Svetozar Radišić veruje da tzv. novi svetski poredak počinje u Pekingu. Pri tome, postavlja sebi pitanje hoće li vašingtonski, trilateralni prodor na istok, naići na konfučijansku civilizaciju i izazvati prorokovani istočni, „žuti talas“. Uveren je da je islamizacija prethodnica talasa koji će uskoro preplaviti zapad.
Ovaj novinarski napis objavljen je pod naslovom „Novi svetski poredak iz Pekinga“, u rubrici, PANORAMA 92, u listu „Revija 92“ br.135, 16. decembar 1994. godine.
Dok svet čeka Papu da obelodani original Biblije i izvine se, povodom kraja drugog milenijuma, za sva nedela koja je katolička crkva učinila od osnivanja, pokušavajući da shvati da li je na kraju istorije početak jednog meseca Platonove godine (prelaz iz sazvežđa Ribe u sazvežđe Vodolije), ili je završni deo ostvarivanja masonskih protokola, ili početak informatičke ere, čini se da je najizvesnije da je pred svetom Hantingtonov, Nostradamusov ili Fererov, svejedno je, konačni obračun civilizacija.
Iako, brojni događaji ukazuju na sve veću moć Zapada, i još jedno njegovo rasprostiranje, već su uveliko začeti i procesi koji su njegova potpuna negacija. Upravo takve procese predvideo je Karl Haushofer na početku druge faze Drugog svetskog rata. Tvrdio je da „Veliki Prostor Istočne Azije teži ka samoograničavanju svojim kontinentalnim granicama, a da Sjedinjene Države držeći pod kontrolom ceo američki kontinent – dakle, tek ostvarivši prvi korak ka svojoj planetarnoj svetskoj prevlasti – već usredsređuju i pokreću svoje snage u tropskoj Africi, Iranu, Indiji i Australiji. Sjedinjene Države ponovo orijentišu svoju geopolotičku ekspanziju po liniji Zapad – Istok, težeći da koncept „široke dinamike“ učine temeljem svoje rastuće svetske moći“. Možda je baš na vrhuncu američke moći umesno sagledati neminovni pad u Vašingtonu zamišljenog „trilateralnog sveta“ i uzroke neostvarivanja čuvenog „američkog sna“. U vreme kada se govori i piše o uspesima prodora zapadnog kapitala do Kamčatke, Vijetnama i Filipina.
Tvorci najnovijeg „novog svetskog haosa“ uspeli su da poremete ustaljene međureligijske odnose, stvaraju svetsku vladu, svetsku banku, svetsku armiju, policiju, sud… Propagirajući svoju, za druge civilizacije neprirodnu demokratiju, bore se protiv svih koji se suprotstavljaju „kancerogenom tkivu nemorala“ i razaranju temeljnih vrednosti tradicije, proglašavajući ih „pobornicima vrlinokratije“ i dajući im, pri tom, krajnje podrugljivu konotaciju. Na Balkanu su se sukobili sa drugačijim pristupom životu. Pokušavajući da shvate Srbe u „bosanskom loncu“ Amerikanci sve manje uspevaju da se zapu(s)te prema Istoku, a svakodnevna metamorfoza njihovog afrikanizovanog i islamizovanog bića kao da ih vuče za skute, ne samo prema tamnoputom Vašingtonu, već i prema političkoj crnoj rupi.
UJKA SEM KAO KING KONG
Sada je osvajanje Istoka u poodmakloj fazi. Amerikanci se već decenijama ponašaju kao gospodari sveta, uređujući ga kao baštovani svoj vrt. Veoma je zanimljivo, a zdravorazumski neprihvatljivo, šta sve može postati problem nadobudne super sile. Naime, pojedini naučnici u SAD brinu i o kravama u Indiji. Zaključili su da treba da vode biološki rat protiv stotina miliona indijskih goveda. Predlažu hvatanje i ubijanje neproduktivnih ženki, ili namerno ubrizgavanje klica neke opasne bolesti. Po njima, to nije samo indijski problem.
Njih uopšte ne interesuju verska shvatanja Indusa niti bilo koga drugog. O takvim „američkim problemima“ pisao je Robert Ajres u knjizi Nesigurna sutrašnjica.
Posle pobede nad SSSR-om, u tzv. hladnom ratu, SAD pokušavaju da „omekšaju“ Kinu. Već su predvideli i njen raspad. O američkom pokušaju da nadmudre Kineze pisao je Adam Šaf u knjizi Kamo vodi taj put?, opisavši američki prodor u kineske masmedije. Kinezi su, kako je naveo autor, u jesen 1983, gledali TV programe na šest kanala. Svi programi bili su iz Hongkonga – na kineskom i engleskom jeziku.
Tada nisu imali nijedan vlastiti program, jer su bili preskupi. Ko je programe pažljivije gledao, mogao je da utvrdi da se na engleskom propagira američki način života („american way of life“) i američka demokratija a stvaraju uslovi da, posle smrti Deng Sjaopinga, buknu pobune i popucaju šavovi duž 30 kineskih provincija. Amerikanci računaju, da će bogatije jugoistočne provincije okrenuti leđa centralnoj pekinškoj vladi i pronaći zaleđe u zapadnoj demokratiji. Sjedinjene Države su odustale od stalno konstruisanih pretnji ekonomskim sankcijama Kini, zbog navodnog kršenja ljudskih prava, (jer bi oni koji kažnjavaju lošije prošli). Sada razmatraju selektivne sankcije, od vojnih do tehnoloških, računajući da bi mogli dovesti Kinu u tehnološki lavirint, u kojem bi najnaseljenija zemlja sveta kad god pomisli da je uspela shvatila da joj nedostaje neki ključni deo.
Isak Adižes je, u knjizi Životni ciklusi preduzeća, objašnjavajući ulogu odlučivanja, zapisao: „Koju zemlju karakteriše uzajamna radna povezanost na nivou kulta rada i religije, koja joj daje značajnu prednost nad ostalima u poslovnom smislu? Japan. Japansku kulturu karakteriše jak osećaj uzajamne zavisnosti, pripadnosti i lojalnosti u odnosima između preduzeća i zaposlenih radnika. Oni imaju najmanji broj advokata po glavi stanovnika u slobodnom svetu. Koju zemlju, za razliku od Japana, karakteriše opadanje iste vrednosti? SAD. Kako SAD mogu da pobede Japan na tom planu? Izvozom kratkoročne efikasnosti, jer će to uzdrmati njihovu integrisanost. Kako se može izvoziti kratkoročna efikasnost? Lako. Samo treba da pošaljete u Japan profesore koji će Japance uputiti u teoriju tradicionalnog menadžmenta“. Naravno, ni Japanci nisu bolje sreće od Kineza, s aspekta američkih pretnji trgovinskim ratom.
Zemlja Petra Prvog, Puškina i Ciolkovskog, više puta razarana i spaljivana, verovatno će biti konačno osvojena dolarom i markom. Umesto vojnih jedinica u ruskim republikama raspoređene su različite zapadne kompanije: uzbekistansko zlato preuzela je američka kompanija „Njumont“, a pamuk odvozi jedna britanska kompanija; kazahstansko „crno zlato“ iz Tengiza iskorišćava „Britiš petroleum“ i američki „Ševron“; kazaški gas odlazi preko „Elf akvitena“, „Britiš gasa“ i „Ađipa“ u Francusku, Veliku Britaniju i Italiju, itd.
Znajući da se svetski poredak može izgraditi jedino ukoliko bude prihvaćen u duhovnoj sferi, Amerikanci pokušavaju sa novim talasom ekumenizma i pokretom „Novo doba“, koji treba da anuliraju razlike između religija i budu osnova za planetarnu religiju. Pokret „Novo doba“ je začet davne 1893. godine u Čikagu. Znalci tvrde da su Amerikanci u tu svrhu iskoristili prerađena istočnjačka učenja i filozofska dela Junga, Asađolija i Hesea, koji se smatraju dalekim rođacima „Nju Ejdža“.
NA ISTOKU NIŠTA NOVO
Iako je očigledno da je Zapadna kultura dotakla i najudaljenije kutke sveta, na Istoku dominiraju višemilenijumske tradicije uklopljene u savremene tehničko – tehnološke tokove.
Japan je najveći kreditor u svetu. Sjedinjene Američke Države imaju spoljnotrgovinski deficit u odnosu na Japan veći od 50 milijardi dolara; duguju i Kini (oko 23 milijarde dolara), Tajvanu i Južnoj Koreji. Te zemlje, nosioci savremenog razvojnog svetskog buma, sve tešnje se povezuju.
Kinesko-japanska trgovina u 2010. godini biće, po mišljenju ekonomskih eksperata, 190 milijardi dolara. Japanu je Kina sada drugi svetski trgovinski partner sa dobrim izgledima da prvoplasiranu Ameriku uskoro ostavi iza leđa. Evropske zemlje su potisnule SAD sa trećeg mesta u trgovini sa Kinom. Dakle, Sjedinjenim Državama se ne piše ništa dobro u trgovinskoj razmeni sa Istokom.
Indikator narasle moći je i odnos prema preostaloj super sili. Naime, Kina je poručila Americi da nikada neće prihvatiti njen koncept ljudskih prava, i naglasila da ona, posle pet hiljada godina neprekidnog civilizacijskog razvoja ima sopstveni, koji može da usavršava i bez Vašingtona. Predsednik Kine upozorio je američkog državnog sekretara da trgovinu ne vezuje više za ljudska prava. Tako je na neposredan način, potencirao razliku između zapadne (kvantitativne) i konfučijske (kvalitativne) civilizacije. Odbio je i zajedničko učešće kinesko-američke armije u „gašenju svetskih požara“.
U najmnogoljudnijoj zemlji sveta često se spominje američko licemerje, hegemonizam i neoimperijalizam u odnosu na prodaju naoružanja, ekonomske blokade i vojne intervencije. Na primer, blokada Savezne Republike Jugoslavije od strane Zapada u Kini je protumačena kao njegov bezizlaz. Kada se tome doda izjava najverovatnijeg Dungovog naslednika Đijang Cemina, u Kuala Lumpuru, „demokratski sistem svake zemlje mora da odgovara njegovoj narodnoj tradiciji i nacionalnoj situaciji“, jasno je da postoji potpun civilizacijski razlaz između dva pretedenta za centre svetskog poretka.
AFIRKANIZACIJA, ISLAMIZACIJA…
Evropa je 1950. godine činila 15,6 % svetskog stanovništva, 1985. taj procenat je bio 10,2, a prognoza je da će 2025. godine biti 6,4 odsto zemljine populacije. Procenat Afrikanaca će se u istom periodu udvostručiti. Evropi preti islamizacija i afrikanizacija, a Amerika je već uveliko ogrezla u taj proces. Kada se zna da i do 400.000 Amerikanaca godišnje pređe u islam i da je proces afrikanizacije sve ubrzaniji, moguće je shvatiti zastupanje američkih islamizovanih interesa širom sveta. Ukoliko se prihvate stavovi o rapidnom opadanju nivoa znanja Amerikanaca sve postaje jasnije. Dragoš Kalajić u knjizi Američko zlo tvrdi da američki crnci kroz afrocentrične nastavne programe menjaju istoriju uveravajući učenike da su stari Egipćani i Ludvig van Betoven bili crnci.
Zanimljivo je da je o problemu islamizacije sadašnji kopredsednik Konferencije o bivšoj SFRJ Torvald Stoltenberg pisao 1990. godine u časopisu „Kristijans sajens monitor“. Prognoze su da će 2020. godine muslimansko stanovništvo biti duplo brojnije i činiti oko 23 odsto ukupne populacije sveta (8,5 milijardi ljudi). U sledećih 2,8 milijardi porasta stanovnika najveće učešće će biti iz Azije, Afrike i Južne Amerike. Postoji još jedan dokaz da su Amerikanci svesni opasnosti od islamizacije. Regan-Bušova administracija porast stanovništva trećeg sveta gledala je kao na pretnju bezbednosti SAD, a Henri Kisindžer se (u naučnoj studiji NSSM-200) zalagao za smanjenje porasta stanovnika u 13 zemalja Trećeg sveta, od kojih sedam islamskih.
Možda se najbolje „američka zabluda“ manifestuje kroz postojanje više od 2000 sekti, koje su zarazile prostor Sedinjenih Država, i činjenicu da je samo jedan čovek, Šri Šrimad A. C. Baktivedanta Svami Prabupda, osnivač Međunarodnog društva za svetost Krišne, uspeo da praktično svi univerziteti i koledži u Americi izučavaju njegove knjige kao standardne tekstove, a da časopis koji je osnovao izlazi u više od 55 miliona primeraka.
U zapadni svet prodrla je istočnjačka filozofija i religija. Zapadni duhovni prostor osvojili su različiti pokreti, među kojima su najpoznatiji Maharišijev i Mahikarijev. Zanimljivo je da se teorija tzv. jedinstvenog polja sada izučava na više od 150 istraživačkih instituta u 27, pretežno zapadnih, zemalja. Još je zanimljivije da, na primer, Maharišijev program obuhvata veoma različite sfere života: državnu vlast, zdravlje, školstvo, odbranu, ekonomiju, poljoprivredu i rehabilitaciju, što znači da ulazi u krvotok sistema. Efekti učenja se tek očekuju.
KINESKA KUGLA
Bitka za uticaj u azijsko-pacifičkom području biće jedna od presudnih za ekonomsko i geopolitičko krojenje nove mape sveta do 2000. godine.
Zapadna demokratija forsira pojedinca, slobode i prava, a istočna kolektiv, autoritet i odgovornost. Guljelmo Ferero je izvanredno objasnio razliku dve osnovne civilizacije: „Kvalitativne civilizacije idu za tim da iskristališu definiciju lepog i dobrog… Kvantitativna civilizacija, naprotiv, da ne bi bila sprečavana u svome naporu za umnožavanjem moći i bogatstva i pre svega, da bi mogla da neprekidno podvostručava, potrostručava i početvorostručava proizvodnju dobara u jednoj te istoj vremenskoj jedinici, ide za tim da učini rastegljivim, promenjivim i kratkovečnim prvobitne definicije lepog i dobrog“.
Amerikancima, kao pripadnicima još nedovoljno sazrele i po Skotu Peku bolesne kvantitativne civilizacije, nisu bile jasne barem dve stvari: da se ne treba ogrešiti o prava potomaka, niti se smeju zloupotrebiti znanja i snage koje pripadaju naslednicima, o čemu su pisali tibetanski mudraci pre više od 120 godina, i drugo, da je opasno otvaranje Pandorine kutije. Učinili su i jedno i drugo. Zbog neodređenog cilja, i pohlepe koja je uzrokovana neodređenošću prema vrlinama, pokrali su i budućnost. Oslobodili su radioaktivnost, virus AIDS-a, ušli u genetski kod, prodrli kroz zid do grla zakopčane Kine…
Verovatno reagujući na propagirani američki način života, ili kao rezultat te kampanje, vrhunski kineski političari i naučnici razradili su strategiju zemlje za sledećih 10 godina. U toj studiji, uprkos svim nastojanjima Amerike, budućnost vide kroz primenu filozofije Konfučija. Očekuje se da neizbežni prelazak Hong Konga i Makaoa pod kinesko okrilje, i verovatno mirno ujedinjenje bogatog Tajvana sa maticom zemljom, postane odskočna daska za još bujniji ekonomski procvat. Poduhvatom veka, podizanjem duž Jangcekjanga 40 svetskih luka, i izgradnjom najmoćnije hidrocentrale na svetu, Kina je stvorila osnovu za još brži razvoj. Krajem 1993. godine u Kini je živelo 1.185.170.000 stanovnika, odnosno 23% svetskog stanovništva, što u sadašnjim uslovima, uz kulturu kojoj je karakteristika puna odgovornost, predstavlja svakovrsni raskošan potencijal.
Međutim, kada se razmatra mogućnost da SAD ostvare svoj koncept, ili će to uspeti neko drugi, treba napomenuti da postoji i nešto sasvim izvesno. Sjedinjene Države ostvaruju svoj koncept paradoksalno. Žele da vladaju svetom, a ruše njegove osnove, i nečuvenom gramzivošću pokazuju da nemaju nikakvog smisla za gospodarenje potčinjenima i resursima. Brane se agresivnom „isturenom odbranom“ prepuštajući svoj kontinent, kao puževi golaći, svim mogućim političkim, kulturnim i religijskim podrivanjima. Dok osvajaju prostor izvan i daleko od svojih granica, u njenom okrilju se događa proces hispano-afro-islamizacije. Njihova otvorenost, sloboda, pravda i kult pojedinca imaju svoju cenu, zato se i čini da je američka neman počela da guta sebe od repa, a da to čini sve ubrzanije. I ostvarenje „američkog sna“ će verovatno biti paradoksalno. Kada potomci Ujka Sema „osvoje svet“ učiniće to neka zapadna, teško raspoznatljiva, etnička mešavina pretežno žute boje kože.
Uostalom, kineski vicepremijer Džong Iaohua je početkom maja 1994. godine, u razgovoru sa predsednikom Sjedinjenih Država Bilom Klintonom skromno izjavio, da će njegova zemlja tek negde pedesetih godina 21. veka postati najrazvijenija na svetu (iako bi sadašnjim tempom razvoja to postala za 13,5 godina).
Ekonomska moć je osnova za političku. Na samitu „grupe sedam“ u Napulju prvi put je spomenuto, u okviru pripreme „svetske vlade“ za nove velike izazove, da će verovatno u „klub najmoćnijih“ posle Rusije ući Kina.
Svetozar Radišić
svetozarradisic.com
