Jasno je da je realizacija planova EU sposobna da podrije rusko-srpsku energetsku saradnju, ne predlažući Srbima isto tako ugodne zamene
Prema podacima nezavisnih srpskih izvora, EU će u skorije vreme predočiti Beogradu novi paket zahteva, od čijeg će ispunjenja navodno zavisiti odobravanje kandidature za pristupanje Srbije Evropskoj uniji. Pored tačke o normalizaciji odnosa sa Kosovom, koja je postala već tradicionalna, ovde ulazi i zahtev za apsolutnu podršku jedinstvenoj carinskoj tarifi sa EU, izlazak iz Sporazuma o slobodnoj trgovini sa Rusijom, Belorusijom i Kazahstanom, zaokret u trgovinskim odnosima sa Indijom i Kinom, zatvaranje Rusko-srpskog humanitarnog centra u Nišu i anuliranje statusa posmatrača Srbije pri ODKB.
SAD i EU moraju se suprotstaviti „rastućem rusko-kineskom uticaju u Srbiji“, izjavio je u vezi s tim bivši američki ambasador Kameron Manter. A, prema rečima američkog senatora Rona Džonsona, diplomatski imunitet saradnika Rusko-srpskog humanitarnog centra „negativno“ utiče na srpsku ekonomiju i ograničava dotok stranih investicija.
Saradnja sa Rusijom i Kinom u političkoj i trgovinsko-ekonomskoj oblasti, svih poslednjih godina je predstavljalo glavni oslonac koji je omogućavao spoljnoj politici Srbije da sačuva balans, uzimajući u obzir to da su još dva oslonca SAD i EU. Slična konstrukcija je prvi put bila prezentovana od strane predsednika Borisa Tadića i sve ovo vreme je u celini podržavana naporima Beograda.
U svom telefonskom razgovoru sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom njegov srpski kolega Aleksandar Vučić razmotrio je, prema njegovim sopstvenim rečima, „važne teme za bilateralne odnose Srbije i Rusije“ i sabesednici su se dogovorili da nastave rad po pitanju proširenja bilateralne saradnje „u svim oblastima“.
REVIZIJA SPOLjNIH OSLONACA SRBIJE
Nešto ranije se Aleksandar Vučić (u avgustu tekuće godine) otvoreno požalio u intervjuu srpskim medijima da zapadne „velike države“ vrše pritisak na Srbiju zbog njenih sve bližih odnosa sa Rusijom.
Međutim, izgleda da će Beograd ipak morati revidirati konstrukciju spoljnopolitičkih oslonaca. I, u vezi s tim, srpska vlada će morati proanalizirati realnu težinu i značaj podrške koju je zemlja dobila i dalje dobija od Rusije po pitanju obezbeđenja i jačanja svojih nacionalno-državnih interesa.
Kad se to primeni na Rusiju i rusko-srpske veze, slična analiza izvršila je Ruska akademija narodne umetnosti i državne službe Ministarstva finansija Rusije i Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj. Ako generalizujemo podatke koji su izneti, onda će mesto Srbije u strukturi međunarodne pomoći koju pruža Rusija biti prioritetno. Posebno u periodu 2001-2016. godine finansijska pomoć Beogradu po liniji sredstava izdvojenih za date potrebe iz ruskog federalnog budžeta, iznosio 2,34 odsto njihovog ukupnog obima. Po tom pokazatelju Srbija zauzima peto mesto među zemljama primaocima ruske pomoći, odmah iza Kirgizije, Kube, KNDR i Nikaragve. Ovde bi trebalo još uzeti u obzir da su u strukturi ruske pomoći Kirgiziji uključeni takođe i ulaganja Moskve u osnivački kapital Rusko-Kirgiskog fonda razvoja.
Pored toga, važan faktor predstavljaju posmatranja u poslednjem desetleću postojanog rasta rashoda Rusije za pomoć stranim i međunarodnim organizacijama. Ako su 2005. godine oni iznosili 101,3 miliona dolara, to je u 2015. godini 1,16 milijardi dolara. U 2016. godini bilo je zabeleženo određeno sniženje – do 1,02 milijardi dolara, međutim, stručnjaci Centra za istraživanje međunarodne trgovine i državnih službi ne smatraju to skraćenjem, a „stabilizacija“ ovog pokazatelja povezana je u tom smislu sa budžetskom konsolidacijom.
Međutim, dalji razvoj rusko-srpske saradnje – u tom smislu i u finansijsko-ekonomskoj oblasti – nalazi se pod jakim uticajem političkih rizika. I glavni od sličnih rizika predstavlja očigledna težnja rukovodstva same Srbije da izabere prioritetni pravac orijentacije ka EU sa svim negativnim posledicama koje iz toga proizilaze u odnosu na druge spoljnopolitičke vektore. To se tiče čak i energetske sfere – u kojoj, reklo bi se, tesna uzajamna povezanost Srbije i Rusije ne sme da se podvrgne sumnji. Ipak, prema podacima iz izvora Beograda i Atine, u ovom trenutku se između Srbije i Grčke vode tihi pregovori o uključenju srpske strane u projektu izgradnje terminala za prihvatanje tečnog gasa u luci Aleksandropolis. Prema preliminarnim podacima, Srbija može dobiti 20 odsto akcija budućeg terminala – isto koliko i energetske kompanije Grčke i Bugarske. Ostatak će pripasti privatnim igračima. Na 17. kilometru od Aleksandropulosa grčka strana želi da izgradi fabriku regasifikacije tečnog gasa od koga će dalje krenuti cevi predviđene za transport običnog gasa po maršruti Komotini – Stara Zagora – Dimitrovgrad – Niš.
SRBIJA PLAĆA GAS UKRAJINI!?
No to su računice Srbije, Grčke i Bugarske. Planovi Evropske komisije, koja se odmah zainteresovala za projekat , prostiru se još dalje – do Rumunije, Mađarske, pa čak i Ukrajine, kuda bi, prema mislima Brisela, i trebalo u konačnom računu da prođe gas iz Aleksandrupolisa.
I, eto, poslednja okolnost primorava nas da ocenimo pomenuti projekat kao element globalnih geopolitičkih antiruskih igara, u koje EU namerava da uvuče i Srbiju i koji će po njene građane imati konkretne socijalno-ekonomske gubitke, jer će upravo stanovništvo platiti otkaz od predložene sheme isporuke gasa iz Rusije. Ugovor koji je u ovom trenutku na snazi na uvoz ruskog gasa u Srbiju bio je potpisan 2013. godine i potpisan je na deset godina. Međutim, isporuke ruskog gasa u Srbiju rastu. Tokom 2016. godine PAO Gazprom je isporučio Srbiji 1,75 milijardi kubnih metara gasa, što je za 4,3 odsto više nego u 2015. godini. Tokom 2015. Gazprom i kompanija Srbijagas potpisali su Memorandum o uzajamnom shvatanju za razvoj uzajamnog shvatanja u oblasti čuvanja gasa, goriva za motore i malotonažnog tečnog gasa. A već u junu 2017. godine dve strane potpisale su Memorandum o uzajamnoj pomoći koji predviđa pripremu tehničkog i finansijsko-ekonomskog zasnivanja projekta proširenja skladišta gasa Banatski Dvor. Kao što je to bilo istaknuto tokom radnog susreta predsednika uprave PAO Gazprom Alekseja Milera i ministra rudarstva i energetike Srbije Aleksandra Antića, održanog 3. oktobra u Moskvi, u čijem rezultatu je devet meseci tekuće godine obim isporuka ruskog gasa u Srbiju doveden na 31,7 odsto i prevazilazi odgovarajuće pokazatelje za januar-septembar 2016. godine.
Dve strane su takođe razmotrile perspektive realizacije „putne karte“ koju su potpisali Gazprom i Ministarstvo rudarstva i energetike Srbije u julu tekuće godine i predviđa konkretne događaje usmerene na realizaciju plana razvoja gasno transportnog sistema Srbije.
Jasno je da je realizacija planova EU – koji ishodi iz toga da bi Srbija finansirala „ulaganje“ u projekat koji treba da obezbedi gasom Ukrajinu – sposobna da podrije rusko-srpsku energetsku saradnju, ne predlažući Srbima isto tako ugodne zamene. Međutim, sve to se u punoj meri odnosi i na druge oblasti, u kojima se ostvaruje pritisak na Beograd od strane SAD i EU.
PETAR ISKENDEROV
standard.rs
