Novica Stojanović, maratonac međ suncokretima

0
374

Svaka trka je novi izazov, test psihe i fizičke snage. Maratonac će vam reći da je trku lako istrčati, ali je vraški teško da se spremi za taj izazov. Ove godine sam istrčao oko jedanaest hiljada kilometara samo na treninzima, kaže Novica Stojanović, najuspešniji banatski i vojvođanski maratonac

Dok čekaju izlazak sunca dugovrati suncokreti izviruju na put. Evo ga!, javlja prvi u redu. Junsko jutro. Tek je prošlo pet. Iz pravca Kovina, kod Crne Bare, gde drum zavija prema Gaju i Beloj Crkvi, pomalja se vitka visoka figura trkača. To Novica Stojanović, najuspešniji banatski i vojvođanski maratonac trči jutarnji trening. Okreće kod Šumarka. Trči natrag. Suncokreti, opet, okreću krunisane glave prema njemu. Kao da ga bodre i znaju da je maraton najzahtevnija i najteža trka.

Antička legenda priča da je posle bitke izmedju Atinjana i Persijanaca na polju Maraton, atinski ratnik Fidipid pretrčao 42 kilometara da javi: Pobedili smo. I pao mrtav. Danas je to jedna od najatraktivnijih trka na olimpijadama. Uvrštena u ovo svetski priznato takmičenje, čija je deviza „Važno je učestvovati”. Ne trče dugoprugaši maraton samo na olimpijadama. Na mapi svetski značajnih trka, sa stazom dugom 42 kilometra, stoji i ime Beogradskog maratona. Novica Stojanović, nastavnik fizičkog vaspitanja u kovinskoj školi „Desanka Maksimović”, učesnik je te trke i jedan od najuspešnijih srpskih takmičara.

Otkud taj atipični Panonac, telesnih dimenzija nalik antičkim junacima, na ovom svetskom trkačkom karnevalu? Međ dugoprugašima sa svih kontinenata i atleta svih boja kože? Međ Kenijcima. A oni ne trče. Oni lete ka pobedi. Prvu trku. Prvi polumaraton (staza od 21 km) Novica je istrčao zbog opklade. A pre toga? Kakav maraton. Nije mu padalo na pamet to dugo beskrajno trčanje, trčanje, trčanje… Taj izazov koji lomi telo i dušu američkim elitnim fokama i gromadama od specijalaca. I Novica je ušao olako u prvo polumaratonsko iskušenje. Nije, kaže, znao „ni kako, ni koliko” treba da da od sebe. Trčao je trku sa dve koleginice. „Nisam izdržao sa njima do kraja. Ali sam ispunio cilj. Nisam stao. I podneo sam sva iskušenja…” Novopečeni dugoprugaš platio je „o-ho-ho” visoku cenu. Narednih nedelju dana niz stepenice je hodao unatraške. Ali je voljni momenat podigao na „deset plus”. Prvi put mu se desilo da trčeći ubeđuje sebe „Možeš ti to Novice. Možeš do kraja”. Mada je telo govorilo drugačije. I tako se u Novici Stojanoviću rodio maratonac.

Da Vas podsetimo:  U Udbini nije lako opstati, ali bez nje je teško živeti

To je trka u kojoj nemate dublera kao na filmu. Da bi istrčali tih 42,2 kilometara. Da ne bi skrenuli sa staze put nekog ćoška i osramotili sebe i bližnje, koji u mislima trče zajedno sa vama, morate da trenirate. Trenirate, trenirate. I samo trenirate. Svaki dan. Tako radi i Novica Stojanović. Trči na deonici pomenutoj na početku teksta. Ponekad i na trasi Bavanište-Smederevo-Skorenovac. Rano ujutru. Ili kasno popodne. U to drugo poluvreme dana češći su susreti sa automobilistima. Vozači trube. Pozdravljaju ga. Priča nam njegov otac Zoran, da se tako jednom zaustavio auto. Šofer otvorio prozor. Ponudivši trkača da ga poveze. „Da. Treniram svaki dan.To je postalo potreba. Ako baš hoćete i zavisnost. Bez treninga i tridesetominutnih vežbi snage ne može da mi prođe dan. Svaki put prostudiram upute, koliko i kako odraditi trening, koje mi prepisuje Elvir Rakitović, trener. I tako stavim garmin na ruku, slušalice na uši. Pustim Radio 202. Pet puta u nedelji. I trčim. Nema misli o politici, skupoći… Trčim i kuražim sebe”.

Dokle tako Novice? „Znate, svaka trka je novi izazov. Test psihe i fizičke snage. Pitajte maratonca. On će vam reći da je trku lako istrčati, ali je vraški teško da se spremiš za taj izazov. Eto, ove godine istrčao sam oko jedanaest hiljada kilometara samo na treninzima. Toliko za tri i po meseca. Mislim da tokom maratonske trke, čovek najbolje može da vidi koliko je psihički jak. I koliko može kad je najteže. Ja se sa tim iskušenjima borim misleći na porodicu. Svaki moj uspeh je i njihova zasluga. I ne zaboravljam Elvira Rakitovića, sjajnog trenera i velikog atletskog entuzijastu.”

Sa mislima na svoja dva dečaka, sinove koji utrčavaju na cilj da preuzmu očeva odličja, Novica Stojanović, tihi i odmereni čovek, pedagog i vaspitač mladih, lakše podnosi one krize „Dosta mi je. Šta mi ovo treba… Ma, sad ću da stanem…” Ali ne staje. Da bi na kraju doživeo sreću što je završio trku. Uz zagrljaj porodice. I uvek kaže da mu je mesto na maratonu u drugom planu. „Uvažavam onu olimpijsku devizu ‘Važno je učestvovati’”, dodaje. Za njega i ostale amatere, nije važno prvo mesto na trci. „Za sve nas najvažnije je druženje. I međusobno pomaganje. Bodrenje… I svi smo na kraju srećni što smo istrčali trku. Sa profesionalcima je druga stvar. Treniraju dva puta dnevno. Uzmite te famozne Kenijce. Mi samo možemo da im gledamo u leđa. Trče ekipirani. Znaju ko će među njima biti prvi. Izlazak na ovakva velika takmičenja za njih je prilika da vide svet. Da pobegnu od siromaštva. Oni dele novac među sobom. Ma sjajni su trkači. Jednostavno, genetski su predodređeni za ovakva atletska nadmetanja. Možemo samo da maštamo da ih stignemo.”

Da Vas podsetimo:  Ljudi ne žele da budu ukalupljeni, već jedinstveni

Pred Novicom je još trka. Medalja. Priznanja. Među uspehe ubraja i drugo mesto među domaćim takmičarima na ovogodišnjem Beogradskom maratonu. Osvojio je prvo mesto na maratonu u Pančevu. Okitio se zlatom na trci u Svilajncu. Osvojio je i drugo mesto na zimskom polumaratonu. Njegovo rekordno vreme na trci u srpskoj prestonici, na maratonskoj stazi, iznosi dva sata, 47 minuta i jedna sekunda. Vredno pažnje je i vreme na trci u Jagodini. Ima još prvih, drugih i trećih mesta na dužim i kraćim trkama. A biće ih još. Novica Stojanović je trkač koji ne odustaje. Na kraju nam kaže: „Znate ima jedna trka koja je teža i od maratona. Trka kroz Jelašničku klisuru.”


Đavola Jelašnička klisura

„Bilo je to peto izdanje trke u Jelašničkoj klisuri. „The Maze Rage“ je, izuzetno zahtevno takmičenje. Pored stalnih uspona, gde se penješ, nema mogućnosti za trčanje. Onda nailazi nizbrdica gde te noge bole od pentranja. Teško ti je da kočiš nizbrdo . Postoje i prepreke koje moraš da savladaš (puzanje kroz blato, vodene prepreke, penjanje uz konopac, mreže, vučenje i kotrljanje traktorskih guma, preskakanje zidova…)


Ove godine bila je to najteža trka do sada. Pored svih prepreka, visinska razlika, koju smo prešli od starta do cilja, što gore, što dole, bila je oko 1600 metara. A vreme je bilo veoma teško za trčanje. Sparina i teška staza dovele su do toga, da sam na devetom kilometru, posle pet-šest prepreka i uspona, povraćao.

E, posle je već bilo lakše. Kad dođete na cilj posle ovakve trke ne možete da hodate. Išao sam četvoronoške uz stepenice. Oni koji razumeju shvatiće, koliko je zadovoljstvo kad završiš sa ovim iskušenjima i stigneš na cilj. Bez obzira da li si na postolju ili ne.” Ovako Novica Stojanović opisuje muke koje čekaju takmičare u trci kroz đavolju Jelašničku klisuru.

Da Vas podsetimo:  Seoska žena je potpuno zaboravljena i zanemarena u srpskom društvu

Slobodan Dukić
Izvor: pancevo.city

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime