„Novi plamen“, partizani i Jasenovac

Kako funkcioniše novokomponovana titoistička pamplet-propaganda o Drugom svetskom ratu na jugoslovenskim prostorima može se videti, tj. pročitati, na jednom od brozombističkih portala – „Novi plamen“ (www.noviplamen.org). Tako na ovoj vašarskoj internet stranici možete da naletite na kolumnu zvaničnog „istoričara“-glasnogovornika novoplamenih brozombija Stefana Gužvice: „O ’saradnji’ komunista i ustaša“ (http://noviplamen.org/tekstovi/2016/10/o-saradnji-komunista-i-ustasa) u kojoj dotični „ekspert“ pokušava da pobije moje teze o strateškoj saradnji jugokomunista sa kroatoustašama kako pre tako i za vreme Drugog svetskog rata iznete u naučnim publikacijama:

“Anti-Serbian Collaboration Between Tito’s Partisans and Pavelić’s Ustashi in World War II”, Balkan Studies, Vol. 49, 2014 (2015), ISSN (print) 0005-4313, ISSN (online) 2241-1674, Thessaloniki, Greece, pp. 113−156;

“Saradnja Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša u drugom svetskom ratu na teritoriji Nezavisne države Hrvatske” (“Collaboration between Broz’s partisans and Pavelić’s ustashi in the WWII on the territory of the Independent State of Croatia”), Serbian Studies Research, Vol. 5, No. 1, 2014, ISSN 2217-5210, Novi Sad, Serbia, pp. 119−144; i

“Antisrpski karakter Komunističke partije Jugoslavije” (“Anti-Serbian Character of the Comunist Party of Yugoslavia”), Serbian Studies Research, Vol. 3, No. 1, ISSN 2217-5210, 2012, Novi Sad, Serbia, pp. 73−88.

Sve tri publikacije su u pdf formatu dostupne na mojoj zvaničnoj internet prezentaciji onako kako su i objavljene u stručnim časopisima: www.global-politics.eu/sotirovic.

U donjem tekstu bismo se kritički osvrnuli na jedan deo Gužvicinih kontrateza na moje teze u vezi sa Jasenovcem. Tako Gužvica doslovno piše:

„Sve Sotirovićeve teze o Jasenovcu su ili neosnovane ili simplifikovane. Tvrdnja da partizani „nisu ni pomislili“ na pokušaj oslobađanja logora Jasenovac je potpuno neistinita. Tito u pismu Operativnom štabu NOP i DV za Bosansku krajinu od 31. marta 1942. traži da se ispita mogućnost napada na logor u Jasenovcu, a četiri dana kasnije o zverstvima u Jasenovcu izveštava i Kominternu.[23] Logor nije oslobođen ranije jer je bio izuzetno dobro čuvan i jer je njegov geografski položaj praktično onemogućavao uspešan napad.”

Drug Gužvica pokušava da dokaže da su navodno sve moje teze o Jasenovcu iznete u gore navedenim člancima neosnovane ili pak uprošćene, a sam ne donosi nikakav opipljiv i uverljiv dokaz da potkrepi ovu svoju pamflet-tezu.

Da pođemo redom.

Titoistički arhivi i pisanje istoriografije

Gužvica tvrdi, pobijajući moju tezu da Brozovi partizani nisu čak ni pomislili da oslobode jasenovački logor smrti, da postoji nekakvo pismo druga Broza Operativnom štabu NOP i DV za Bosansku krajinu od 31. marta 1942. g. pa se navodno u tom pismu traži da se ispita mogućnost napada titoističkih formacija na logor u Jasenovcu radi njegovog oslobođenja. Broz je bio za Gužvicu tako rodoljubivo- patriotski nastrojen da je četiri dana nakon ovog pisma čak izvestio i Kominternu o zverstvima u Jasenovcu! Dakle, za jugobrozombije ovo pismo od 31. marta 1942. g. i poruka poslata Kominterni četiri dana kasnije su krucijalni dokazi da su Broz i partizanski rukovodioci-komandanti oko njega ipak „pomislili“ da oslobode Jasenovac. Kao povesni istočnik za ova dva dokumenta Gužvica nam navodi bibliografsku jedinicu: Slavko Komarica, Slavko Odić, Zašto Jasenovac nije oslobođen, (Zagreb: Meditor-prom, 2008), str. 71−72. Dakle, navodi se sekundarna literatura, a ne primarni povesni istočnici tipa arhivske građe, itd. Sama bibliografska jedinica je diskutabilna obzirom da očito ima za cilj politikantsko opravdavanje partizana za neaktivnosti u vezi sa oslobođenjem Jasenovca. Od druga Gužvice smo očekivali znatno više, npr., stavljanje na uvid skeniranih dokumenata iz arhiva na koje se sam poziva ili bar u najgorem slučaju navođenje istih iz npr. fabuloznih Zbornika dokumenata i podataka o narodno-oslobodilačkom ratu naroda i narodnosti Jugoslavije u 14 tomova (Beograd, 1949−1985). Naravno, za prave istoriografe je dobro poznato da je dobar deo ovih „zborničkih“ dokumenata sa tačke njihove autentičnosti veoma problematičan kao i to da je jedan deo ovog zborničkog fonda koji se odnosi na sam rat nastao nakon rata po raznoraznim kancelarijama OZNE što nije isključen slučaj i sa ova dva dokumenta na koja se poziva Gužvica, tj. Komarica i Odić.

Znajući jugokomuniste, njihovu taktiku i pre svega njihov banditsko-gangsterski i beskrupulozan način nastupanja na političkoj sceni, nije nimalo neverovatno da je tačna još uvek formalno nepotvrđena informacija da su nakon rata nove komunističke vlasti skupile jednu grupu oficira jugoslovenske kraljevske vojske koja se vratila iz zatočeništva uglavnom iz Nemačke, a koja je imala „patriotski“ zadatak da piše ratne dnevnike partizanskih jedinica kao i druga potrebna dokumenta kojima su se dokazivali ratni napori Brozovih jedinica za „revolucionarno oslobađanje“ zemlje, a pre svega njihova tobožnja borba protiv okupatora i tzv. domaćih kvislinga. Ovaj prepisivački kružok je bio smešten u Beogradu na mestu gde je kasnije podignuta zgrada VMA (Miloslav Samardžić, Falsifikati komunističke istorije, Beograd: UNA PRESS, 2010, str. 12). Problem za komuniste je bio u tome što su njihove jedinice u toku rata rukovođene mahom od nestručnih i polupismenih kadrova pa stoga (kompletne) ratne dnevnike nisu ni vodili, a bez tih dnevnika je nemoguće formalno dokazati kretanje, tj. borbu, istih. Takvi posleratni dnevnici i druga slična prepisivačka dokumenta su naravno ubačeni u originalnu arhivsku građu koju raznorazne Gužvice uzimaju zdravo za gotovo kao autentično-originalne povesne istočnike kao, npr., ona navodna pisma Draže Mihailovića Alojziju Stepincu radi četničko-ustaške saradnje protiv partizana (tj. Brozove JA) iz aprila 1945. g. Komunisti su svrhu ovih pisama objašnjavali tako što je Stepinac trebao da bude Mihailovićev posrednik kod poglavnika Ante Pavelića kako bi se ova saradnja uglavila. Ta pisma Stepincu su falsifikati ali brozombijima odlično služe za dokazivanje svojih teza. Na žalost, ta pisma Stepincu kao autentična je koristio i nešto ozbiljniji igrač u jugoslovenskoj istoriografiji o Drugom svetskom ratu – Bogdan Krizman. Čak i po čistoj logici stvari, ova pisma su prosto „neverovatna“: zamislite Dražu Mihailovića na samom kraju rata da se kompromituje nudeći saradnju ustašama protiv kojih se borio četiri godine i koje je javno žigosao kao koljače srpskog naroda!

Spiranje moralne ljage sa biografije KPJ

Da pođemo od taktičke pretpostavke da je partizansko rukovodstvo na čelu sa „vrhovnim komandantom“, austrougarskim kaplarom, stvarno i uputilo dotično pismo o preispitivanju mogućnosti napada na Jasenovac kao i da je poslalo depešu Kominterni o stvarnom stanju u Jasenovcu. To je za titoiste dovoljan dokaz da su komunisti-partizani „pomislili“ da oslobode Jasenovac, a možda i neki drugi ustaški logor smrti kojih je bilo čak 20 na prostoru NDH. Kada je pismo poslato? 31. marta 1942. g.! A zna se da je NDH stvorena 10. aprila 1941. g. i da su ustaše odmah krenule u sprovođenje „konačnog rešenja“ srpskog pitanja duljem lipe njine. Samo je, prema američkim izvorima, do avgusta 1941. g. pobijeno oko 200.000 Srba u NDH. Ako su komunisti i „pomislili“ da oslobađaju Jasenovac ili neki drugi ustaški konclager, kasno su se setili. A i kada su se setili nisu baš ništa konkretno preduzeli, a vremena i prilika je bilo na pretek. Brozu je daleko važnije bilo da ratuje protiv četnika Draže Mihailovića nego da oslobađa Jasenovac koji, inače, niko i nije oslobodio jer je logor uredno napušten od strane ustaša pre nego što su ga doveli u red za masmedije. Dodatno sređivanje logora je usledilo od strane partizana i lokalnog pučanstva koji su logor demolirali i tako je od njega danas ostala livada za piknik.

Inače smo od strane jugokomunista, kao „jedine patriotske grupacije koja je povela narod u borbu za oslobođenje“ očekivali mnogo konkretnije akcije koje bi kasnije drug Gužvica mogao da navede kao dokaz da je netačna moja teza da partizani nisu ni „pomislili“ da oslobađaju Jasenovac sem gore navedenog pisma Operativnom štabu NOP i DV za Bosansku krajinu, a koje titolozima služi za spiranje moralne ljage sa zvanične biografije KPJ i brozove partizanštine predvođene istom.

Kad smo već kod Brozovih depeša Moskvi o stanju stvari na jugoslovenskom ratištu, o pokoljima Srba u NDH se jedva na prste jedne ruke mogu izbrojati depeše za razliku od onih u kojima se iznose „informacije“ o kolaboraciji četnika Draže Mihailovića sa okupatorom. Što se tiče pitanja saradnje sa okupatorom, kao što je dobro poznato, Broz i njegova infoslužba su slali sijaset depeša Moskvi o „saradnji“ „četnika“ Draže Mihailovića sa okupatorom. Vojska đenerala Mihailovića se u ovim depešama nikada ne naziva njenim pravim i zvaničnim imenom – Jugoslovenska vojska u Otadžbini jer bi joj se na taj način priznao legitimitet borbe za oslobođenje zemlje. Na drugoj strani, jugokomunisti su svoje nelegalne i banditske paravojne formacije u svojim dokumentima uglavnom nazivali „narodnooslobodilačka“ vojska, itd. Ovde se postavlja pitanje zašto Josip Broz Tito kao zvanični gensek KPJ nije obavestio nekom depešom Moskvu (Kominternu) nakon 23. avgusta 1939. g. o kolaboraciji Staljina i njegove vlade sa nemačkim nacifašističkim okupatorom? Tog dana je, naime, potpisan tzv. Ribentrop-Molotov pakt (ili Hitler-Staljin pakt) između Moskve i Berlina. Do tada je Nemačka okupirala nekoliko teritorija i država kao što su Čehoslovačka, Austrija ili oblast Memela. Iz nekog nepoznatog razloga, ažurni Broz, koji je za vreme Drugog svetskog rata iscrpno izveštavao Moskvu o „kolaboraciji“ (četnika Draže Mihailovića) sa okupatorom na jugoslovenskom ratištu je zaboravio da izvesti tu istu Moskvu o kolaboraciji Staljina sa okupatorom potpisanu 23. avgusta 1939. g. Ovaj propust će Broz ponoviti i marta 1943. g. kada nije izvestio Moskvu o potpisanoj kolaboraciji njegovih partizana sa nemačkim okupatorom kao rezultat „Martovskih pregovora“. A sporazum su potpisali sa partizanske strane Koča Popović, Milovan Đilas i Vladimir Velebit (nijedan Srbin). Postoji i arhivski dokument – Punomoćje za pregovore sa Nemcima (latiničnim grafemama), koje je partizanski Vrhovni štab izdao Koči Popoviću (komandant Prve proleterske divizije) 8. marta 1943. g. sa pečatom i potpisom. Naravno, Broz za ove pregovore i potpisan sporazum nije nikada čuo (kao ni za Goli otok) pa stoga nije ni obavestio depešom Moskvu o potpisanoj kolaboraciji partizana sa okupatorom.

Gužvica navodi klasičnu brozombijevsku podmetačinu da Jasenovac navodno nije „ranije oslobođen“ od strane partizana jer je „bio izuzetno dobro čuvan i jer je njegov geografski položaj praktično onemogućavao uspešan napad“. Kao prvo, partizani nisu nikada ni oslobodili Jasenovac jer su u taj logor ušli kada je već bio napušten i dobrim delom demoliran, a ispred logora su namerno čekali nekoliko dana kako bi ustaše mogle da uklone što više dokaza o svojim zlodelima. Logor je relativno bio dobro čuvan ali ako se zna da su partizani imali čak 350.000 boraca 1943. g., prema njihovim istoriografskim pisanijima, ostaje nejasno zašto nisu odvojili bar 10.000 boraca za oslobađanje logora, a sa ovim brojem bi ga sigurno oslobodili obzirom i da su bili dobro naoružani pogotovo nakon kapitulacije Italije kada su dograbili velike količine oružja, municije i drugog ratnog materijala od italijanskih formacija koje su se predale na prostoru Jugoslavije. Brozu je u toku čitavog rata bilo jedino bitno da osvoji Srbiju sa Beogradom na koju je jurišao čak tri puta (1941., 1943. i 1944. g.) ali na Jasenovac ili bilo koji drugi ustaški logor nije ni jedanput. Gde su sve one partizanske Boško Buhe i Mirci i Slavci sa kojima su se tako dičili, a koji su jurišali i golim rukama na neprijateljske (uključujući i ustaške) odlično branjene položaje. Tako je na ustaškom bunkeru i poginuo Boško Buha (ukoliko je ova ličnost stvarno i postojala) ali ni jedan jedini partizanski Boško Buha nije nikada jurišao ni na jedan jedini ustaški konclager u kome su se klali Srbi kao životinje. A Tito je odlično znao šta se radi po tim logorima ako ništa drugo bar od njegovih komunista koje je iz istih oslobodio razmenom zarobljenika.

Tvrdi se da je Jasenovac bio lociran na veoma nepristupačnom terenu što je opet relativno tačno pa stoga partizani iako su „pomišljali“ nisu ipak i pokušali da logor napadnu. Naravno, ako pitate Gužvicu, Beograd je u jesen 1944. g. bio znatno slabije branjen od Jasenovca, a i nalazio se na znatno pristupačnijem terenu za „oslobađanje“ u odnosu na Jasenovac pa su upravo stoga partizani iz Bosne, Like, Banije, Korduna krenuli baš na Beograd i to preko Neretve, Sutjeske i Drine, a sam Jasenovac im se praktično nalazio pred nosem. U zimu 1943. g. je maršruta preko Neretve bila toliko laka da su čak srušili i most preko reke kako bi namerno otežali sami sebi putešestvije do Srbije da im se nakon rata ne bi prebacivalo da su se u ratu provodili kao u Diznilendu. Uostalom, ako je sam Jasenovac bar za partizane bio dovoljno nepristupačan i dobro branjen, ostali ustaški logori sigurno nisu bili baš toliko i nepristupačni i dobro branjeni ali se partizani nisu odlučili da pokušaju da oslobode nijedan. Ali Srbiju i Beograd jesu. Do njih je od Like, Banije, Korduna i Bosne vodila automagistrala i to preko vojvođanskih ravnica.

Partizani nisu čak napadali ni saobraćajnice koje su vodile do Jasenovca (železničke pruge) kako bi sabotažama onemogućili dovoz logoraša ali jesu nakon rata snimili dugometražni igrani film „Dvoboj za Južnu prugu“ – čist istoriografski falsifikat. Po ovom falsifikatorskom filmu, na osnovu (nepostojećeg) naređenja Tita, njegovi partizani ruše pruge Beograd-Solun i Niš-Istanbul da bi se omelo snabdevanje nemačkih formacija u Severnoj Africi i to na osnovu zahteva Saveznika. Međutim, u stvarnosti Saveznici od Tita nisu tražili nikakvo rušenje pruga po Srbiji već od Draže Mihailovića čiji su četnici i vršili sabotaže na spomenutim prugama niti je Tito ikada izdao naređenje za rušenje tih pruga. Ali nije isto tako nikada izdao nijedno naređenje za vršenje sabotaža na prugama u NDH kako bi se sprečio dovoz logoraša za likvidaciju po raznim ustaškim logorima, a prvenstveno u Jasenovcu koji je i izabran od strane ustaške vlasti kao logor smrti i zbog toga jer je bio dobro povezan prugom. U svakom slučaju, po titologiji, partizani ruše pruge po Srbiji da bi pomogli savezničku stvar u Africi ali ne ruše pruge po NDH kako bi smanjili broj žrtava u ustaškim logorima. U stvarnosti, na osnovu sporazuma iz marta meseca 1943. g. sa Nemcima, partizani se obavezuju da i „ne pomišljaju“ da vrše bilo kakve sabotaže na glavnoj ustaškoj železničkoj liniji Zagreb-Zemun preko Slavonije. Čak štaviše, trebali su da je čuvaju od četnika Draže Mihailovića.

Gde je Crvena armija?

Ovde se, inače, od strane jugobrozombija konstantno gura na marginu „sovjetski faktor“ u slamanju NDH i likvidiranju Jasenovca jer je poznato da je sam Broz tražio od Moskve da Crvena Armija napusti teritoriju Jugoslavije pre definitivnog proboja Sremskog fronta (naređenje Generalštaba JA za proboj je izdato 9. aprila 1945. g.: Branko Petranović, Istorija Jugoslavije, Druga knjiga, str. 425) tako da crvenoarmejci nisu doprineli „oslobađanju“ Zagreba i Jasenovca obzirom da su iz Jugoslavije otišli za prvo za Mađarsku pa za Austriju. Zasigurno je da bi Crvena Armija sa svojim teškim naoružanjem i moćnom artiljerijom skratila rat u Jugoslaviji kao i funkcionisanje Jasenovca. Međutim, Brozu je Staljinova armija trebala samo za okupaciju Srbije ali ne i za dokusurivanje NDH u što skorijem vremenu. Partizani, inače, nisu ni vodili borbe za „oslobođenje“ Zagreba kao ni Sarajeva već su u oba grada samo umarširali kada su ovi već bili uredno evakuisani od strane ustaša. Isto kao i u slučaju Jasenovca. Stoga, zahvaljujući prevelikoj ažurnosti Broza da „oslobodi“ NDH kao što je „oslobodio“ Nedićevu Srbiju, Pavelićeva nacifašistička tvorevina je postojala i funkcionisala čak nedelju dana nakon kapitulacije Nemačke, tj. zvaničnog završetka rata u Evropi.

Crvena armija je očigledno bila Brozu potrebna samo za osvajanje Srbije sa Beogradom ali ne i za oslobađanje Zagreba, Jasenovca i ostatka NDH. Ispostavilo se da je Srbija u jesen 1944. g. bila mnogo bolje branjena od Jasenovca ili Zagreba pa je stoga Broz tražio vojnu pomoć Moskve za „oslobađanje“ Srbije koju je sam nazivao „neprijateljskom zemljom“. Za oslobađanje Zagreba i Jasenovca se Broz nikada nije obratio Moskvi za davanje vojne pomoći u vidu Crvene armije na čijim se uslugama Broz zahvalio ubrzo nakon osvajanja Beograda i Srbije. Tako je faktički NDH postojala sve do 15. maja 1945. g.

U nekom od narednih javljanja očekujemo „stručne“ komentare Stefana Gužvice po gore navedenim problemskim pitanjima jugoslovenske istorije u Drugom svetskom ratu.

Prof. Dr Vladislav B. Sotirović

www.global-politics.eu/sotirovic

sotirovic@global-politics.eu

© Vladislav B. Sotirović i Glasnik Ovsišta (www.ovsishte.com) 2017

ovsishte.com