže govori koliko je svet daleko od postizanja veće jednakosti među državama i koliko su razlike u ponudi i tražnji poslova i radnika između zemalja sve veće. U našem slučaju, samoupravljajuće bežanje od ravnoteže i idealne situacije nema nikakve veze sa praćenjem svetskog niti unutrašnjeg tržišta rada. Jedini cilj je dodatno bogaćenje same države odnosno punjenje budžeta, a sve obavijeno populizmom vladajućeg režima. Ne podstiče se zapošljavanje, pogađaju se najugroženiji radnici u privatnom sektoru i sami privatnici. Pogoršava se privredni ambijent.

Nerazumevanje velikog broja građana po ovoj temi ostavlja vlasti lažnu sliku da dobija i jare i pare. Ipak, dugoročno će platiti cenu, i oni, ali i građani. Neophodna je temeljna promena ekonomskog modela u Srbiji.

Da Vas podsetimo:  Novi misteriozni bilbordi u BG-u – da li ste ih primetili?

intermagazin.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime