“Novinarstvo se uglavnom sastoji od pisanja tipa “umro je lord Džons” ljudima koji nikada nisu čuli za lorda dok je bio živ”, engleski pisac Gilbert K. Česterston (XIX vek)
Skoro da nema ankete koju je neka radio-stanica u Srbiji napravila među građanima, a da nismo čuli izjave tipa “ne…ovoga nema nigde u svetu…to može samo kod nas”. Istina je da naši građani baš i ne znaju dovoljno o običajima i događajima u delovima Srbije u koja ne odlaze. I uz pomoć sveprisutnih medija i svevidećeg interneta saznanja ostaju siromašna. Koliko, onda, znamo o Evropi, o evropskim narodima i sistemima koji tamošnje stanovnike čine (ne)zadovoljnima, (ne)uspešnima, (ne)srećnima ili zabrinutima?
Tek kada se razbolimo ili nam uobičajena terapija ne deluje, onda nas veoma zanima kako to leče Kinezi, koji nemački preparat je efikasan, šta Švajcarci koriste za paradentozu, a čime Norvežani mažu šake da ne promrznu? Do tada: preprženo mleko, beži s promaje, sirće na tabane i med u čaj.
Prvi koji su nam ispričali i pričaju istine: “i bogati plaču”, “40 odsto Grka živi u Atini”, “korupcija je veliki problem Rumunije”, “trećina Beča dobija grejanje spaljivanjem otpada”, “više od milion evra zarade prodavci suvenira na ulici tokom LGBT festivala ‘Berlin Pride”, “većina ravnih krovova u istočnom Londonu pretvorena je u bašte”, “najunosniji porodični biznis u Holandiji je imati farmu krava” – jesu novinari.
Novinari, naravno ne “leče” ove naše “bolesti” nepoznavanja država u okruženju i po Evropskoj uniji, ali itekako “zaceljuju rane” i popunjavaju praznine u znanju. Oni čine što je potrebno da sami sa sobom raščistimo – da li je EU političko-ekonomski projekat kojim se zabavljaju Vlada i resorna ministarstva ili je to mogućnost da živimo, radimo, razmenjujemo, obrazujemo se, kupujemo, prodajemo u Evropi i sa Evropom – bolje, više, sadržajnije.
Već godinu dana, projekat “Medijske posete Evropskoj uniji” organizovano vodi novinare informativnih redakcija medija iz Srbije po zemljama Evropske unije u nameri da, praveći priče i analize o različitim temama i upoređujući ih sa našim iskustvima – steknemo bolji utisak o Evropi i nama u njoj.
Neverovatno je koliko novinari strasno i odgovorno rade na pripremi ovih puteva, koliko “ginu” na terenu za svaku izjavu, za svaki kadar. Izvučeni iz kolotečine redovnog posla, prepušteni sebi u ulozi producenata svojih sadržaja – novinari postaju istraživači, analitičari i autori. Sadržajnost i kvalitet materjala koji donesu, a koji možete da gledate, da čitate ili da slušate – govori o ozbiljnosti kojom rade i efikasnosti kojom napadaju “bolest” nepoznavanja. Novinari ne leče, ali su lekoviti i veoma korisni za naše “bolesti”.
Njihovi TV i radisjki prilozi, tekstovi i analize, reportaže na veb portalima – više su približili Evropu nama i nas Evropi, nego što bi bilo koji plan komunikacije, strategija približavanja ili politička platforma. Jer novinari pitaju, proveravaju, analiziraju, upoređuju. Oni tragaju za primerima kod nas, guglaju pa testiraju – stavljaju se u našu kožu (iz koje bi dosta nas rado izašlo).
Moje najlepše iskustvo u radu s novinarima je da oni i sami uče i da su jedna od retkih profesija koja čitav život uči i time se diči. Ta spremnost na novo, otvorenost i nikakav problem da kažu “ne znam” i zatraže objašnjenja i ovde i po svetu – to je ono što ih čini istinski moćnim.
Kad naiđu tako “vremena krizna”, poljulja se sve što čvrsto ne stoji. Kao veš na žici po jakom vetru vijorili su se mnogi u našim krajevima: dok smo menjali vlasništva, strukture, dok smo glasali, protestovali, bunili se, zapinjali i trudili se. Tako su se i novinari uskomešali, nisu ostali imuni ni zaštićeni nekada znanih “vunenih vremena”, do doskorašnjih “glinenih vremena” kada su neke kolege glavom platile to što su radili svoj posao.
Novinari, urednici, snimatelji (a više ih je od 120) sa kojima duže od godinu dana putujem Evropom, tragajući za pričama koje na naše “bolesti” nepoznavanja mogu da deluju – jesu lekoviti. Tražite od njih uvek više (to im prija), tražite uvek bolje (malo su i mazohisti), stalno ih kritikujte (vole argumente), ali – na kraju dana, pružite im ruku jer “ginu” zarad našeg opšteg znanja, poznavanja i odlučivanja.
Njima moćnici govore što ne smeju vama. A, novinarska “etika” u lečenju nepoznavanja (iako oni ne leče), obavezuje ih na to da budu diskretni.
Šta nisam znao o Evropskoj uniji, a dopalo mi se:
– imenom najstarija država u Evropi je Bugarska. Ta zemlja nije menjala ime od 681. g. pre nove ere
– kad kažeš “kontinent” posmiliš na nešto udaljeno, a vožnja brodom od Španije do Afrike traje svega pola sata
– najviši toalet u Evropi nalazi se na 4.200m nadmorske visine. To je poslednji objekat na putu ka Mon Blanu, “krovu Evrope” koji se na granici Francuske i Italije uzdiže do 4.810m
– godišnji budžeti EU se menjaju, ali je prosek izdvajanja za poljoprivredu uvek oko 42 odsto
– više čokolade se godišnje proda na briselskom aerodromu nego na bilo kom drugom mestu u Evropi.
Srđan Staletović
euinfo.rs
Srđan Staletović je vođa projekta Delegacije EU u Srbiji “Medijske posete Evropskoj uniji” koje sprovodi Britanski savet. Ispada da u Srbiji jedino oni koji su pod zaštitom i finansijskom podrškom nekoga sa Zapada, mogu da pišu onako kako „uistinu misle“. Naravno, to je samo privid, jer u Srbiji, kao i u „sovjetskom“ EU, novinari pišu o onim temama koje im „poslodavac“ direktno ili indirektno odobri.
